Uporno pokušavam da se od 5. oktobra 2000. naviknem da TV program gledam kao i sav ostali svet. Da odgledam poneku emisiju vesti, na nekoj od TV stanica, ali ne uspevam. Uporno ponavljam da su sada sve medijske kuće "slobodne", da nema pritisaka, da nema cenzure, da svi sve mogu da objavljuju, ali... Svakog dana u TV dnevnicima pojedini događaji se tako plasiraju da gledaocima ne dozvoljavaju da se opuste i konačno počnu da žive u "dosadnoj, urednoj državi", kakvu nam je obećao predsednik Koštunica...
       Gotovo cele nedelje traje zasedanje republičke skupštine, koje, naravno, prenosi RTS. Iz dana u dan slušamo uvrede na račun ministra Đelića. Čovek jeste da je "naš" ali nešto mislim, živeo je dugo u zemlji u kojoj se, verujem, ipak biraju reči i kada se kritikuje, pa mi ga prosto žao što sve mora da trpi. A onda odjednom, jedna veoma ružna scena u Skupštini, koja izaziva mučninu. Dan sećanja na žrtve holokausta, a radikalski poslanici ulaze u salu skupštinskog zasedanja sa žutom trakom oko ruke, zloupotrebljavajući taj simbol u svoje prizemne lakrdijaške svrhe. Iste večeri, predsednik Koštunica u sinagogi održi prigodnu besedu. Zahvaljujući televiziji JU INFO koja je to prenela slikom i tonskim insertom, za razliku od nekih koji su dali samo spikerski čitanu vest, ublažava se donekle osećaj što je žuta traka oko ruke tako ružno zloupotrebljena.
       Osećala sam kao olakšanje predizbornu ćutnju uoči izbora u Crnoj Gori. Razni "analitičari", čast izuzecima, prognozirali su značajnu pobedu koalicije Mila Đukanovića i imao se utisak da gotovo priželjkuju takav ishod. Ne spadam u "jugonostalgičare", pogotovo ne u one koji žale za letovanjima u Dalmaciji, i bilo bi lepo kada bismo već jednom bili sigurni u kojoj, u kolikoj državi živimo. Pokušavala sam da pažljivim gledanjem dnevnika TV Crne Gore, koji se emituje na drugom programu RTS-a, bar donekle shvatim razloge za odvajanje, ali svaki put bila sam sve tužnija shvatajući na koje je niske grane pala profesija televizijskih novinara i u Crnoj Gori. Iz perspektive onog starog RTS-a, TV CG je mogla izgledati, ali samo izgledati, kao demokratska televizija. Sve ankete su im bile brižljivo "očišćene" i sve su bile u stilu:
       "Je l' te da je nezavisnost Crne Gore najbolje i jedino rešenje za nas?"
       Ako je TVCG u kandžama vlasti, neshvatljivo je ponašanje većine medija u Srbiji. Zašto su i oni, u emisijama vesti i u raznim TV duelima, neretko dovodili "stručnjake" i "analitičare" koji su davali prognoze o pobedi koalicije Mila Đukanovića, i time stvarali lažnu sliku o raspoloženju birača u Crnoj Gori. Čast izuzecima.
       U nedelju uveče, bilo je jasno da su mnoge ankete, tako zdušno plasirane prethodnih dana, bile čist promašaj. Pravo osveženje mi je bio gospodin Stojan Cerović, novinar "Vremena", koji je utrčavao iz jednog TV studija u drugi i bio dragocen sagovornik svakom od voditelja, nimalo zbunjen prvim preliminarnim rezultatima. Čista desetka njemu i momcima iz CESID-a.
       Dva puta rušen i paljen za poslednje dve godine, tehnički ubogaljen, 13 godina uništavan srozavanjem novinarske profesije, RTS još ima izvestan broj pismenih novinara. Zato nema opravdanja da urednik pusti novinarski tekst prepun izraza kao da je iz vremena "Srećna Nova 46-ta", kakav je bio izveštaj sa događaja u Skupštini grada, gde su porodicama poginulih u ratovima na ovim prostorima od 1990. deljeni pokloni jedne fabrike lekova. Paketi su snimani tako da je prilog više nalikovao propagandnoj poruci te fabrike nego izveštaju sa događaja.      
      
       MIRIAM STOJKOVIĆ