Branitelj nacionalnih interesa nasledio pristašu humanitarnih intervencija: ima li zaista razlike između konzervativne i liberalne spoljne politike?

      Vašington bruji od konsenzusa: DŽordž Buš Mlađi vodi spoljnu politiku koja se bitno razlikuje od spoljne politike njegovog prethodnika. Razlike, navodno, nisu stilske već suštinske prirode. Novi američki predsednik je tobož daleko odlučniji i oštriji od staroga: u svetskoj areni ne okoliši i ne okleva, ne beži od sučeljavanja i ne preza od konfrontacije; umesto da sklapa kompromise i pruža ustupke, tvrdo stoji na braniku usko shvaćenog američkog nacionalnog interesa.
       Američka štampa je uverena da razlike između diplomatija Buša i Klintona nužno proističu iz njihovih različitih pogleda na svet: Buš je, naime, konzervativac, a njegov je prethodnik Klinton bio liberal. Liberali žele da spasu svet, dok konzervativni političari u spoljnoj politici vide golo sredstvo za zaštitu američkih interesa.
       Konvencionalno objašnjenje glasi da je DŽordž Mlađi okružen tatinim bivšim saradnicima, ljudima poput potpredsednika Ričarda Čejnija i ministra odbrane Donalda Ramsfelda, hladnoratovskim krstašima koji su još pod Ronaldom Reganom rušili sovjetsko "carstvo zla"; pod njihovim uticajem Buš Junior vodi hladnoratovsku politiku sukobljavanja, za razliku od Klintona kom je na pameti bilo pre svega širenje demokratije i čije su pobude bile uglavnom humanitarne prirode.
       Slične se analize mogu pročitati i u vodećim evropskim novinama. Ovdašnji komentatori se uglavnom vajkaju da je Bušova administracija nedovoljno zagrejana za stari kontinent. Plaše se da bi Amerikanci u dogledno vreme mogli da ih ostave da sami "čuvaju mir" na Balkanu. Evropa se oseća zanemarenom i nedovoljno cenjenom jer su novi ljudi u Beloj kući i Savetu za nacionalnu bezbednost navodno usredsređeni na Aziju i ne drže mnogo do senzibiliteta različitih evropskih prestonica.
       Jugoslovensko tle nije, dabome, naročito pogodno za ovako konvencionalna tumačenja svetskih zbivanja, i to ne samo zbog toga što je, za razliku od ostalog evropskog zemljišta, zasejano osiromašenim uranijumom. Ideološke pobude jedine svetske velesile i njenih saveznika iz ovdašnje perspektive čine se daleko prozaičnijim nego sa briselske ili vašingtonske osmatračnice.
      
       Rusija u rukama mafije
       Da li je, kao prvo, Klintonova spoljna politika bila baš tako "idealistična" koliko je Bušova tobož "realistična"? Kad su Rusi posredi, na primer, Klintonova administracija osam godina svečano se zaklinjala da će od Moskve napraviti "strateškog partnera" i da neće imati mira dok od ruske privrede ne napravi tržišnu, a od ruske države "modernu". Pomoć Rusiji neprestano je, međutim, uslovljavana strogim merama odricanja koje su Rusi uvodili na američki savet, nagovor i ucenu, sve dok životni standard većeg dela stanovništva nije pao ispod donje granice siromaštva. Amerika je vodila glavnu reč u politici Međunarodnog monetarnog fonda za koju se sada čini da je, ako ne razorila, a ono ostavila rusku privredu u teškim nevoljama i u rukama mafije. Na rečima je Rusija bila cenjeni partner u međunarodnim odnosima, no Klintonova je administracija bila ta koja je počela da "opkoljava" Rusiju novoprimljenim članicama NATO-a. Na raspad Varšavskog pakta Amerikancima ni na pamet nije palo da odgovore raspuštanjem NATO-a, vojnog pakta koji je osnovan kao odbrana od "sovjetske opasnosti". Naprotiv - Klintonova administracija bila je ta koja je posle nestanka "komunističke opasnosti" promenila namenu NATO-a i nekad isključivo odbrambeni savez poslala u napad na Jugoslaviju, bez dozvole Saveta bezbednosti UN koji jedini po međunarodnom pravu može dati legitimitet i legalitet vojnoj agresiji na suverenu državu.
      
       Hladnoratovska retorika
       Jedan visoki činovnik Saveta za nacionalnu bezbednost dao je skoro intervju londonskom "Sandej telegrafu" u kom je o prodaji ruskog oružja Iranu progovorio na način koji je Ruse za srce ujeo ("Ti ljudi su izgleda spremni da za pare bilo kome bilo šta prodaju. To podseća na Lenjinovu izreku da će vam kapitalista prodati i konopac kojim ćete ga obesiti"), a da se pri tom ni on ni novinar koji ga je intervjuisao nisu setili da je Amerika vodeći prodavac oružja na svetu. Američka štampa primetila je da je Donald Ramsfeld u Nemačkoj nedavno održao govor o raketnoj zaštiti u kome Rusiju nije ni pomenuo, i da je skup međunarodnih stručnjaka za pitanja odbrane napustio pre nego što je makar kurtoazno saslušao govor ruskog delegata. To je, sasvim ispravno, protumačeno kao nipodaštavanje Rusije, namerno potcenjivanje, signal sračunat da uvredi. No, Klintonova je administracija dve godine pre toga bombardovala Jugoslaviju ne osvrćući se na ruske proteste, šaljući Rusima još otvoreniji signal: da ih Amerika više ne priznaje za evropsku silu, i da ni Balkan u američkim očima više nije legitimna sfera interesa Rusije. Danas, međutim, liberalna američka štampa tvrdi da je Buš taj koji "izoluje" Rusiju oštrom, unižavajućom, hladnoratovskom retorikom.
       Drugi primer na koji se upire prstom kao na dokazni materijal za hladnoratovsku konstrukciju Bušovih spoljnopolitičkih motiva je, dabome, Kina. I ovde su razmenjene poruke koje po tonu podsećaju na loša stara vremena. Ali, već i dosadašnji tok krize upućuje na činjenicu da i jedna i druga zemlja dobro razumeju sledeću činjenicu: da će njihova međusobna veza biti jedina zaista bitna međunarodna veza u prvoj polovini novog veka, i da ta veza ne mora biti ni prijateljska, ni neprijateljska. Uostalom, američka štampa upravo je objavila kako je američka vojska odlučila da pod datim okolnostima malo sačeka sa ranije planiranom javnom najavom da će za potrebe svojih trupa od Kine u narednom periodu kupiti pola miliona novih crnih beretki. I upitala svoje čitaoce: možete li zamisliti kako Pentagon 1970. godine saopštava da od Rusa kupuje vojne zalihe?
      
       Informisanje
       Nije to hladni rat, bar ne onaj kakav pamtimo iz vremena posle Drugog svetskog rata. Istina, nema kod DŽordža Juniora ni traga onoj "strateškoj skrušenosti" (strategic humilitdž) za koju je tvrdio da će obeležavati njegovu spoljnu politiku bude li izabran za predsednika SAD. U predizbornoj kampanji i on i njegov protivnik Al Gor uveravali su Amerikance kako su svesni činjenice da ostatak sveta počinje pomalo da ropće pod američkom superiornošću, i tvrdili su da nam noseve neće trljati u blatu, da će imati stila u svojoj nepobedivosti i nadmoći. Ta obećanja bila su lažna, no lažna je bila i Klintonova "humanitarna intervencija", lažna su bila obećanja da će bombardovanje NATO-a Kosovu doneti multietničku harmoniju, demokratiju i siguran život za pripadnike svih manjina.
       Liberalno nastrojeni Bil Klinton, protivnik rata u Vijetnamu, bombardovao je više zemalja nego bilo koji drugi američki predsednik pre njega. Samo u drugom mandatu bombardovao je Sudan, Avganistan, Jugoslaviju, i gotovo svakog bogovetnog dana Irak. Kod Buša Juniora, uostalom, uvek postoji mogućnost da nije bio dobro informisan, i da prevara nije bila planska i sa predumišljajem. Reč je o predsedniku koji je sa radošću u predizbornoj kampanji dočekao vest koja mu je saopštena na jednoj od brojnih konferencija za štampu: da je podršku za izbor na položaj predsednika SAD upravo dobio od kanadskog premijera Putina. Nije, dabome, mogao znati da je "novinar" koji mu je doneo "vest" u stvari čuveni kanadski satiričar. Nije morao znati da je "putin" vrsta kanadske "brze hrane", mešavine prženih krompirića, sira i sosa. Ali se ipak moglo očekivati da zna da se kanadski premijer zove Žan Kretijen i da je već duže vreme na vlasti u susednoj državi.
      
       LJILJANA SMAJLOVIĆ
      
      

Neprijatelj broj jedan Iste sekunde kada je izbila kriza oko američkog špijunskog aviona koji je prinudno sleteo na kineski vojni aerodrom, nije bilo spoljnopolitičkog eksperta koji se nije setio da je potkraj marta nova američka administracija pustila da u javnost procuri vest kako se nova Bušova odbrambena strategija zasniva na viđenju Kine kao glavnog američkog neprijatelja. Ova promena namah je proglašena istorijskom: ako je Kina glavna pretnja američkoj dominaciji planetom Zemljom, i ako Kina postaje američki globalni neprijatelj broj jedan, iz toga proizilaze vrlo praktične vojne konsekvence. Raketni sistemi okreću se prema ovoj zemlji, odnosno protiv nje; raketni kišobran postaje prvi odbrambeni prioritet, šta košta da košta; potrebno je ojačati sposobnost snabdevanja vojske na velikim razdaljinama; SAD moraju da napuste dugogodišnju doktrinu da američka vojska mora biti spremna da istovremeno vodi dva velika svetska rata; predstoji okretanje od Evrope; prioritet se mora dati sposobnosti da se trupe i oružje u kratkom roku prebacuju hiljade kilometara daleko, sa američkih do azijskih obala.