Veliki broj ostvarenja, niski kriterijumi, malo festivalskih dana - sve su to loše strane 48. Festivala dokumentarnog i kratkometražnog filma koje ukazuju da treba menjati selekcionu komisiju

      Upravo završeni 48. festival dokumentarnog i kratkometražnog filma u Beogradu, osim što je protekao u senci hapšenja Slobodana Miloševića, propraćen je nezadovoljstvom novinara, publike i autora prikazanih filmova. Glavni razlog - preobiman glavni program u Domu sindikata usled čega je praktično bilo nemoguće odgledati sve takmičarske filmove (75 naslova) u samo tri dana, u terminima od 14.00 pa sve do ponoći, u kontinuitetu, s malim pauzama. S druge strane, kriterijum za ulazak na oficijelni program bio je prilično labav i kompromisan, te je viđeno dosta osrednjih i nekvalitetnih filmova. I pod tri, Festival se ne može podičiti velikim odzivom publike.
       Problemi povodom programa, objašnjava Dejan Zečević, mladi filmski reditelj, član Saveta i žirija Festivala svode se na sledeće:
       "Ove godine smo imali novi sastav Saveta u kojem sam i ja prvi put. Radili smo nekoliko meseci pre Festivala i naše preokupacije su bile vezane za koncept Festivala i za inovacije koje smo hteli da uvedemo. Unekoliko smo promenili statut Festivala: dosad je postojala nelogičnost da članovi žirija prave i program i budu selektori, a zatim ti isti ljudi dodeljuju nagrade. Naša namera je bila da se ta dva tela razdvoje: da o selekciji i nagradama ne odlučuju isti ljudi", kaže Zečević.
       Kad je reč o povicima javnosti vezanim za broj prikazanih filmova i nejasan kriterijum za njihovo biranje za glavni program, Zečević objašnjava da je za taj segment odgovorna Selekciona komisija koju je izabrao Savet.
       "Prijavljen je veliki broj filmova i zato je Festival, i trebalo da traje bar dan duže. Možda je greška Saveta što se nije izborio za to. Potpuno smo svesni da produkcija kratkih i dokumentarnih filmova nije na visokom nivou, no, da se komisija držala vrhunskog kriterijuma, Festival bi verovatno trajao i kraće. Dakle, problem je produkcijski a ne festivalski. Meni kao članu žirija predstavljao je problem veliki broj filmova koje sam odgledao. Savet je bio primoran da odluči da glavni program počinje u dva po podne zbog velikog broja filmova, ali neću da zbog toga napadam Selekcionu komisiju, mada smatram da određen procenat filmova nije zaslužio da se prikaže u glavnom programu, u koji je ušla trećina prijavljenih. Osnovni problem bili su filmovi koji po minutaži spadaju u srednjometražne, pa i u dugometražne dokumentarce. Možda je rešenje u pravljenju pratećeg programa u kojem bi bili ti duži dokumentarci, a koji bi imali svoje nagrade i komisiju. Takvih filmova je sve više i ne treba ih ignorisati, ali ni mešati sa kratkim dokumentarnim i igranim filmovima koji čine srž Festivala. Zalažem se za posebnu selekciju. O tome će Savet verovatno raspravljati povodom idućeg Festivala", kaže Zečević.
       Stefan Arsenijević, student HHH godine filmske režije na FDU, čiji je film "Noćni portir" osvojio nagradu za najbolji kratki igrani film, za NIN kaže:
       "Program Festivala je bilo teško pratiti, posebno što su projekcije trajale čitav dan do kasno u noč. Od filmova mi se najviše svideo dokumentarni 'LJubav, zaveštanje' Vladimira Perovića. Oduševio me je promišljenošću, kompozicijom kadra, savršenstvom vizuelne kulture, suptilnim pogledom na veliku ljubavnu priču. Ipak, čini mi se da je ovaj festival bio slabiji nego ranijih godina. Na početku je bilo zanimljivih filmova. Važno je da sve više mladih autora ima filmove na festivalu, i da se on podmlađuje. Novina je što mladi reditelji ne rade samo kratke igrane već i eksperimentalne i animirane, i više su okrenuti ka tim formama nego dosad, što je dobar znak, pa je ove godine prvi put dodeljena nagrada za eksperimentalni film - takve filmove ne možeš nigde drugde da prikažeš. Možda bi kratki filmovi mogli da se prikazuju u bioskopu pre glavne projekcije, ili da postoji bioskop samo za njih, jer oni su zanimljivi, komuniciraju sa publikom, nisu hermetični."
       Arsenijevićev kolega sa klase Nenad Pavlović je skrenuo pažnju i publike i kritike kratkim igranim filmom "Crni u duši", koji nije nagrađen ali je pozvan na festivale u Minhenu, Moskvi, Krakovu i Mariboru. I on ima slično mišljenje o Festivalu:
       "Svakako da sam veoma zadovoljan što je moj film prikazan u zvaničnoj selekciji, jer to je bilo moje prvo predstavljanje pred festivalskom publikom. Odlika ovogodišnjeg festivala je što se na njemu pojavio veliki broj filmova, a ta činjenica govori o sve boljem stanju u našoj kinematografiji. Međutim, u zvaničnoj selekciji program je bio prenatrpan - 75 filmova u tri dana, pa je, maltene, bilo nemoguće pogledati sve filmove".
       Pod kritičkom lupom našle su se i dodeljene nagrade, uz utisak da je i tu plaćen danak kompromisu. Zečević ne smatra da su sve nagrade otišle u prave ruke, ali "takve odluke su jedine koje je žiri u tom trenutku mogao da donese. Odluka žirija zavisi od ukusa, savesti i pristupa njegovih članova. Bilo je žustrih rasprava i potpuno različitih mišljenja o filmovima. Pri određivanju kategorija teško je razlučiti šta je TV emisija a šta pravi dokumentarac. Bilo je, zatim, zanimljivih kratkih filmova koji su se meni dopali, ali oni su u stvari dugometražni filmovi svedeni na 20 minuta. U kratkoj formi je veoma važno dati gol. Dešavalo se da je neko dao gol u jednostavnoj formi sa zanimljivim pristupom. I žiri se, kao i publika, vezuje za takve filmove, što ne znači da oni koji nisu nagrađeni ne valjaju, niti da njihovi autori to treba da shvate kao smak sveta", pojašnjava Zečević.
       Sve u svemu, bez obzira na Pavlovićevo optimističko mišljenje o našoj kinematografiji, kad ona bude stala na noge, prevashodno materijalno, tada i Festival dokumentarnog i kratkog filma može očekivati bolju budućnost. Sa promenjenom selekcionom komisijom, razume se.
      
       VUK PAVLOVIĆ