Danas je potrebno povratiti poverenje ljudi koji rade u tehnici prema novinarima koji nisu za njih simbol vlasti, već degradirane profesije. Mi moramo da dokazujemo da ne lažemo, da ne krademo, da možemo, a drugi sve to ne moraju

      Neposredno pred bombardovanje, dakle početkom 1999. godine, budžet za proizvodnju kulturno-zabavnog programa iznosio je oko 140 hiljada maraka mesečno. Danas je ta suma 15 puta manja; tačnije, mesečno na dnevnice, plaćanje usluga, autorske honorare (koji se neredovno isplaćuju) i ostale troškove odlazi 6-7 hiljada nemačkih maraka. I stoga je teško očekivati da će ova redakcija od 176 zaposlenih (90 ih je u produkciji) u dogledno vreme ponuditi bilo kakav ozbiljniji šou-program, dokumentarnu ili, daleko bilo, igranu seriju. Reprize "Obraza uz obraz" izazivaju uzdahe, jer danas na RTS-u niko ne može ni da zamisli sličan poduhvat.
       Pravo je čudo kada se pojavi išta više od emisije snimljene u studiju, kao što je upravo najavljena tetralogija (iz četiri dela) "Karađorđevo ubistvo" koju će gledaoci uskoro videti.
       Glavni i odgovorni urednik Kulturno-zabavnog programa Božidar Nikolić spreman je da govori o svim nedaćama, ali za početak najavljuje 60 emisija iz serije "Leto na Adi", koje će ovog puta, pored pesme, imati još jedan elemenat zabave: igru, poput one iz "Igara bez granica". Ovaj program sa beogradske Ade Ciganlije biće emitovan svakog dana u sedmici, osim nedelje, na Drugom kanalu u popodnevnim satima. Obezbeđeni su sponzori i u redakciji se nadaju da će im ostati nešto novca da makar pokupuju kasete. "Mi sada radimo u praktično nemogućim uslovima. Događa se, a naročito petkom, da na blagajni ima 60 dinara, a treba da se ide na put da se nešto snima. Pogledajte, recimo, seriju 'Obraz uz obraz'. Vi možete reći da je to rađeno kao normalan šou program za zabavu, ali danas je apsolutno nezamislivo uraditi nešto slično. Ne zato što nemamo ideja, već zato što nemamo uslova. Nema studija, nema opreme, nema novca da se plate scenaristi, izvođači... A Šotra je, režirajući taj program, imao po pet-šest papirića za samo jednu sekvencu. Pa bira, hoće li da uzme tekst Duška Radovića, Brane Crnčevića ili nekog trećeg.
      
       Televizija je postala neprivlačna za umetnike jer ne plaćate honorare, za novinare jer su male plate... Kako se borite sa tim nasleđem koje vam je ostalo iz vremena bivših direktora?
       - Čini mi se da je u ovom trenutku od nedostatka novca važnije odsustvo poverenja. Poverenje unutar kuće, između ljudi, poverenje gledalaca u ono što radimo. Znate, na ovoj televiziji je cenzor u umetničkom programu bio dispečer unutrašnjeg saobraćaja. NJegov posao je bio da vodi računa da ne promakne neko ko je na spisku nepodobnih za bilo koju emisiju. Danas je potrebno povratiti poverenje ljudi koji rade u tehnici prema novinarima koji nisu za njih simbol vlasti, već degradirane profesije. Mi moramo da dokazujemo da ne lažemo, da ne krademo, da možemo, a drugi sve to ne moraju. Gledaoci će nam lako oprostiti siromaštvo dekora i emisije u kojima nema sjaja dekora i kostima, ali nam laž i manipulaciju više neće praštati.
      
       Da li vas je nova vlast malo ostavila po strani, niste baš omiljeni među njenim liderima? Ili vas žele pod svoje, ne dozvoljavajući vam da se bunite?
       - Nova vlast nas uopšte ne dira. Klipove nam podmeću oni sa drugih televizija, utrkuju se ko će više da nam naudi. Vide da smo na kolenima pa se utrkuju ko će da nas sa kolena baci na leća. Tu nije reč o bilo kakvom animozitetu, ni ličnom ni ideološkom, već najbukvalnije o opipljivim materijalnim interesima. Ta igra je otvorena, ništa se ne krije i samo se prave faulovi.
      
       Nekada je dokumentarni ili umetnički program bio azil za nepodobne u informativnoj redakciji. I po pravilu su dolazili dobri novinari. Čujem da sada opet vama liferuju saradnike sa kojima danas ne znaju šta će?
       - Od ondašnjeg liferovanja naša redakcija je imala samo koristi. A danas se oslobađaju novinara informativne redakcije sa kojima ne znaju šta će jer su loši novinari, naprosto nisu profesionalci. Liferuju neškolovane i nepismene, a nekada, kada su nas ovde sklanjali, svakome od nas je bila čast da smo tu. Nažalost, mi nemamo rezervne gotove novinare, urednika, koji će poplaviti RTS i preko noći ga promeniti. To su, manje-više, isti ljudi od juče. A zašto bi neko mlad, lep, pametan, obrazovan, sposoban i govori bar jedan jezik, došao za stotinak maraka mesečno da radi na RTS? Taj nije lud da se bavi novinarstvom na RTS-u kada ova televizija uopšte više nije privlačna.
      
       Postoji realna opasnost da nova vlast eventualno odvoji dovoljno sredstava za informativni program, ali ih kultura, dokumentarni, igrani i ostali program neće mnogo zanimati u ovakvoj besparici?
       - Informativni program sam po sebi nije previše skup. Da bi bio dobar, potreban je samo jedan preduslov: da ne laže, da saopštava istinu. I to je relativno lako ostvariti. Kad je o ostalim programima reč, potrebno je mnogo više uložiti da bismo kasnije mogli sami sebe da finansiramo i da proizvodimo program. Ako bi se u ovom trenutku uložilo sto hiljada maraka u tehniku i studio kako bismo snimali šou-programe i zabavne emisije, mi bismo kasnije na osnovu tih programa mogli da radimo nove. Međutim, postavlja se pitanje ko će dati taj novac.
       Radio-televizija Srbije, ovakva kakva je, materijalno ruinirana i opustošena, ipak je nacionalna televizija i to je činjenica koju treba imati u vidu. Posebno u situaciji kada neke druge bogate televizije žele za sebe taj oreol. Međutim, naše je da i u nemogućim uslovima u kojima radimo, ipak pravimo program koji će gledaoci videti svake večeri posle Drugog dnevnika. Tako uskoro počinjemo sa programom koji se generalno zove Premijere, a u kojem će biti emitovane emisije iz domena kulture i zabave, pre svega. Posebno nam je stalo do serije koja se zove "Beograd je svet", jer je to naš pokušaj da pokažemo kako, svemu uprkos, Beograd opstaje kao svetska metropola. Kao što se nadam i da će RTS opstati kao nacionalna televizija.
      
       R. STANKOVIĆ