U svom romanu "Klen na vrbovom prutu" pokušao sam da priđem životu koliko je moguće, s druge strane, da razbijem konvencije i pravila "normalnog"

      Cinici kažu da nijedan pesnik ne interpretira prirodu toliko slobodno kao advokat istinu. Strahinja Kastratović (63), advokat, pokušao je da kao pisac interpretira život. Očigledno uspešno, jer je njegov prvenac, roman "Klen na vrbovom prutu" doživeo veliko priznanje kritike i našao se u najužem izboru za NIN-ovu nagradu 2000.
       Priča o ocu i sinu, advokatima, u kojoj se prelama sva raspolućenost poratnog, novog društva, počiva na sinovljevoj naraciji koja čitaoce u startu upućuje na autobiografsku prozu. Naš sagovornik, viđeni beogradski advokat, za sebe kaže da nije obrazovan pisac, da ne razmišlja o modernistima ili postmodernistima, o rečenici i njenim svojstvima... "Možda bih se ja time i bavio kada bih znao o čemu je reč. Ja samo znam da Dostojevskog i Crnjanskog mogu da čitam sa bilo koje strane, gde god da otvorim knjigu, i da nisam uopšte pogrešio što baš od te stranice počinjem da čitam.. A kakvi su uvod i razrada, ima li zaključka u knjizi, o tome malo znam".
      
       Oni koji vas poznaju, tvrde da je reč o sto posto autobiografskom romanu; oni koji čitaju vašu knjigu, misle slično. Da li je uopšte potrebno braniti se od toga?
       - Moja namera je bila da pokažem univerzalne odnose u građanskim porodicama u nevremenu koje traje već sedamdeset godina. Sa odsustvom umišljaja da to vreme proskribujem, već samo da vidim te ljude i njihove porodice u tom vremenu. Ta slaganja i neslaganja sa strašnim nevremenom koje ih je pristiglo te istine i neistine njihovih razorenih života. Hteo sam da nađem temelje tih porodica koji su odredili odnose u njima, one temelje koji su razgrađeni 1945. godine.
       Međutim, nema knjige na svetu koja je napisana a da nije u suštini autobiografska. Svaku ličnost koju opisujemo, morali smo poznavati, svaku situaciju smo negde doživeli, domaštali.
      
       Da li je ova knjiga pokušaj odbrane od brutalnosti posla kojim se bavite kao advokat i koji ste upoznali kao dečak, sin advokata?
       - Svi mi živimo dvostruke i trostruke živote. Da budem grub i da kažem kako svi mi živimo zapravo hiljadu lažnih života. Šta su učtivost, građansko vaspitanje, moralne norme... do naša potreba da ne odskočimo od kodeksa i pravila koje nam društvo nameće. Ako kažem da me vi nervirate, svi će reći da sam nevaspitan. Ali ako kažem da ste fini i pametni, svi će prihvatiti da je to tako.
       Dakle, pokušao sam da priđem životu koliko je moguće, sa druge strane, da razbijem te konvencije i pravila "normalnog". Nije život u tome što mi živimo, niti smo mi u tom životu ono što mislimo da jesmo. Život je pre svega ono što drugi misle o nama. Nisu ni naše ljubavi ono što mi mislimo o njima, već su one ono što objektivno jesu. Ne razumeti ovo, to znači ne razumeti život.
      
       Pa ipak, sebe ste, ako ste to vi, poštedeli pogleda kojim gledate svoje bližnje?
       - Dok sam pisao knjigu, uplašio sam se sebe samoga. Uplašio sam se onoliko koliko se u celini bojim svoje neprijatne, cinične, svojeglave, provokativne, pa ako hoćete i samoljubive ličnosti. Da sam ja tu takvu ličnost gurnuo u roman, onda bih sve ostale potopio. Prema tome, ja nisam smeo da postojim u toj knjizi kao što mislim da pisac uopšte ne sme da postoji u svojim knjigama. Dosta mu je to što mu ime piše na koricama knjige. Bila bi to suviše egocentrična i samoljubiva literatura. Ja sam se bavio jednom porodicom u jednom vremenu i nesrećom jednog čoveka koja se reflektovala na one koji su ga okruživali. Literatura nije tu da pothranjuje naše samoljublje, mada ne znam nijednog intelektualca koji nije samoljubiv i okrenut svom egu toliko snažno da ga treba povremeno opomenuti da time uništava i sebe i svoju literaturu. Pravi intelektualac prvo mora da se obračuna sa sobom i sebe gurne u mrak, u bezimenost, ako mu je stalo do toga da napravi dobru literaturu.
      
       Rekla bih da se u ovoj knjizi u suštini bavite vlašću?
       - Vlast i politika, nažalost, bitno određuju naše sudbine. Priroda i karakter vlasti utiču na vaš položaj, vaspitanje vašeg deteta, njegovo školovanje, njegovu mogućnost da ode iz zemlje i vrati se u nju kada zaželi da se vrati. Vlast i politika su često iznad nas, ali mi to ne vidimo i mislimo da su naši životi vezani isključivo za naše okruženje, za naša subjektivna osećanja, za to da li smo zaljubljeni, da li se razvodimo, rađamo li se ili umiremo. Ne, u pitanju je nešto mnogo ozbiljnije: kako mi živimo? A to, ipak, određuju vlast i politika. Tako su naše sudbine samo nadgradnja nad onim što su nam država i vlast omogućili.
       O čemu danas razgovaraju dvoje Francuza, poput vas i mene? Razgovaraju o maršruti za svoj godišnji odmor. A vi i ja se bavimo vlašću i politikom. To, naravno, nije slučajno. Vi i ja nemamo sreće da se dogovaramo hoćemo li vašom ili mojom jahtom ići Sredozemljem do Avra ili na Maltu. Mi tavorimo u siromaštvu. U biti mi smo nesrećan narod...
      
       Zato što vi i ja nemamo jahtu?
       - Naravno da nemamo. Ali, nismo nesrećni samo zbog toga. Nismo nesrećni ni samo zato što smo na Balkanu, ili zato što smo karakterno tužan i melanholičan slovenski narod. Mi smo suštinski raspolućen narod, narod koji sanjari, živi na mitovima, sklon više svojoj prošlosti no budućnosti, iracionalan i pakostan često preko mere. Narod zaljubljen u svoje poraze, kao da je odviknut od pobeda.
      
       Vaš junak je u začetku nove vlasti stradao? Šta je bilo sa vašim ocem u životu?
       - Ako kažem da je moj otac bio opsednut mržnjom prema boljševičkoj vlasti, umanjiću njegove duhovne vrednosti jer je osećanje mržnje inferiorno osećanje. Moj otac je govorio, a to ćete naći i u knjizi: "Samo da ne umrem pre ovog jezuite." Mislio je na Broza, naravno. U mom romanu postoji i ona čudesna rečenica koja se nekoliko puta ponavlja: "Ovo njihovo će potrajati." To je moj đed govorio. Ako ima išta autobiografsko, onda su to ti mali pasaži u kojima sam pokušao da odslikam osećanje tog građanskog sveta koji nije verovao da će polupismeni ljudi zauzeti vlast i da će nas u pokorstvu držati sedamdeset godina. Nema nijednog ruskog emigranta koji se sve do smrti nije nadao da će se jednog dana vratiti u onu staru građansku Rusiju.
       Moj otac je bio opsednut tom vlašću, moja mati je stajala i stražarila u hodniku kad započnu njegovi i moji razgovori.
      
       Pa ipak, vi niste krenuli očevim putem kad je o politici reč. On je prezirao komuniste, vi ste bili komunista?
       - Otac je to tražio od mene. Rekao mi je: "Približi im se da te ne bi uništili." To mi nije bilo teško, jer sam ja u biti levičar evropske provenijencije. Takvi levičari vladaju i danas Evropom. I crkva je na tim postulatima gradila svoju filozofiju.
      
       I vi ste ga poslušali?
       - I ja sam ga poslušao. Nisam samo ja to učinio. Hiljade njih je uradilo isto sa različitim motivima. Kad znate da imate neizlečivi rak, hvatate se za sve moguće alternative, od medicinskih do paramedicinskih, samo da biste koji mesec preživeli. Moj otac je smatrao da je životno korisno za mene ako mi kaže: "Nemoj da slediš moje zablude." Boljševizam nije davao mnogo mogućnosti između hapšenja i bežanja preko granice.
      
       Da li vi to tražite za sebe olakšavajuću okolnost što ste poslušali oca?
       - Ne. Mislim da me je otac sa dobrim osećanjem poštedeo. On je bio obeležen i jedino je uspeo da spasi svoju glavu. Ali nije hteo da ja nosim taj njegov krst. Upravo zbog one rečenice koju je moj đed izgovorio a koju vam ponavljam: "Ovo će njihovo, Filipe, dugo potrajati." Na to moj otac odgovara: "Neka, ne budali, Luka." Moj otac je duboko verovao da taj politički apsurd i taj surogat od države ne mogu dugo da traju. Bio je fantasta i kada je to shvatio, hteo je da otrezni svog sina, da mu pomogne, da ne proživljava ono kroz šta je on prošao. Uostalom, to je i vaša, i moja dužnost da na svojim greškama pomognemo svojoj deci.
      
       Odsustvo slikanja ženskih likova, majke i sestre, kao da govori o Crnogorcu koji piše knjigu baveći se, pre svega, muško-muškim odnosom?
       - Mi od svega možemo da pobegnemo, ali od sebe nikako. Možemo sve da kupimo ako imamo novac, jedino ne možemo da kupimo poštovanje. Mi možemo da modifikujemo sebe obrazovanjem, knjigama koje smo pročitali, druženjem sa valjanim ljudima... Najzad, i sa svojim životnim tragikama. Ali, u našem karakteru je zapisano sve što mi jesmo i sa tim moramo da računamo do kraja života. Moje vaspitanje je takvo kakvo jeste, žena je na onom mestu na kome jeste, majka je tamo gde je, sestra takođe... I to se ne može promeniti. Prema tome, moj odnos prema sestri, ili prema majci, proistekao je iz mog vaspitanja, iz mog porodičnog miljea. A ono može biti crnogorsko, šumadijsko, hercegovačko, svejedno je, mi ćemo ostati to što jesmo... I u tome je draž i literature.
      
       Mislite u tom atavizmu?
       - Ja ne mislim da je to samo atavizam. Uveren sam da se tako više približavamo istini življenja nego održavanju porekla i tradicije. Ja pišem u ime istine života, a ne u ime tradicije crnogorske porodice. Naravno da pri tom poštujem ono što se zove tradicija baš zato što ne mogu pobeći od nje.
       Istina života je u tome da priznamo svoje ljubavi, svoje mržnje, svoje poraze, nemoći... Literatura služi da nas nauči da iskreno živimo, da ne upiremo prstom u druge već da poštujemo tuđe poraze kao što opravdavamo svoje.
       Niko se toliko ne boji starosti i nemoći kao ja, ali laž je kad deca kažu kako bi volela da im roditelji požive sto dvadeset godina. Tu laž sam hteo da razbijem, tu hipokriziju naših ljubavi hoću da uništim. Koliko košta, neka košta. Postoji trenutak kada deca jedva čekaju, u ime svoga komoditeta i u ime skraćivanja svojih muka, da im otac ili majka što pre odu. I u tome nema greha, nema prekora. To je kraj jednog biološkog kruga koji je prirodan, i jedino nije prirodno ako deca odlaze pre roditelja. Ja o tome želim da govorim bez buke, bez patetike, bez laži koje filistarsko društvo gaji u svojim obredima, sahranama, kuknjavi, lelekanju...
      
       Da li ste sa svojim ocem, dok je bio živ, uspeli da razrešite odnos koji imaju vaš junak i njegov otac u knjizi?
       - Ja sam sledio odnos između dva advokata. On advokat, ja advokat. Danas pokušavam sa svojim sinom, koji će uskoro i sam biti advokat, da sledim odnose koje sam imao sa svojim ocem. U isto vreme pokušavam da ne napravim tu grešku koju je napravio moj otac, pokušavajući da me spase od nevremena. Da sinu kažem da ide svojim putem, kada je o politici reč.
      
       Vama je danas neuporedivo lakše sa vašim sinom nego što je ocu bilo s vama?
       - U pravu ste. Ali, ja mislim da sam deset godina na opozicionoj sceni Srbije ipak potrošio da meni, a naročito mom sinu, bude lakše.
      
       RADMILA STANKOVIĆ