U žestokoj polemici o sudbini stoke, ugrožene slinavkom i šapom i bolešću "ludih krava", Nemci se sada pozivaju čak i na Kanta, Dekarta, Alberta Švajcera...

      Potpisnik ovih redova proveo je nekoliko dana u Algoju, u Alpima, na granici Nemačke i Austrije. To su oni predeli dobro poznati iz (TV) reklama za alpsko mleko i čokoladu - snežni vrhovi, zelene livade, još zelenije šume, potoci i rečice i krave-šarulje koje pasu po livadama. I daju alpsko mleko. Na osnovu ličnog iskustva možemo da potvrdimo da je (uglavnom) sve tačno: vrhovi Alpa su zaista beli, livade zelene, šume još zelenije i potoci žubore. Jedino nema krava. Odnosno, ne vide se, samo se čuju. Krave su u štalama, donedavo jele su (kao iskonski biljožderi) stočno brašno koje je u međuvremenu - zbog BSE - zabranjeno. Sada preživaju neki drugi koncentrat i, pretpostavljamo, pomalo i alpsko seno koje smo videli uredno poslagano i zapakovano u bale omotane plastičnom folijom. Prema tome, ako tražite alpsko mleko, ono je alpsko samo po tome što je proizvedeno u Alpima, ali očigledno na isti način kao bilo gde drugde u nemačkim ili evropskim štalama. U kojima je stanje - kada je reč o zdravoj ishrani - katastrofalno sudeći po najnovijim (novinarskim) istraživanjima podstaknutim epidemijama BSE i, sada, slinavke i šapa.
       Pri tom, krave i ne prolaze tako loše, ako se ostavi po strani opasnost da se, za sada samo ponekoj, mozak pretvori u sunđer. Dakle, novinari koji su proteklih sedmica obilazili nemačke štale, mogli su samo da konstatuju da su životinje smeštene u njima pretvorene u "mašine za proizvodnju hrane". Tu su ćurke koje više ne mogu da podignu sopstveno telo i krave koje, u polumraku štala, ne mogu čak ni da sanjare o zelenim livadama, jer ih nikada nisu ni videle (vidi početak teksta). Neki od izveštaja podsećaju na priče strave i užasa - istina, iz životinjskog carstva, ali delo ljudske ruke. Tako koke-nosilje leže u žičanim odeljcima veličine kutije za cipele, a svaka deseta kokoška ugine od stresa ili bolesti pre vremena za klanje. Prilikom transporta kokošaka, za utovar se koriste "mašine za hvatanje kokošaka" - veliki usisivači koji usisavaju kokoške iz kaveza i kroz cevi ih ubacuju u kamione. Ni sudbina sedam miliona ćurki (i ćurana) na nemačkim farmama nije mnogo bolja. Za samo 21 nedelju ove turboćurke nagoje se do 20 kilograma - težine propisane za klanje. Pošto na taj način najomiljeniji deo ćurke - grudi - postaje pretežak, životinje još jedva mogu da se kreću. A kako ćurke ne bi - od pusta vremena i skučenog prostora u kome se tove - jedna drugoj čupale perje, čim se izlegu sagori im se kljun. Jedan veterinar izjavio je da je to kao kad bi ljudima sekli gornju usnu. Na živo, podrazumeva se.
       Ni poslednje putovanje nije lako - ne samo zbog cilja - klanice, nego i dužine puta. Naime, često se životinje iz istočne Evrope transportuju i po tri hiljade kilometara kako bi oni na Mediteranu jeli sveže meso. Svaka deseta životinja ne dočeka kraj puta. Sada, nemačka ministarka poljoprivrede Renate Kinast predlaže da se u Evropskoj uniji zabrani transport stoke koji traje duže od četiri sata. Svinjama je tokom polugodišnjeg perioda tova na raspolaganju kvadratni metar betona pokriven sopstvenim izmetom. Da životinje ne bi jedna drugoj grizle repove, oni se odsecaju, a očnjaci se zatupljuju. Teladi, pošto su ipak nešto veća, na raspolaganju su tri kvadratna metra životnog prostora. NJima ne seku zube, nego rogove da se ne bi međusobno izboli. Svetlost dana prvi put ugledaju kada krenu na klanje. Itd. Itd.
      
       Zakoljite političare
       Podstaknuta slikama brda leševa stoke koja se bagerima ubacuje u rupe ili spaljuje na lomačama i pismima upućenim Ministarstvu poljoprivrede u Berlinu sa porukom "Bolje zakoljite političare", javnost je počela da preispituje odnos prema jednom od najvažnijih izvora ishrane - domaćim životinjama. U raspravu su se uključili i filozofi i Peter Sloterdijk tako je ovih dana napisao: "Tek pod utiskom strašnih slika krava koje se teturaju, koje spaljuju i koje su svedene na otpad, došlo je do osvešćenja". Odjednom, javnost eksperimente na životinjama i "koncentracione štale" posmatra na nov način: "Shvaćeno je da neposredno ispod normalizovane površine i dalje postoje užas i beščašće", upozorava Sloterdijk. Sada se ukazuje da čovek koristi životinje kao robu, a o njihovoj dobrobiti vodi računa samo u onoj meri koliko to odgovara rentabilnosti proizvodnje. Istovremeno se podseća na spise začetnika socijalne tržišne privrede u kojima se insistiralo na zaštiti i biljaka i životinja.
       Tako se u knjizi "S druge strane ponude i potražnje" Vilhelm Repke žali da "ne poštujući drvo i živo biće, koristimo ih samo kao mašinu i materijal". Trebalo bi živeti sa prirodom, a ne protiv nje, glasila je poruka koja je - vrlo brzo - zaboravljena.
      
       Bez obaveza
       Prema biljnom i životinjskom svetu stvoren je materijalno - ekonomski odnos, pri čemu je u vidu bila isključivo korist, napisao je profesor sociologije Franc Kromka. Efikasno stočarstvo podrazumevalo je praktičan i neemotivan, takoreći tehničko-inženjerski odnos prema korisnim životinjama.
       Danas, suočeni sa pomenutim brdom leševa krava i ovaca, masovnih grobnica i lomača, sve je više onih koji ukazuju na neprihvatljivost Kantovog stava iz "Predavanja o etici" da "prema životinjama ne postoje nikakve obaveze, jer one postoje samo kao sredstva, a ne po sopstvenoj volji" i mišljenja Renea Dekarta da su životinje potpuno lišene osećaja i osećanja.
       Ekolozi sa podsmehom primećuju da ljudi troše silna sredstva kako bi u kosmosu otkrili tragove života, a istovremeno su na najboljem putu da na Zemlji, na kojoj žive, unište zadivljujuću raznolikost života. Sada se postavlja pitanje kako ponovo uspostaviti ravnotežu između korišćenja života i poštovanja života, vezu koja je očigledno dovedena u pitanje današnjim masovnim uzgojem stoke, pri čemu se u vidu ima samo rentabilnost. Pomenuti profesor sociologije Kromka ukazuje na etiku Alberta Švajcera kao možda najbolji put: svako je pred sobom odgovoran u kojoj meri sme i mora biti kriv za štetu nanesenu drugim živim bićima ili njihovo uništavanje u cilju očuvanja sopstvene egzistencije. Švajcerovo etičko učenje suočava čoveka sa odgovornošću od koje on ne može da pobegne. Čovek mora neprestano da se bori protiv otupljivanja sopstvene savesti kako neizbežno ubijanje drugih živih bića ne bi doživeo kao nešto što se podrazumeva samo po sebi. Jeste da je čovek, zaključuje Kromka, najvažniji, ali svaka ljudska kultura počiva na premisi da o drugorazrednom ili trećerazrednom ne možemo da počnemo da vodimo računa tek kada smo učinili apsolutno sve za najvažnije(g).
      
       NENAD BRISKI