Država-dosovska vlast je odlukom da udari na bogataše stvorila i sebi bezbroj mogućnosti da uradi nešto što će biti i nezakonito i nepošteno i nepravedno

      U paketu poreskih zakona Vlada Srbije predložiće Skupštini, a ova će usvojiti, i zakon o posebnom oporezivanju ljudi koji su se obogatili za 13 godina vladavine Slobodana Miloševića.
       Pošteno, zar ne?
       Jeste, odgovor je 98 odsto građana Srbije koji su 1. januara 1989. godine imali mnogo više nego danas. Nismo ni lenji ni gluplji ni nesposobniji ni neobrazovaniji od onih koji su preko noći zaradili bogatstva veća od budžeta Srbije. NJima je dato, oni su mogli da lažu, da kradu, da pljačkaju, ne vraćaju kredite, drže monopole na trgovinu robom koja nedostaje...
       Zakoni kojima se kažnjava krađa, nevraćanje kredita, korišćenje monopolskog položaja - postoje. Sve što nova vlast treba da uradi, jeste da ih primeni. Neopravdano bogati vratiće na jedan ili drugi način oteto od naroda, država-nova vlast će potom to nezakonito stečeno bogatstvo nekako doturiti svojim poreskim obveznicima i njihovoj deci. I priči je kraj.
       Ali, i priče sa srećnim završetkom imaju zaplet, a on počinje upravo sada. "Veliki broj novobogataša stigao je do velikog bogatstva bez formalnog kršenja propisa, već korišćenjem svog monopolskog položaja u privrednim i drugim aktivnostima, zahvaljujući pogodnostima koje je Slobodan Milošević - svesno ili nesvesno, sasvim svejedno - ostavljao ili pružao pojedinim ljudima, zahvaljujući sankcijama, hiperinflaciji, korišćenju rupa u zakonu... Milošević je... vrlo svesno gotovo sve naše ljude uvlačio u zonu s one strane prava." Ovo su reči Vuka Obradovića, šefa Socijaldemokratije, predsednika Komisije Vlade Srbije za ispitivanje najtežih zloupotreba u oblasti privrede i finansijskog poslovanja (NIN, broj 2622, 29. mart 2001. godine).
       Neki su se obogatili nepošteno, ali ne i nezakonito. Na primer, četiri velike državne firme daju vam opremu za televizijsku stanicu. Oprema čini polovinu vlasništva. Druga polovina je vaša ideja da osnujete stanicu, da osmislite program... Onda jednog lepog dana one četiri firme odluče da se odreknu svog vlasništva, da vam ga poklone. I odluka da se kupi oprema i odluka da se pokloni oprema donete su na zakonit način. Naravno, uzimate poklon, a onda ga prodate nekome, recimo, za pet miliona maraka. I sad država hoće da vam naplati porez. Za vas, vlasnika i prodavca TV stanice to će najverovatnije biti - reket. Za državu-novu vlast i ogromnu većinu njenih podanika to će biti "porez na ekstradohodak i ekstraimovinu".
       I, naravno, država-dosovska vlast će doživeti aplauz, naročito u zemlji u kojoj oko 60 odsto ljudi nema dovoljno novca za hranu, čiji građani nose cipele stare deset godina, i kojima srca zaigraju kada čuju pola veka učenu parolu o jednakosti u siromaštvu. Još kada građani čuju da se u akciji oporezivanja ekstraprofita očekuje dobit od nekoliko stotina miliona maraka, nova vlast može da očekuje - ovacije.
       Ali! Država-dosovska vlast mora da zna da će ovu njenu akciju gledati milioni pari očiju, jer je ona odlukom da udari na bogataše stvorila i sebi bezbroj mogućnosti da uradi nešto što će biti i nezakonito i nepošteno i nepravedno.
       Već je za vlast užasno opasno priznanje da će kazniti i ljude koji nisu kršili zakon. Pa njen je posao da štiti zakon i da ga sprovodi, a ne da ga krši.
       Naravno, novobogataši (Obradović u NIN-u pominje bez imena dve stotine porodica) neće mnogo galamiti protiv bezakonja države-dosovske vlasti. Znaju oni istoriju novobogataša, bili su to i Rokfeleri i Karnegi i Morgan. U Americi su ih zvali baroni-otimači. I oni su se potrudili da još za života počnu sa izgradnjom bolnica i slikarskih galerija, dobrotvornih ustanova i svetski značajnih fondacija. Bio je to prećutan dogovor vlasti i novobogataša: vi nas ne pitajte kako smo došli do prvog miliona (za ostalo imamo uredne papire), i vratićemo deo svog bogatstva društvu, počećemo da dovodimo zemlju u red za vašu i našu decu i unuke.
       Ako država nema dokaze da su novobogataši kršili zakone, ona će upravo na pomenuti način morati da se dogovara sa njima. "Svakodnevno se srećem sa ljudima koji me pitaju da li mogu da izbegnu oporezivanje", kaže Vuk Obradović u "Blic nenjs-u". Ti dogovori su uvek iza leđa javnosti, a to je idealno mesto za korupciju.
       Zato je Vlada Srbije, pre započinjanja akcije "oporezuj bogataše", morala da građanima stavi na uvid svoje imovinsko stanje i to ne samo njenih članova nego i pomoćnika ministara i rukovodilaca njenih organa, službi... Trebalo je i da nam kažu članovi DOS-a da li su i koliko, u miloševićevsko vreme, novca dobijali za finansiranje svojih stranaka od braće Karić, Zorana Drakulića, Milana Jankovića, Miroslava Miškovića... Vuk Obradović, kao srpski Eliot Nes u koga svi građani žele da veruju, morao je da odgovori na čaršijske priče o svojim odnosima sa Smiljkom Kostićem, braćom Karić, Milanom Panićem...
       Dakle, treba uzeti deo novca od novobogataša, ali javnost svakoga trena mora da zna koliko je to i kuda je taj novac otišao. Posao javnosti jeste da ne dozvoli vlasti da se lako pokvari. A vlast jeste upravo takva - lako kvarljiva.
      
       DRAGAN BUJOŠEVIĆ