Listajući već pročitane novine (kao što čine vremešni seljaci u danima mećave) naiđoh na kratku vest, složenu sitnim slogom, skrajnutu od važnijih naslova i objavljenu tek da dopisnik iz provincije više ne kuka.
       Navodim je u celini: "Opštinski sud u Smederevu osudio je na tri meseca zatvora R. Đurića (navedeno je puno ime, ja sam odlučio da mu branim ugled) poljoprivrednika iz obližnjeg sela Petrijeva jer je za dva dana posekao 356 stabala breskve komšiji Zoranu Krstiću i, prema proceni veštaka, oštetio ga za više od 70 hiljada dinara."
       Komentarisanje i eventualna kritika sudskih presuda u nas nije uobičajeno a, koliko znam, nije ni dopušteno. Nema tog sistema u kome građanska prava nisu limitirana. Šta bi bilo kad bi sudske presude postale teme svakojakih zakerala, kafanskih filosofa i dokoličara? Vekovi nesigurnog i riskantnog života u kojima se nikad nije znalo šta nosi dan a šta (tek) noć, učinili su svoje. S Kadijom se nije zezati: on te i tuži, on ti i sudi. Božija pa njegova. Naš narod, spreman inače da izađe na ulice i zbog uvođenja poreza na mačke, nikad nije digao svoj glas protiv neke sudske presude. Odluka Suda prima se kao viša sila. Ko je demonstrirao protiv poplave? Ko je kamenicom na zemljotres? Protiv suše se malo gunđa, naročito među seljacima, ali više dentalno, uz rakiju, da se podupre uzdah.
       I ovu sudsku presudu, po kojoj je njihov komšija njihovom drugom komšiji posekao 356 stabala breskvi "dobio" tri meseca zatvora, seljaci su (bar kako javlja moj špijun iz smederevskog kraja) primili mirno, pribrano, bez velikih reči i demonstracija... Zna Sud šta radi!
       U pravno-političkom sistemu u kome je pisac ovih redova proveo pretežni i najbitniji deo svog života, tri meseca se "dobijalo" (dobitku se u zube ne gleda) za razbijanje čaše u krčmi s pevaljkom, a isti dobitak mogao se izvući i za pevanje na ulici u kasne sate "kojom prilikom je okrivljeni izazvao uznemiravanje javnosti". Javnost se nije smela uznemiravati ni na koji način i ni pod kojim okolnostima. Talasanje javnosti kvalifikovano je kao zločin protiv javnosti. Režim Josipa Broza nije zazirao ni od Rusa koliko od javnosti. Javnost je sa svoje strane cenila i poštovala taj strah režima, pa nije ni pokušavala da se uznemiri. Čovek je naše najveće bogatstvo. To je, ne trepnuvši, rekao naš voljeni Tito. Ali samo pod uslovom da ne uznemirava javnost. Onome koji se drzne da uznemirava javnost, mesto je zna se gde.
       Za samo jedno stablo posečeno pre nego što ga je po uobičajenoj proceduri u ime države iščekićao šumar sledovalo je najmanje šest meseci, koliko i za zeca upucanog u vreme lovostaja.
       Čovek jeste bio naše najveće bogatstvo, ali ni deblo ni zec nisu bili za bacanje. Znalo se ko je vlasnik svega (postojećeg).
       Samo on (vlasnik svega postojećeg) imao je pravo da lovi u vreme lovostaja. Na tu temu Isaković ima jednu svetsku prozu. I mečku, koja se tek okotila, mogao je ubiti a da ga niko, najmanje Sudija ne pozove na odgovornost. Seljak s Golije za takav trofej zaplatio bi kao da je pobio pola sreza. I da je ustrelio slona u zoološkom vrtu, slikali bi ga za filmski žurnal. Uostalom, on je poklonio slonove. NJemu Nehru a on zoološkom vrtu. Čuveni Cica i Mita.
       Pred Zakonom su, razume se, svi bili jednaki (kao u Dušanovom Zakoniku), ali "zakona se ne treba držati kao pijan plota". To je takođe On rekao, kao svoj doprinos pravnoj nauci i filosofiji.
       Digresija me zavede pa zaboravim šta sam hteo da kažem. Kad uveče uzmem doping, izjutra meandriram.
       A da, 356 stabala bresaka! Komšija komšiji, komšijski.
       Sud je presudio: tri meseca. Nemam komentar. Sudija je školovan čovek, profesionalac, struka... A pre svega vlast.
       Zakon još ne dopušta kritički komentar po tom pitanju. I kad su neverovatne, pa ponekad i u koliziji s logikom, sudske odluke su UVEK PO ZAKONU. Slobodno sudijsko uverenje ima tretman institucije. Pa čak i kad je slobodnije nego na fudbalskoj utakmici. Pa čak i kad je UZNEMIRAVAJUĆE.
       Još jedna mala digresija. Glumac Žarko Laušević po prvostepenoj presudi osuđen je na 13 godina robije. Odležao je četiri godine. Na ponovljenom suđenju osuđen je na četiri godine, dakle koliko je već odležao. Razlika između prve i druge presude - devet godina. Ne devet dana, nego devet godina. Neshvatljiva licitacija. Kao da je jedan sudija gledao u Zakon, a drugi u bob. To već nisam u mogućnosti da primim kao slobodno sudijsko uverenje. Tu se, po mom laičkom mišljenju, jedan od Sudija ogrešio o Zakon. Ili se, najblaže rečeno, ne razabire u tom poslu koji se, po odgovornosti, ne može meriti s drugim ljudskim poslovima.
       Slobodno sudijsko uverenje limitirano je poznavanjem Zakona i pouzdanim snalaženjem u pravnoj materiji. Nepoznavanje zakona ne oslobađa odgovornosti. To se ne odnosi samo na okrivljenog, nego, valjda i zaoštrenije, i na sudiju.
       Ako se na klizavom putu između pridržavanja zakona i slobodnog sudijskog uverenja nekome zakine ni manje ni više nego devet godina života na slobodi, onda se, bez ikakve sumnje, može govoriti i o krivičnoj (ne samo o moralnoj) odgovornosti sudije. U mnogim evropskim zemljama ta mogućnost je otvorena.
       Naše zakonodavstvo to ne predviđa.
       Pravni lekovi postoje, pre svih institucije žalbenog postupka, ali sudija nije u situaciji da strepi od presude koju je izrekao.
       Nema ni vremena, čeka ga novo suđenje.
       Komšija sa sekirom upao u voćnjak.
       U šeptelije u punom cvetu.