Američki špijunski avion pao je Kinezima kao božji dar s neba. Tražeći od Amerikanaca da joj se izvine zato što je špijuniraju, Kina je stavila do znanja da ne želi demonstriranje američke oružane sile u svom najbližem okruženju - ako je već tretirana kao vojni suparnik, a ne više kao partner

      Špijuna smo u poslednje vreme imali napretek, kao u jeku hladnog rata, ali je slučaj sa američkim špijunskim avionom, koji se prinudno spustio na ostrvo Hajnan posle vazdušnog sudara sa jednim kineskim lovcem nad Južnim kineskim morem, po mnogo čemu jedinstven. Ovaj težak gubitak američke obaveštajne službe podseća na incident sa obaranjem američkog špijunskog aviona U-2 nad Rusijom pre četiri decenije, ali se od njega razlikuje po političkim posledicama. Nekad je ceo svet, kad su Ajzenhauer i Hruščov razmenjivali preteće poruke, drhtao od mogućeg sukoba između Sjedinjenih Država i Sovjetskog Saveza, a sada su svi, sem Amerikanaca i Kineza, posmatrači. Amerikanci nemaju podršku ni najvernijih saveznika iz NATO-a.
       Kao uvek u osetljivim sporovima, dve strane različito vide i uzroke i posledice incidenta. Po američkoj verziji, kineski lovac je, koškajući se u vazduhu, udario u američki izviđački avion EP-3 koji se nalazio na rutinskom letu u međunarodnom vazdušnom prostoru 113 kilometara od Hajnana. Kineski lovac se potom sunovratio u more, a američki avion, teško oštećen, prinudno se spustio na kineski vojni aerodrom na Hajnanu. Amerikanci su tvrdili da je kriv kineski pilot i da je njihov avion - naravno, krcat dragocenim obaveštajnim podacima o Kini - "suverena američka teritorija" na koju Kinezi ne smeju da stupe. Odlučno su zahtevali da im se što pre vrate i avion i 24 člana posade.
       Kinezi su za sudar okrivili američkog pilota. Optužili su ga da je, posle sudara, ilegalno ušao u kineski vazdušni prostor i da se bez dozvole spustio na kinesko tle. Pitali su zašto se "suverena američka teritorija", ako je suverena, našla u Kini i uporno su od Vašingtona tražili izvinjenje.
       Vašington je posle izvesnog oklevanja izrazio žaljenje zbog gubitka kineskog pilota, ali je odbio da se izvini: do udesa je, tvrde Amerikanci, došlo u međunarodnim vodama, a američki pilot nije kriv. Tako se sudar između dva aviona pretvorio u sudar između Amerike i Kine. U pristupu problemu Amerikanci stavljaju akcenat na hitno oslobađanje članova posade, za koje se ne zna da li su ratni zarobljenici, zatočenici, taoci ili samo neželjeni gosti, i na vraćanje (netaknutog) aviona. Kinezi pak akcenat stavljaju na gubitak svog pilota i na stalne i bezobzirne američke špijunske letove duž obala Kine. Predsednik Đijang Cemin se tome čudi: "Kad se dva čoveka na ulici sudare, izvine se jedan drugom, a Amerikanci doleću sve do naših obala i ne smatraju da treba da nam se izvine."
       Diplomatija je jedno, a politički kontekst drugo. Predsednik Buš je još u toku svoje predizborne kampanje lišio Kinu ranijeg statusa strateškog partnera - bilo šta da je to u praksi značilo - i prekvalifikovao je u vojnog suparnika. Sa premeštanjem težišta američke strategije iz Evrope u azijsko-pacifički region, Kina je u planovima vašingtonskih stratega dobila položaj sličan onome kakav je u hladnom ratu imao Sovjetski Savez. Ona je i dalje, u dioptriji Vašingtona, jedini američki ideološki neprijatelj sa jakim vojnim potencijalom. Nastupivši svojevremeno prema Kini politički agresivno, Buš je sada - kad Kinezi u sporu imaju prednost, jer poseduju američki špijunski avion kao dar s neba - neizbežno u diplomatiji nastupio nespretno i osiono. Posle toga, izvinjenje je teška reč.
       Zahtev Pekinga za izvinjenje ima uporište u sećanjima vezanim za bombardovanje kineske ambasade pre dve godine u Beogradu. Kina se tada osetila povređenom i poniženom i, kao što znamo, nikad nije prihvatila američko objašnjenje o pogrešnim mapama, nego je ostala u uverenju da bombardovanje nije bilo slučajno. Tražeći da joj se Amerikanci izvine zato što je špijuniraju, ona stavlja da znanja da ne želi demonstraciju američke oružane moći u svom najbližem okruženju - ako je već u Vašingtonu tretirana kao suparnik, a ne kao partner. Ona zapravo koristi po sebe povoljnu priliku da napravi duži korak ka uspostavljanju ravnopravnijih odnosa sa Amerikom, izbegavajući konfrontaciju.
       Obe strane su od početka nastojale da spreče pogoršanje odnosa. Ako bi do toga došlo, Kina bi naišla na: nove prepreke pri ulasku u Svetsku trgovinsku organizaciju, veću rešenost SAD da naoružavaju Tajvan, slabljenje trgovine, uvećan međunarodni pritisak zbog ljudskih prava, podsticaje separatizma na Tibetu i u Sinđijangu, odsustvo američke podrške kineskoj kandidaturi za Olimpijadu 2008. godine i, naravno, veću napetost u vojnom nadmetanju sa supersilom. Amerikanci bi takođe štetovali. Kini ne mogu pripretiti ekonomskim sankcijama (jer imaju deficit u trgovini s njom), ali bi oslabili svoje prisustvo na ogromnom kineskom tržištu. Šteta se Amerikancima uostalom već desila. Kinezi znaju koje su im vojne tajne Amerikanci otkrili, pa će moći lakše da se suprotstave špijuniranju. Iz elektronskih uređaja i kompjutera zadržanog aviona saznali su ne samo gde su im raketne rampe i podmornice, što su znali i bez Amerikanaca, nego i koliko ima pandi u sečuanskim šumama. Taj dokazni materijal, kompromitantan po tvrdnju o avionu kao "suverenoj teritoriji", predstavlja, međutim, dragocen uvid u najsavremeniju američku vojnu tehnologiju kojoj će Kinezi morati da pariraju, kad su već izloženi strateškom nadmetanju.
       Nagodba, makar koliko teška, nameće se kao neminovnost, jer će u protivnom gubitak za obe strane biti veći.