Priznajem! Umorio sam se od reči koje mirišu na znoj, suze i krv. Evo reči koje ne znače ništa, nemaju etimologiju, a ipak postoje već četvrt veka.

      "Rastibuđilizovane klejbezable" je naslov predstave "Teatra levo". Članovi tog kulturno-umetničkog društva "Ivo Lola Ribar" zasmejavaju do suza generacije i generacije posetilaca. I sami se menjaju, ali ostaju skečevi Milana D. Vukotića, koji odolevaju svim političkim, ekonomskim, društvenim i seksualnim evolucijama, a, bogami, i revolucijama. Goli apsurd, čisti amaterizam, raskošni entuzijazam.
       Dogurali su ovog 13. marta do 1382. izvođenja. Nešto manje predstava nego godina Kosovske bitke. Od premijere istog marta 1976. godine ostali su u podeli najviši među njima Milan Pjević, zvani Ćupa, i najbrži među njima - neumorni voditelj predstave Dragoljub NJegru. Mira Karanović, nekadašnja "klejbezabla" sada je u drugačijim predstavama i na drugim fakultetima.
       Jedna od prvih Dragoljubovih rečenica glasi: "Ne pitajte me šta znači nadaleko čuveni naslov naše predstave." Ne znači, ali kao da sluti neko značenje. Reč je o nekim "klejbezablama" kojima se nešto desilo. One su, kako to prefiks ras- sugeriše, izgleda, rasturene, rašnirane, rastavljene, rastibuđilizovne, što aludira kao da im se desila neka buđ. Međutim, to su samo pretpostavke, jer "klejbezablovci" jasno i glasno tvrde da ovaj najduži naslov u istoriji našeg amaterizma ama baš ništa ne znači.
       Pred nama tokom predstave defiluje sedamnaestoro mladih ljudi koji se ludo zabavljaju i time nas zabavljaju u neverovatnom briju. Presvlače se u nemoguće šarolike krpe i uživaju u apsurdima autora koji, kažu, farba tramvaje po dalekim depoima Zapada.