Savezni ministar pravde Smit Jorcig namerno nije prisustvovao tom zasedanju, jer je smatrao da je takva odluka protivustavna i protiv međunarodnog prava. Da je bio prisutan, kao član vlade, morao bi da glasa za odluku

      Dve godine posle vojne intervencije NATO-a u Jugoslaviji na Zapadnonemačkom radiju (NJDR) iz studija u Kelnu prenošen je uživo razgovor "Pravedan rat ili neodgovorna avantura". U raspravi je učestvovao i Hajnc Lokvaj. Evo dela tog razgovora:
       Gospodine Lokvaj, gde ste bili pre tačno dve godine, deset dana pre početka vazdušnih napada na Jugoslaviju?
       Lokvaj: Petnaestog marta 1999. bio sam u Beču, u svojoj kancelariji u nemačkom predstavništvu pri OEBS-u, verovatno sam čitao redovne dnevne izveštaje sa Kosova koji su upravo stigli iz Brisela i od posmatračke misije OEBS-a. U izveštaju OEBS-a je moglo da se pročita sledeće: U nekim delovima Kosova ima puškaranja, ali sve u svemu vlada napeti mir. Osim toga, u izveštaju je pisalo da su kosovski Albanci oteli tri Srpkinje, od kojih je jedna bila trudna, i da se OEBS trudio da uspostavi kontakt sa tim ženama. I još nešto: zbog pomenutih borbi, sa Kosova je krenulo još 15 000 izbeglica, ali tamo gde borbi više nema, izbeglice se vraćaju u svoja, delom uništena sela. To je, eto, sadržina izveštaja OEBS-a za 15. mart 1999, a posmatrači OEBS-a su, da podsetim, bili prisutni na celom Kosovu.
       Oktobra 1998. Bundestag, u starom sastavu - mada su nova vlada i novi Bundestag već izabrani - unapred donosi odluku da Savezna Republika Nemačka, zapravo Bundesver učestvuje u eventualnoj vojnoj intervenciji
       NATO-a protiv Jugoslavije.
       16.10 98. se situacija na Kosovu potpuno smirila. 13.10. Holbruk i Milošević sklopili sporazum. 15.10. je NATO sklopio sporazum sa jugoslovenskim generalima na osnovu kojeg je NATO stekao pravo na izviđačke letove iznad Jugoslavije. 16.10. je OEBS sa jugoslovenskim ministrom spoljnih poslova sklopio sporazum da se u Jugoslaviju pošalje 2 000 posmatrača. Ta odluka nemačkog Bundestaga mi se učinila u suštini više izrazom solidarnosti upućenim na adresu NATO-a. Zato što je NATO, odnosno generalni sekretar Solana već dao naredbu za vazdušne napade 13.10, ali niko tada nije računao s time da će ta neredba zaista stupiti na snagu.
       Poslanici, a i ministar spoljnih poslova su više puta naglasili da odluka služi tome da se izvrši pritisak na Miloševića i da je mogućnost da do vojnog sukoba zaista dođe izuzetno mala. A baš zato što je odluka doneta unapred, Bundestag nije morao ponovo da zaseda marta 1999. Tako je to bar servirano javnosti. U vezi s tom odlukom Bundestaga, mislim da javnosti jedno nije poznato - više puta sam čitao protokole sa tog zasedanja Bundestaga i pitao se zašto ništa ne kaže ministar pravde. U međuvremenu sam saznao zašto. Savezni ministar pravde Smit Jorcig namerno nije prisustvovao tom zasedanju, jer je smatrao da je takva odluka protivustavna i protiv međunarodnog prava. Da je bio prisutan, kao član vlade, morao bi da glasa za odluku. To nije rečeno ni u Bundestagu ni u javnosti. Imam pismeni dokaz od Smita Jorciga, u kojem on to potvrđuje. To javnost mora da zna.
       Znači da je NATO znao da će, bombardujući Jugoslaviju, zapravo biti avijacija UČK?
       Lokvaj: To je malo preterano ako se tretira kao namera. Faktički - to je bilo tako. Jedina šansa UČK da pobedi u tom građanskom ratu bila je da pridobije NATO na svoju stranu.
       Šta bi bilo da je stanovništvo u Nemačkoj prestalo da podržava bombardovanje? A takvih trenutaka je bilo, kad je, recimo, pogođen most (Grdelica) ili kada je počela da se koristi reč kolateralna šteta, kad je pogođena kineska ambasada.
      
       D. R.