NAZIV: Izložba skulptura
AUTOR: Dragan Mileusnić
GALERIJA: Kulturni centar Beograda

      Đorđe Kadijević
       Vajar Dragan Mileusnić (1943) ne izlaže često, ali to čini redovno. Ovog puta malo kasni, zbog dobro nam poznatih prilika u kojima živimo. Svoju četrnaestu samostalnu izložbu priređuje tačno 35 godina posle one prve.
       U umetničkom delu ovog vajara lakše je uočiti etički nego estetski sistem. Mileusnić se, naime, nije čvrsto opredelio za neki određen umetnički pravac. Od početka je imao širok krug interesovanja, pa je otud laicima, ali i ponekim stručnjacima za likovnu umetnost, izgledao gotovo kao eklektik. Zanimao se jednako za estetiku organske i geometrijske forme, upražnjavao retorički jezik skulptorske figuracije ali se služio i lingvistikom "čiste" apstrakcije. Upotrebljavao je gotovo sve klasične vajarske materijale: kamen, bronzu, terakotu, kao i one "nove": aluminijum, staklo, plastične legure. Radeći tako, Mileusnić nije mogao, a ni hteo, da izbegne mnoge protivrečnosti, uočljive najviše na formalnom planu.
       Nasuprot tome, na nivou ideja, ovaj vajar pokazivao je punu doslednost. On je, zapravo, uvek činio isto: grubom gradivu od koga je polazio, davao je kultivisan estetski oblik. Taj metod primenjivao je jednako onda kada je kretao od prostog geometrijskog modela, od kocke, lopte, kupe, prizme, kao i kad je bio inspirisan modelima prirodne, organske forme, fosilnim kostima, životinjskim lobanjama ili amorfnim kamenim krhotinama. Cilj mu je bio uvek isti, da iz datog oblika izvuče na prvi pogled nevidljivi estetski sadržaj, da "oslobodi" taj skriveni kvalitet, neoštećen nametljivom ljudskom voljom. Ono što iz datog oblika treba da progovori, po Mileusnićevom shvatanju, nije vajarevo "ja", već sama priroda forme, njen izvorni glas. Radeći tako - za oblik, a ne "za sebe" - Mileusnić je svesno isticao utisak prividne anonimnosti svoga vajarskog stila.
       Uočljivo je, međutim, da primetnu heterogenost modela njegovih formalnih rešenja obuhvata čvrst i jasan konceptualni okvir. Mileusnićeva fenomenologija forme nije restriktivna, ona ne sankcioniše ovaj ili onaj njen oblik, već aludira na njenu opštu prirodu. Ta priroda ne odražava se samo u lepim, skladnim i dopadljivim oblicima, kao ni u onim prostim, vulgarnim i nakaznim. Ona, prema Mileusnićevom osećanju, p o d n o s i napetost koja se javlja između tih različitih vidova njene pojavnosti. U toj napetosti, zapravo, izoštrava se osećaj vrednosti i dokazuje se moć prepoznavanja kvaliteta. To je ono što Mileusnića predstavlja kao klasičnog vajara i "tradicionalnog" likovnog umetnika. On oseća odbojnost prema jednostranim, veštačkim i nasilnim kategorizacijama prirodnih, predmetnih ili nepredmetnih modaliteta forme koje su se pretvorile u sistem tzv. nove umetničke prakse.
       U posetiocu Mileusnićeve izložbe u Galeriji Kulturnog centra oživeće gotovo zaboravljen osećaj da umetnost u ljudskom životu i danas, pored svih dilema i negativnih iskustava kojima je izložena, nosi nepotamneli sjaj vrline. Po tome Mileusnićev glas odudara u opštoj graji ideoloških skeptika i moralnih defetista koji, kako se čini, od umetnosti ne očekuju više ništa drugo do potvrdu da je u ovom svetu nemoguće živeti bez nereda, rugobe, poraza i sramote.