GRAHAM HENKOK: Industrija pomoći

      U IME SIROMAŠNIH: Godišnji sastanak Banke i Fonda je prilika za sve koji nešto predstavljaju u industriji pomoći, za donatore i primaoce pomoći, za privatne zapadne finansijere koji su pozajmili novac pod tržišnim uslovima "trećem svetu", za akademike i istraživače, za birokrate Ujedinjenih nacija, za direktore kompanija, za stručnjake, za posmatrače i svetske putnike svih vrsta. To je važan forum za raspravu o pitanjima razvoja, ali to je istovremeno i neka vrsta vašara na kojem se sreću poverioci i dužnici. To je važan profesionalni skup, ali je i društveni događaj na kojem se uspostavljaju sopstvena unutrašnja hijerarhija i rituali. VIP-ovi (vrlo važne ličnosti), preko godine razbacani na sve četiri strane sveta, sada su tu, zaštićeni od nepoznatih špalirom svojih pomoćnika i ulizica.
       Oni su sada svi tu, jedu, piju, i razgovaraju, na dohvat su ruke za mogući razgovor. Preko brda najekskluzivnije hrane, padaju veliki dogovori i sklapaju se poslovi. Izlivi razmetljivosti i prepotentnosti glatko se mešaju u ovom ambijentu sa praznim i besmislenim rečenicama o sudbini siromašnih.
       Barber Konabel, bivši američki kongresmen koji je postao predsednik Banke 1986. godine, bio je pod punom inspiracijom kad sam počeo da ga slušam. Gledao sam u njegovu ćelavu glavu i bifokalne naočare dok je sa govornice odjekivalo sledeće:
       "Naša ustanova je bogata kako u materijalnom smislu, tako i u iskustvu, ali sve to ništa neće vredeti ako ne naučimo da na ovaj svet gledamo očima najsiromašnijih ako ne budemo sa njima mogli da delimo njihove nade i strahove. Mi smo ovde zbog njih, da služimo njima, da im pomognemo da shvate svoju snagu, potencijal, aspiracije... Kolektivna akcija protiv globalnog siromaštva je zajednički cilj koji nas je ovde danas okupio. Obavežimo se još jednom da ćemo se posvetiti ostvarivanju tog velikog cilja."
      
       SLEPILO: Deset hiljada muškaraca i žena koji su prisustvovali ovom sastanku nisu mi nimalo ličili na ljude koji bi se posvetili ostvarivanju ovog plemenitog cilja. Ako nisu zevali ili spavali na plenarnom sastanku, onda su bili u restoranu, na ručku, večeri, koktel partiji, popodnevnom čaju ili na ponoćnoj užini koja je bila dovoljno obilata i tako pripremljena da ne bi razočarala ni najveće sladokusce. Ukupna cena utrošena za 700 "društvenih događaja", organizovanih za delegate samo tokom jedne nedelje, procenjuje se na 10 miliona dolara. Ta suma je mogla možda da bolje posluži cilju služenja siromašnima da je utrošena na neki drugi način. Kseroptalmija, na primer, bolest koja nastupa zbog nedostatka vitamina A, izaziva slepilo oko 500 000 afričke i azijske dece svake godine i bespovratno oštećuje vid miliona drugih ljudi. Sa 10 miliona dolara bilo bi mogućno obezbediti godišnje zalihe tableta vitamina A za 47 miliona dece u rizičnim grupama u zemljama u razvoju, čime bi se ovim ljudima svakako prilično pomoglo "da ostvare svoj potencijal".
       Takve kalkulacije, međutim, bile su poslednje na šta su mislili elegantno obučeni i naparfimisani delegati na zajedničkom sastanku Svetske banke i Međunarodnog monetarnog fonda, okupljeni da bi razgovarali o razvoju u svetu. NJima očigledno nije smetalo što je čitavo ovo malo bogatstvo utrošeno da se na najbolji mogući način zadovolje njihovi stomaci. "Svi restorani po gradu rezervisani su za njih", komentarisao je Vilijam Holman iz firme "Dizajn kuizin".
       Poznata hotelijerska kompanija iz Vašingtona, "Ridžvels", pripremila je za ovu priliku 29 ručkova, večera i koktel partija u samo jednom danu, kaže DŽef Elis iz ove kompanije i dodaje: "Ove godine domaćini traže posebno ekskluzivan jelovnik i pozivaju oko 30 odsto ljudi više nego prošle godine. Niko ne štedi. Doduše, nisu štedeli ni ranije." Večera pripremljena u "Ridžvelsovom" aranžmanu košta 200 dolara po osobi. Za predjelo se često uzimaju rakovi, kavijar i svež krem, dimljeni losos, mini-bif Velingtons. Zatim može da se uzme, na primer, jastog sa kukuruzom, uz sorbet od limuna. Ili patka u limunovom sosu koja se služi sa dnom artičoke ispunjenim mladom šargarepom. Srce artičoke služi se u vidu salate uz koju se jede sufle od sira, preliven vinom. Za dezert može nemački kolač od čokolade sa prelivom od kupina, sladoledne bombonice i, na kraju, kafa "rojal".
       Hotel "Šorhem" je procenio da je na 96 prijema, koje je organizovao za vreme ove konferencije, zaradio oko milion dolara.
       Harijet Švarc, suvlasnica kompanije "Vašington inc.", kaže da je prijem nazvan "Ukus Amerike", koji je organizovala njena kompanija u hotelu "Šorhem", bio pripremljen tako da su bili predstavljeni specijaliteti iz svih krajeva SAD kako bi ih mogli probati i strani gosti. Više od 1 500 delegata prisustvovalo je podjednako privlačnom skupu koji je Svetska banka organizovala u drugoj sali. Na raspolaganju gostima bilo je 30 različitih jela, od gravadlaksa i tartar bifteka do džambalaje. "Danas je važno imati goste koji su spremni da troše na uvozna vina visokog kvaliteta", kaže Herb Rotberg, generalni menadžer Centralnog podruma. "Ovamo dolazi Međunarodni monetarni fond, mnogo prijema ovde organizuju i uvek traže strani šampanjac."
      
       POJAČATI SVETLO: U istom duhu, ni konferencija se nije održavala u nekom dosadnom auditorijumu, već u prvoklasnom internacionalnom hotelu - u elegantnom i ekskluzivnom "Šeraton-Vašingtonu". Tu je oko 550 hotelskih soba privremeno bilo pretvoreno u kancelarije, instalirano je oko 11 milja specijalnih telefonskih linija, štamparija je bila otvorena da bi radila 24 časa dnevno, a na zahtev Fonda i Banke svetla su pojačana dodavanjem 54 000 vati.
       Meri Noel Voker, šefica za odnose sa javnošću u hotelu, priznala mi je da ne zna tačno zašto je pojačano osvetljenje bilo potrebno. "NJihova stvar. Hotel je, dok traje konferencija, njihov", rekla je slegnuvši ramenima. Zaista, "Šeraton" koji je služio kao glavni prostor za održavanje ovakvih konferencija od 1940. godine, toliko je "njihov" da je, kad se razgovaralo o dodavanju novog krila krajem sedamdesetih godina, zatraženo mišljenje Fonda i Banke, a i telefonske instalacije su postavljene u skladu sa njihovim željama.
       Ovaj mamutski hotel, međutim, očigledno više nije dovoljno veliki da bi mogao da zadovolji sve veće potrebe delegata konferencije. U vreme najvećeg prometa, nekad se ne može ući u lift. Čekajući tako da uđem u lift i popnem se do šestog sprata, gde sam imao sastanak sa dr Šadlijem Ajarijem, predsednikom Arapske banke za ekonomski razvoj u Africi, našao sam se u grupi sa dvadesetak uvaženih, ali očigledno nestrpljivih ljudi. Među njima, u tamnosivom odelu, stajao je Najdžel Loson, tadašnji britanski ministar finansija, čovek koji nije naviknut da čeka.
       Nisam mogao da utvrdim kuda se Loson uputio, jer kad sam došao do svog sprata, morao sam da uđem u drugi red, red koji se sastojao isključivo od afričkih ministara finansija. Oni su bili iz zemalja koje su uzimale zajam iz Fonda od više od jedne milijarde dolara koji je 1974. godine formirala Arapska banka kako bi pod povoljnim uslovima pomagala najsiromašnijim afričkim zemljama. Svi ministri bili su besprekorno obučeni i opremljeni (na sve strane Guči cipele i Luj Vuiton akten-tašne), i svi su čekali ili s namerom da objasne Ajariju zašto još nisu u stanju da plate dospele kamate ili da od njega traže dodatni novac.
      
       CRNE LIMUZINE: Posmatrajući automobile u kojima su se kretali delegati, uspeo sam da shvatim zašto im je potreban ekstra keš. Ponekad bi se red skupocenih limuzina koje bezdušno troše benzin protezao od "Šeraton-Vašington" hotela, preko ulice Vudli, pa sve do avenije Konektikat. Zaista, zagušenost saobraćaja bila je takva da su delegati često mogli biti viđeni kako napuštaju svoje automobile i zadihani trče prema hotelu, oznojeni u svojim savršeno skrojenim odelima i sa bedževima koji se klate kao da će se svaki čas otkačiti. "Dobar šofer ne bi smeo svoje klijente da pusti da ovako trče", reče jedan taksista.
       Uprkos ovakvim neprijatnostima, međutim, vašingtonske kompanije koje se bave izdavanjem limuzina, napravile su u ovom periodu odličan posao. DŽon Goldberg, generalni menadžer "Dav el-Liveri" tvrdi da je rezervacija tri puta više nego što je automobila u njegovoj floti. Da bi sve zadovoljio, morao je da doveze kola iz NJujorka da bi popunio broj. "Radimo veoma dugo svaki dan, i to sedam dana u nedelji", kaže menadžer "Embasi limuzina" koji svoja luksuzna kola izdaje po ceni od 44 dolara na sat, uz minimum iznajmljivanja od 10 časova. "Moraš mnogo da trčiš. To je kombinacija pravila šaha i pokera istovremeno." Prema Sin Surli, drugom šoferu, konferencija Banke i Fonda na drugom je mestu, odmah posle predsedničkih izbora, po maniji iznajmljivanja limuzina. "Mnogo novca se prelije u naše ruke. Svako hoće da ima zasebna kola."
       Ova pokretna fešta, zajednički sastanak Svetske banke i Međunarodnog monetarnog fonda, svake treće godine održava se u nekoj zemlji u razvoju. Godine 1985, kad sam počinjao da prikupljam materijal za ovu knjigu, konferencija se održavala u hotelu "Hilton internešnal" u Seulu, glavnom gradu Južne Koreje. Kako bi se napravio parking dovoljno veliki da primi flotu automobila koje su koristili delegati, korejska vlada je u svojoj ljubaznosti do temelja srušila jednu siromašnu četvrt, doduše dosta problematične reputacije, u kojoj se nalazilo 128 zgrada.
       Nešto kasnije, iste godine, posle sastanka u Seulu, stručnjaci za razvoj su se sastali još jednom u Severnoj Americi, ovaj put u NJujorku, gde su, kako se sećam, ulice nekoliko dana bile zakrčene procesijama luksuznih automobila koji su se jedva kretali. Situacija je bila toliko zabrinjavajuća da je "Tajms" napravio kovanicu "limo-klopka" kojom se pravila aluzija na ovu pojavu. Teško se moglo stići u bilo koji kraj grada, a da se pre ili kasnije ne naleti na kolonu ovih automobila-čudovišta, sa zatamnjenim staklima i čudnim antenama u obliku bumeranga. Zašto? Zato što su Ujedinjene nacije slavile 40. godišnjicu, a mnogi među stotinama delegata patili su od sindroma "moja kola moraju da budu veća od tvojih".
      
       ČARI OTKAZA: Tako, kao sijamski blizanci spojeni na kuku, birokrate iz industrije pomoći i njihove limuzine jedva se mogu rastaviti.
       Pompa i ceremonije svih zamislivih vrsta, gurmanski ručkovi i hoteli sa pet zvezdica predstavljaju nerazdvojiv deo svakodnevice onih koji su zaposleni u međunarodnim organizacijama kako bi rešavali probleme siromaštva na planeti. Bez obzira da li su iz Programa za razvoj Ujedinjenih nacija ili iz Svetske banke, među njima je malo onih spremnih da uoče da je njihova skupa zavisnost od simbola statusa i bogatstva pokazatelj njihove duboko ukorenjene hipokrizije. Pre je slučaj da oni svoj privilegovani način života uzimaju zdravo za gotovo, kao same po sebi razumljive nagrade za 'velike žrtve' koje ko zna kako zamišljaju da čine.
       Nimalo zato ne iznenađuje što su ove birokrate, koji jedni drugima laskaju i primaju prevelike plate, tako sve organizovali da mogu da nastave da uživaju blagodeti ovakvog načina života i kad ih otpuste. Sume koje Svetska banka isplaćuje u slučaju gubitka posla zbog zatvaranja radnog mesta, na primer, u proseku iznose oko četvrt miliona dolara po osobi. Kad je Barber Konabel preuzeo funkciju predsednika 1986. godine, obećao je da će biti nova metla koja će sve da očisti. Od nekih 6 000 zaposlenih, koliko ih je radilo u Svetskoj banci, 700 funkcionera je izgubilo posao naredne godine. Suma koja je potrošena na plaćanje otpremnine za ove službenike popela se na 175 miliona dolara, što bi bilo dovoljno da se pokriju troškovi kompletnog osnovnog obrazovanja za 63 000 dečaka i devojčica iz siromašnih zemalja Latinske Amerike ili Afrike.
      
       NAJVEĆA BIROKRATIJA U ISTORIJI: "Reorganizacija banke je sada okončana", uveravao je svoju pismenu i dobro uhranjenu publiku Konabel za vreme godišnjeg sastanka Banke, septembra 1987. godine. "Ako gledamo unapred, siguran sam da smo znatno popravili sposobnost naše ustanove da obezbedi pametnu i efikasnu podršku i da je pruži u pravi čas svakom našem klijentu, kao i da postane intelektualni lider u razumevanju razvoja."
       Ako tvrdi nešto tako, Konabel mora da ima prilično jasnu ideju o tome šta je razvoj. Izgleda i da je ima budući da poistovećuje "unapređenje ekonomskog rasta" i "borbu protiv siromaštva" sa "fundamentalnim zadatkom svetskog razvoja", i, u nastavku svog govora, instituciju kojom rukovodi opisuje kao "glavnu agenciju za razvoj u svetskim okvirima".
       Ali šta on tačno hoće da kaže? Stambena izgradnja, u krajnjoj liniji, jeste razvoj, kao što je to i svaki drugi događaj koji menja postojeće stanje. Kad neko logički razvija svoju misao i to je razvoj, ali to je i kada dete počne da shvata svet oko sebe ili kad tinejdžerki počinju da rastu grudi.
       Definicija u rečniku za ovaj tako često upotrebljavan i tako često zloupotrebljavan termin, ima više. Na jedan ili drugi način, međutim, sve ove definicije sadrže ideju rasta, kao "stanje narastanja", "stanje napredovanja", "proces u kojem nešto postaje punije ili veće". Kolinsov Engleski rečnik, u istoj koloni u kojoj se objašnjavaju i reči kao "devijantan" i "đavolski", kaže nam da je razvoj "čin ili proces rastenja, napredovanja ili razvijanja". Nešto što je "razvojno", prema Sažetom oksfordskom rečniku je nešto što je vezano za rast ili što je u svojoj funkciji "evolutivno". Glagol "razvijati" obavezno u sebi sadrži pojam napredovanja, transformisanja od primitivnije do razrađenije forme.
       Primenjena na zemlje, osnovna ideja razvoja se ne menja. "Nerazvijene zemlje" moraju biti one koji su na neki način zakržljale i zaostale; "razvijene zemlje", nasuprot tome, su one koje su izrasle i koje su napredne. Kada jednom počnete da upotrebljavate takav rečnik, ne možete izbeći vrednovanja koje ove reči nose u sebi. Naravno, bolje je biti razvijen, nego nerazvijen. Bila bi ludost tvrditi nešto drugo. Možete li zamisliti nekoga koji bi više voleo da bude zaostao, ako može da bude napredan, neko ko bi više voleo da bude zakržljao, a može da normalno izraste? Naravno da ne možete.
       Na osnovama ovakve logike izgrađena je mamutska međunarodna industrija. To je fantastično složena, raznolika i višestrana industrija, u kojoj je banka gospodina Konabla samo jedna, mada važna, komponenta. Finansirana u najvećoj meri zvaničnom pomoći koju izdvajaju bogate zemlje, sa mandatom da se zalaže za "razvoj" sirotinje, to je industrija koja upošljava stotine hiljada ljudi širom sveta kako bi se ispunio široki spektar ekonomskih i humanitarnih ciljeva. U "Volstrit džornalu", ona je jednom opisana kao "najveća birokratija u istoriji sveta, posvećena dobročiniteljstvu na međunarodnom planu". Meni se više sviđa da je zovem Kompanijom za razvoj.
      
       POMOĆ ZA RAZVOJ: Pomoć posle nesreća samo je jedan mali aspekt rada Kompanije za razvoj. Hrana, na primer, može da se posmatra kao najvažnija "roba za nesreće", ali samo 10 odsto pomoći u hrani odlazi na pomoć posle nesreća i na prehranjivanje izbeglica. Ako se isključe ove isporuke hrane koje se šalju u vanrednim situacijama, jedva 1 odsto od ukupne sume koja se troši svake godine na ime pomoći odnosi se na pomoć u vanrednim situacijama. Ostatak se ubacuje u "treći svet" preko dugoročnih razvojnih projekata i programa čiji je cilj, kako piše u povelji Ujedinjenih nacija, da se "ostvari društveni napredak i bolji standard života u većoj slobodi... da se međunarodna mašinerija upotrebi za promovisanje ekonomskog i socijalnog napretka svih ljudi."
       Na taj način, u svakoj siromašnoj zemlji u kojoj se postavlja velika infrastrukturna šema - izgradnja brane, puta ili hidrocentrale, na primer, Kompanija za razvoj će verovatno biti uključena. Sanitarije, voda i kanalizacioni sistem, luke i aerodromi, vozovi, brodovi i avioni, zaprašivanje useva, navodnjavanje, podizanje seoskih zdravstvenih centara, izgradnja učionica, hotela, rudnika, istraživanje tla, sistemi upravljanja, stočarski centri, fabrike cementa, šeme raseljavanja, programi planiranja porodice, programi opismenjavanja na selu, nabavka semenja, angažovanje stručnjaka, akcije za otpis dugova, podrška za balansiranje trgovinskog deficita, tehnička saradnja, izgradnja železnica, izgradnja mostova, reformisanje institucija, nacionalno planiranje, izgradnja bolnica, kopanje bunara, podučavanje stranim jezicima, iskorenjivanje muve ce-ce, proširivanje ribnjaka... na jedan ili drugi način, Kompanija za razvoj uvek igra neku ulogu u svemu nabrojanom, a takođe i u nizu drugih poslova.
       Što je siromašnija zemlja, to je verovatnije da će više pomenutih aktivnosti u njoj biti finansirano putem zvanične pomoći za razvoj (ODA je skraćenica). Ova koncepcija ne uključuje oblike finansiranja od dobrotvornih volonterskih agencija kao što je, na primer, Oksfam. Zapravo, ODA je novac sakupljen oporezivanjem i novac koji se troši posredstvom zvaničnih agencija, uključujući i centralnu i lokalne vlade. Da bi se neka pomoć svrstala pod ODA, transfer sredstava, u gotovini, u naturi, ili u formi ekspertize, mora da zadovolji sledeće uslove: a/ mora da se njime upravlja "s osnovnim ciljem unapređenja ekonomskog razvoja i blagostanja zemalja u razvoju" i b/ mora biti koncesionog karaktera, tj. mora sadržati i element poklona u delu koji ne sme biti manji od 25 procenata."
       Tako, zajmovi koji se daju zemljama "trećeg sveta" mogu biti svrstani u ODA samo ako se daju pod koncesionim "mekim" uslovima. Zajmovi na koje se primenjuju komercijalni ili gotovo komercijalni uslovi automatski se isključuju iz ODA, jer takva pomoć očigledno nema za cilj unapređenje ekonomskog razvoja zajmoprimaoca. Humanitarna pomoć koju pružaju zvanične agencije, međutim, i pomoć u slučaju nesreće (uključujući i pomoć u hrani) - iako nije striktno "razvojna" po svojoj prirodi - uključuje se u sve kalkulacije ODA.
      
       DAVAOCI - MNOGO ILI MALO: Priliv zvanične pomoći koja zadovoljava sve pomenute kriterijume u ovom trenutku varira između 45 milijardi i 60 milijardi dolara godišnje. Neke bogate zemlje daju veoma velike pojedinačne donacije i učestvuju u velikom procentu u ovoj ukupnoj sumi, druge daju mnogo manje. Godine 1986, na primer, zvanična pomoć za razvoj u svetu iznosila je oko 46 milijardi dolara. Od ovoga, otprilike 37 milijardi dolara pristiglo je iz 18 "zapadnih" industrijalizovanih zemalja. Detaljan pregled pokazuje sledeća davanja: SAD - 9 784 milijarde dolara; Japan - 5 634 milijarde, Francuska - 5 136; Savezna Republika Nemačka - 3 879 milijardi; Italija - 2 423 milijarde; Holandija - 1 738 milijardi; Velika Britanija - 1 750 milijardi; Kanada - 1 700 milijardi; Švedska -1 090 milijardi; Norveška - 796 miliona dolara; Australija - 787 miliona dolara; Danska - 695 miliona dolara; Belgija - 542 miliona; Švajcarska - 429 miliona; Finska - 313 miliona; Austrija - 197 miliona; Novi Zeland - 66 miliona; i Irska - 62 miliona dolara. Iste godine, Sovjetski Savez je dao 3,8 milijardi dolara, a naftom bogate države članice Organizacije zemalja izvoznika nafte - četiri i po milijarde dolara.
       Izuzetno je teško bilo dešifrovati ove cifre sa njihovim bezbrojnim nizovima nula, zarezima i decimalnim tačkama, i prevesti ih u razumljive brojke koje daju korisnu informaciju. Poređenja između ODA i drugih oblika trošenja, međutim, doprinela su lakšem razumevanju i vrlo mnogo govore: SAD i Sovjetski Savez zajedno još troše 1,5 milijardi dolara svakog dana na "odbranu" - drugim rečima, ukupna godišnja vrednost svetske pomoći jednaka je otprilike jednomesečnim vojnim troškovima ove dve zemlje. Pedeset raketa MH "piskiper" (čuvar mira) košta 4,54 milijarde dolara - više nego zvanična pomoć za razvoj Savezne Republike Nemačke. Istraživanja u okviru "Rata zvezda" fiskalne 1988. godine koštala su 3,9 milijardi dolara. Sa tom svotom - koja je veća od zvanične pomoći za razvoj koju daju zajedno Kanada i Velika Britanija - mogao bi se kupiti i jedan nosač aviona tipa "Nimic". Jedna podmornica trident, po ceni samo nešto manjoj od 1,5 milijardi dolara vredi isto onoliko koliko zbir vrednosti programa pomoći Australije i Danske.
       Od 1962. godine, SAD su potrošile gotovo 300 miliona dolara za treniranje delfina u vojne svrhe - više nego što iznosi zbir godišnjih budžeta Austrije i Novog Zelanda. U 1988. godini, Velika Britanija je potrošila oko 14 puta više na odbranu nego na pomoć.
      
       - Nastaviće se -
      
      

U vrelom gradu San, u zapadnoafričkoj državi Mali, od ekonomske pomoći sa Zapada podignut je ribnjak. Eksperti za gajenje riba, povoljni zajmovi, savršeno ustrojena zapadna administracija, detaljni i skupi projekti ipak su prevideli neke važne detalje što je dovelo do toga da je stvarna cena proizvedene ribe iznosila oko 4 000 dolara po kilogramu.        Naravno da je ovo ekstreman primer i da novinari preteruju kad hoće da kritički opišu efekte pomoći "zemljama u razvoju", ali on, nažalost, može da posluži kao odlična ilustracija pristupa bogatog Zapada u pomaganju siromašnima. Knjiga Grahama Henkoka "Gospodari siromaštva", čiji se delovi prvi put kod nas pojavljuju kao NIN-ov feljton, pokazuje da Zapad siromašne ne uči (po preporuci one mudre kineske priče) da love ribu, nego im tu i tamo baca deliće i otpatke sa namerom koju je bez imalo diplomatskog eufemizma još krajem šezdesetih američki predsednik Nikson obrazložio ovako: "Glavni cilj pomoći nije da pomognemo drugim nacijama, nego da mi sami sebi pomognemo."        Mehanizam, doduše, jeste ogrnut sjajnim moralizmom o brizi za gladne, gole i bose, ali mora se imati na umu da kad neka vlada pruži ruku i zamoli za pomoć (to su, naravno, i krediti Svetske banke i sličnih institucija) usledi rezultat: bogati u tom društvu će biti još bogatiji, siromašni siromašniji, a dug društva uvećan. Primer su za to do poslednje decenije XX veka bile "zemlje trećeg sveta", a sada je dovoljno i da se osvrnemo oko sebe i pogledamo susede koji su te terapije prošli.        Naravno da je u vreme globalizma sumanuto zagovarati izolaciju od sveta (uostalom, znamo posledice), ali nešto više opreza, ozbiljnog i trezvenog računa, javne kontrole naših vlada najmanje je što možemo i moramo da učinimo. A naše vlade (i savezna i srpska) svakodnevno objavljuju neumereno optimističku projekciju budućnosti pozivajući nas da se samo molimo pred tim "hramom zdrave nade" od Svetske banke za obnovu i razvoj. Objašnjava se kako se nema rašta obilaziti Srbija i učestvovati u kolektivnim kuknjavama nad zlom sudbinom, već valja se otisnuti u svet i tražiti, a svet je dobar - daće. Reći posle ovog da je Čerčil u sličnoj situaciji, umesto "svetle budućnosti" iza sedam brda i sedam mora, obećao "krv, znoj i suze" - zvučaće u tako sistematski produkovanoj atmosferi kao nedobronamerna i neproduktivna zlovolja.        Intonacija knjige Grahama Henkoka posledica je "duboke razočaranosti realnošću u industriji pomoći... posebno njenim najvećim akterima kao što su Svetska banka, Ujedinjene nacije i najznačajniji zapadni donatori", a činjenice, sumorne i daleko od svakog realnog optimizma, koje on navodi rezultat su višedecenijskog rada tih institucija do početka devedesetih.        Knjigu je prevela sa engleskog Vesna DŽuverović. Više izdavača je zainteresovano za njeno objavljivanje na srpskom.        U nekoliko nastavaka, NIN će objaviti delove za koje se pretpostavlja da će najviše zanimati našu javnost u ovom trenutku.        Feljton je priredio Slobodan Reljić.