Slično kao i u slučaju njegovog brata Klausa Mana, koji je samoubistvo izvršio 1949. godine, prijatelji, svedoci vremena i istoričari književnosti, i za smrt Mihaela Mana govorili su da je saodgovoran njegov otac. Sigurno je da je Mihael patio zbog ekstremnog nedostajanja očeve ljubavi - od detinjstva. Već u pripoveci Tomasa Mana "Nered i rani jad", napisanoj 1925. godine, postoji zloban, skoro zao portret tada šestogodišnjeg Mihaela. Mada sam ga poznavao samo površno, njegova ličnost mi se čvrsto utisnula u pamćenje - možda zato što su njegova nesreća i njeni uzroci bili tako veliki i tako očiti da su se takoreći mogli dodirnuti rukama.
       Od teške, strašne sudbine koja čoveka prati ako je sin Tomasa Mana, patio je i Golo Man. Ali on je od trojice sinova bio jedini kome je uspelo da uvaži očevu reč da smrti ne treba dozvoliti da ovlada mislima - ima se, dakle, odoleti iskušenju da sami odredimo samrtni čas. Golo Man je umro 1994. godine u osamdeset petoj godini. Zahvaljujući svojoj "Nemačkoj istoriji XIX i XX veka" i svojoj zaista monumentalnoj biografiji Valenštajna, postao je najuspešniji nemački istoričar veka - kolege su ga priznavale i cenile, a divili su mu se bezbrojni čitaoci, i takvi koji inače u velikom luku zaobilaze istoriografska dela. Ipak je bio melanholični samotnjak koji se tokom dugih godina smatrao izopštenim i odbačenim. U svojim poznim godinama bio je slavan i imućan, ali na pitanje "Šta biste želeli da budete?", u upitniku Magazina uz "Frankfurter Allgemeine", odgovorio je kratko i jasno: "Neko ko je srećniji od mene."
       Goloa Mana upoznao sam u Hamburgu oko 1970. Ali do bližih i kontinuiranih kontakata došlo je tek 1974, kad sam u pismima počeo da ga salećem molbama - što sam neumorno i tvrdoglavo nastavio do kraja osamdesetih godina. Do što intenzivnije saradnje sa njim bilo mi je stalo slično kao i do saradnje sa Volfgangom Kepenom, mada iz drugih razloga: Golo Man je u ponekom smislu bio idealan autor književnog dela lista "Frankfurter Allgemeine". Raspolagao je izvanrednim znanjem, jer je bio istinski obrazovan čovek. Ne samo zbog toga. Smatrao sam jednim od svojih najvažnijih zadataka da uređujem književni deo koji ne bi čitali samo kolege i stručnjaci, nego po mogućnosti svi koji su se zanimali za književnost. Za razliku od ponekog drugog saradnika, Goloa Mana nikada nisam morao da podsećam prema kojim adresatima je trebalo da budu usmereni njegovi prilozi. Jer njegov uzor bio je Augustin, za koga je govorio da i ono najteže čini lakim za čitaoca.
       Sve svoje spise pisao je ugodno prirodnim parlandom kojim je postizao maksimum jasnosti, razumljivosti i očiglednosti - parlandom koji naizgled nema ničeg zajedničkog sa očevim stilom. Ali u stvarnosti je izvesno bilo drukčije: jezik Goloa Mana i te kako se razvio pod uticajem nadasve profinjene dikcije Tomasa Mana, samo, naravno, u svesnom ili nesvesnom otporu prema toj dikciji - kao što se on već rano odlučio i za život protiv svoga oca. U jednom telefonskom razgovoru, u kojem je bilo reči o njegovom odnosu prema ocu, rekao mi je: "Želeo sam njegovu smrt." Uplašio sam se i upitao ga prilično uzbuđeno: "Znate li uopšte šta ste sad upravo rekli?" Na to Golo: "Da, jeste tako. Želeo sam njegovu smrt. Bilo je neizbežno." Svoje knjige je, kaže, izuzimajući monografiju o Fridrihu fon Gencu, sve do jedne mogao da napiše tek posle očeve smrti - a tada mu je bilo već četrdeset šest godina.
       Sretali smo se u Hamburgu i Diseldorfu, Frankfurtu i Cirihu, ali ne veoma često. Međutim, stalno smo korespondirali i telefonirali. Dve teme stajale su u središtu: književnost i porodica Man. Golo je hvalio moje članke i knjige, iznosio je tu i tamo primedbe, ali je, čim bi se u mojim kritikama radilo o članovima njegove porodice, imao jednu fundamentalnu primedbu koju je iznosio u raznim prilikama. Tako mi je o jednom eseju o Klausu Manu napisao da su mi svi sudovi tačni, ali da celina nije: nedostaje "simpatija". I tamo gde se izjašnjavao o mojim sastavima o pojedinim knjigama "Dnevnika" Tomasa Mana, Golo Man je ponavljao generalnu zamerku: premalo simpatije, premalo ljubavi.
       Kada su kritičari pisali o knjigama njegovog oca, on se ljutio i razmišljao da li da piše protestno pismo, što onda većinom ipak nije činio. NJega samog, naravno, zabavljalo je da loše govori o pojedinim delima Tomasa Mana. Do "Tonija Kregera" držao je veoma malo, u razgovoru sa Lizavetom ništa, veli, nije kako treba, to je "koješta". Koja je od dveju najgorih pripovedaka Tomasa Mana - "Tonio Kreger" i "Nered i rani jad" - ona gora, pitao me je podsmešljivo. Ja sve to nisam uzimao ozbiljno. "Kad čovek sluša", rekao sam mu, "kako vi govorite o knjigama Tomasa Mana, mora da dođe do zaključka da ga smatrate naročito slabim, čak netalentovanim autorom". Golo Man je odmah usprotivrečio: to, veli, ne može da se kaže, jer roman o Josifu je, ako se radi o formatu i kvalitetu, nešto poput "Ilijade", poput "Odiseje". Onda smo, pomislio sam, stvari opet doveli u red - i laknulo mi je.
       Rado je Golo Man pričao anegdote o ocu, većinom takve koje po njega nisu bile laskave. I ja sam njemu ispričao jednu anegdotu koju, kao što se odmah ispostavilo, nije znao. U jesen 1924. izašao je "Čarobni breg", a već samo koju nedelju kasnije bilo je neprilika - između ostalog sa Gerhardom Kaufmanom koji se, u romanu parodiran i karikiran kao Minher Peperkorn, pokazao uvređenim i ljutim.
       U to vreme Tomas Man je kratko boravio u Cirihu gde je potražio jedan elegantan dućan za gospodu u Banhofštrase u čije mušterije je odavno spadao. Vlasnik ga je pozdravio sa pristalom odanošću. Ipak je delovao malo nemirno, brzo je zamolio za izvinjenje i popeo se uz stepenice na prvi sprat dućana. Posle nekoliko minuta vratio se i kazao Tomasu Manu da je na gornjem spratu sada druga mušterija, gospodin doktor Hauptman, Gerhard Hauptman. Da li bi gospodin doktor Man želeo da vidi kolegu? Tomas Man je odmah odgovorio: "Ne, još je malo prerano." Vlasnik dućana se učtivo poklonio i rekao: "Gospodin doktor Hauptman je istog mišljenja."
      
       Golo Man je bio ushićen: "Stvarno", rekao je, "izvrsna anegdota. Samo: od početka do kraja je izmišljena, proizvoljna. Da se to stvarno dogodilo, onda bi nas Tomas Man bezbroj puta gnjavio tom pričom." Ovde se Golo Man varao. Do bezmalo susreta u jednom ciriškom dućanu za gospodu je i te kako došlo, u svakom slučaju tek 1937. godine.
       U jednom od naših dugotrajnih telefonskih razgovora - u decembru 1975 - razgovarali smo o seksualnosti Tomasa Mana. Homoseksualna osećanja i misli, rekao je Golo, Tomasu Manu, kao što se zna, nipošto nisu bila strana. Pomisao da je imao kontakte sa momcima sa ulice je, kaže, apsurdna. NJegove homoseksualne aktivnosti, kaže Golo, "nikada nisu išle ispod linije pojasa". Na kraju krajeva, njegova homoseksualnost ostala je u granicama puberteta. Može da se kaže, mislio je Golo, da je seksualni život Tomasa Mana ličio na život nekog pruskog generala. Prema ženama bio je bojažljiv i uzdržan. Baš zbog toga je ponekad koristio usluge prostitutki.
       Upitan za navodno postojeća intimna pisma Tomasa Mana Klausu Manu, čije objavljivanje je - prema glasinama - sprečila porodica, Golo Man je izjavio da sva takva nagađanja svedoče o nepoznavanju stvarnog odnosa otac - sin. Takvih pisama nije moglo biti jer intimnost između Tomasa i Klausa Mana nikada nije postojala. Otac se "gnušao" homoseksualnosti svoga sina Klausa, do razgovora o ovoj temi između njih nikada nije došlo. U njegovoj porodici, uputio me je Golo Man, postojale su dve vrste homoseksualnosti - jedna manovska i jedna pfingshajmovska. Manovska je stidljiva i puna snebivanja i kompleksa, dok je pfingshajmovska vesela i afirmativna prema životu. Klaus je bio privržen pfingshajmovskoj tradiciji, a on sam, međutim, mnogo pre tamnoj i složenoj manovskoj tradiciji.
       Jednom smo se šetali u blizini Kilhberga. Pošto sam znao da zna napamet bezbrojne pesme, zamolio sam da odrecituje nekoliko. Najpre je govorio latinske stihove (Horacijeve i Ovidijeve), kasnije nemačke: Hajne, Ajhendorf i svaki čas Gete. Pitao sam ga šta mu znači Gete. Rekao je otprilike da mu je Gete neophodan kao vazduh koji nam treba za disanje, kao svetlost bez koje ne možemo da živimo. Zatim sam više puta čuo reč "zahvalnost".
       Bez prelaza sam ga upitao za njegov odnos prema Tomasu Manu. Golo nije izvrdao, ali odgovorio je veoma kratko. Sada sam slušao sasvim druge reči: strah, gnušanje, gorčina, pa i mržnja. Kada smo prolazili pored kilhberškog groblja, predložio je da potražimo grob Konrada Ferdinanda Majera. Da su na istom groblju sahranjeni Tomas i Katja Man, ostalo je nepomenuto. Kad je Golo Man umro 1994. godine, i on je sahranjen na kilhberškom groblju, ali po svojoj izričitoj želji što udaljenije od roditeljskog groba. I zaista se njegov grob nalazi kraj samog grobljanskog zida.
       U povratku u Cirih mislio sam kako celog svog života još nikada nisam sreo čoveka koji je toliko propatio zbog oca, a koji toliko ima da zahvali književnosti kao Golo Man, nesrećni sin jednog genija i srećni obožavalac, plemeniti entuzijasta literature.
      
       KRAJ
      
      

Marsel Rajh Ranicki, najslavniji nemački i evropski književni kritičar, objavio je 1999. u Nemačkoj svoju autobiografsku knjigu pod nazivom "Moj život", čime je zapravo obeležio osamdesetogodišnjicu života. Od tada ova knjiga je prevedena na trinaest jezika i doživela ukupan tiraž od milion primeraka.        Rođen 2. juna 1920. godine u Poljskoj od oca poljskog Jevrejina i majke Nemice, Ranicki se od 1932. do 1938. školovao u Berlinu. Godine 1938. deportovan je u Varšavu. Preživevši u varšavskom getu, on 1943. uspeva da pobegne i sakriva se u jednoj poljskoj porodici do kraja rata. Od 1947. do 1949. bio je poljski konzul u Londonu, a od 1958. živi u Nemačkoj, u Frankfurtu.        U knjizi "Moj život" Ranicki opisuje svoje detinjstvo u Poljskoj, mladost u nacističkoj Nemačkoj, varšavski geto i bekstvo iz njega, život i rad u Poljskoj do 1958. godine, a potom govori o svom životu u Nemačkoj sve do danas. Pred čitaocem se otvara široka panorama književnog, i ne samo književnog života u Nemačkoj i šire, tokom većeg dela dvadesetog veka. Cela poglavlja ove značajne ispovesti posvećena su nekim piscima - Erih Kestner, Bertolt Breht, Ana Zegers, Hajnrih Bel, Neli Zaks, Ginter Gras, Zigfrid Lenc, Elijas Kaneti...        U ovom broju NIN-a objavljujemo drugi deo poglavlja pod nazivom "Čarobnjakova porodica" u kojem Ranicki govori o porodici Tomasa Mana. Ovaj odeljak iz knjige "Moj život" za NIN je sa nemačkog je preveo Života Filipović.