NASLOV: Šargor
AUTOR: Igor Bojović
REDITELJ: Milan Karadžić
POZORIŠTE: "Boško Buha"

      Vladimir Stamenković
      
       Još pre šest godina, kao prvi među našim dramatičarima, Igor Bojović je u komadu "Divče", koji je imao i baladni prizvuk, pisao o ratu, o njegovom korozivnom dejstvu na ljudske duše, na celokupno današnje srpsko društvo.
       Sada, posle nešto više od pola decenije, on u neobičnoj drami "Šargor", namenjenoj i dečjoj publici, u formi koja po osnovnom tonu podseća na Brehtove angažovane baladne pesme, preduzima nešto i slično i veoma različito od onoga što je učinio u prethodnom komadu: pokazuje šta je suština rata, kako se on proizvodi, u čemu je krivica masa koje dozvoljavaju da ih opčine vođe s opakim namerama, u stvari opisuje katastrofu jedne napredne seoske zajednice u kojoj za trenutak zlo pobeđuje dobro. Ali, u toj drami, baladna primesa je, ipak, u drugom planu, jer u njoj, zapravo, dominira ono što je karakteristično za herojsko-komične epove, za moderne parafraze tog književnog žanra. To je, pre svega ostalog, kontrast između bajkovite, poetski obojene, u osnovi značajne radnje i njenih nosilaca koji su svi odreda prosečni, priprosti ljudi, ili naivni ili smešni u svom epskom, mitskom ruhu. A u tu vrstu je svrstava i prisustvo jednog pripovedača, sličnog neveštom narodnom pevaču uz gusle, koji neprestano preseca tok događaja humornim i refleksivnim upadicama, satiričkim intervencijama.
       U režiji Milana Karadžića, taj komad se na sceni pojavljuje u formi satirične predstave s veoma naglašenim elementima glasnog, ekspresivnog muzičko-igračkog spektakla. Osim toga, ograničen beznadežnim siromaštvom našeg pozorišta, njegovom skromnom tehnikom, reditelj je od dve mogućnosti za metaforičnost u teatru izabrao onu jednostavniju: nije pomoću nje širio kontekst u kojem se pojavljuje priča, već je direktnim, tačno umerenim aluzijama precizno artikulisao njeno osnovno značenje. To je prouzrokovalo dvojake posledice. S jedne strane, na pozornici nisu ubedljivije prikazani ni idiličnost arhaičnog sela u kojem se odigrava radnja, ni vilinski predeo usred kojeg je smeštena scena javnih, društvenih zbivanja, ni groteskna apokaliptičnost rata. Ali, u isto vreme, baš takvim postupkom je postignuto ono što je u ovom slučaju možda još i važnije: neprestano prevođenje gledalaca iz pozorišnog sveta u svet svakodnevice, iz stvarnog sveta u svet umetničke fikcije. U tome su, naravno, imali odgovarajuću, pa i presudnu ulogu vrlo dobri glumci, predvođeni Goranom Jevtićem (Naod), Marijom Milenković (Jela), Dejanom Lutkićem (Šargor), Bobom Latinović (Mara), Ivanom Jevtovićem (Mileš) i Nenadom Stojanovićem (Ilija), koji su, osim glumačke veštine, ispoljili i zavidnu muzikalnost i igračku spretnost.
       Izveden čak i na takav način, komad "Šargor" nam je još jednom pokazao da imamo dramske pisce koji umeju da pronađu odgovarajuće metafore za prikazivanje savremenosti, procesa koje nije lako ni prepoznati u stvarnosti ni opisati u pozorištu.