Ne toliko političari, koliko "normalni građani" koji žive u blagostanju, jednostavno zatvaraju oči pred jazom koji deli bogate i siromašne u Nemačkoj

      Uprkos buri koju je izazvao početkom meseca izjavom da "u Nemačkoj ne postoji pravo na lenjost", savezni kancelar Gerhard Šreder je ovih dana ponovio tu ocenu koja se odnosi na sve koji su ostali bez posla i koji radije primaju pomoć za nezaposlene nego da prihvate zaposlenje koje im nude zavodi za zapošljavanje.
       U prošlonedeljnom intervjuu nedeljniku "Špigl", na primedbu da je izjavom da "Nemačka nema prava na lenjost", izazvao žestoku raspravu, kancelar Šreder je odgovorio: "Ostajem pri tom mišljenju - ko odbije prihvatljiv posao iako je radno sposoban, dakle, nije suviše star ili bolestan, taj mora da računa na sankcije. To je predviđeno i sadašnjim propisima, ali zavodi za zapošljavanje ne postupaju u skladu sa njima."
       Pod "sankcijama" se podrazumeva uskraćivanje pomoći za nezaposlene. Istina, o "lenjivcima i zabušantima" koje bi kancelar da kazni, za sada postoje prilično neprecizni podaci.
       Prvo, neizvesno je koliko ih je tačno - hiljade, desetine hiljada ili čak stotine hiljada?
       Ako je suditi po broju onih kojima je prošle godine uskraćena pomoć, jer su odbili ponuđeni posao, ima ih oko 90 hiljada.
       U masi od četiri miliona nezaposlenih predstavljaju gotovo zanemarljiv broj. Nije poznato ni da li su zabušavanju više skloni mladi ili stariji, koji su ionako ostali bez nade da će ikada naći posao, jer se već od sredine četrdesetih stiže u kategoriju "starih" koji sa svakom dodatnom godinom imaju sve manje izgleda na zaposlenje. Što se Ministarstva rada tiče, kod njih postoje samo tri kategorije nezaposlenih: otprilike trećinu čine oni koji su godinama nezaposleni, trećinu oni koji su bez posla između tri meseca i godinu dana i trećinu oni koji su bez posla manje od tri meseca.
      
       Dovoljno senzibilnosti
       Kancelarovu izjavu o "zabušantima i lenjivcima" podržali su, kao što se moglo i očekivati, političari opozicionih (desničarskih) stranaka Unije - koji bi da smanje i socijalnu pomoć - i predstavnici industrije, koji bi - dodatno, da izmene propise kako bi bilo lakše otpuštati stalno zaposlene. Najžešće kritike, opet kao što se moglo očekivati, stigle su iz sindikalnih redova. Tako je Frank Bzirske, predsednik najvećeg sindikata uslužnih delatnosti u svetu "Ver.di", zamerio kancelaru da nije pokazao dovoljno "senzibilnosti" i dodao: "Ocrnjivati nezaposlene kao lenjivce i zabušante nije baš pravi način za rešavanje problema nezaposlenosti." Bzirske je podsetio da je u zemlji četiri miliona nezaposlenih, da je daleko manje slobodnih radnih mesta i da se ljudi, koji u toj situaciji uzalud traže posao, kancelarovom izjavom mogu osećati samo poniženim.
       Bzirske dodaje da je na istoku Nemačke u nekim opštinama i 25 odsto nezaposlenih i zaključuje: "Ti ljudi nisu lenji, tamo jednostavno nema posla." Prema njegovom mišljenju, izjavom o "lenjivcima" kancelar pokušava da pojednostavi problem, a uvek kada politika (zapošljavanja) ne donese očekivane rezultate, krivica se prebacuje na nezaposlene. Bzirskeu je sumnjivo i to što istaknute socijaldemokrate "pevaju" u horu onih koji uzroke nezaposlenosti traže u onima koji su bez posla.
       Slično razmišljaju i ostali sindikalni prvaci, a potpredsednica Saveza nemačkih sindikata (DGB) Ursula Engelen - Kefer smatra da rasprava koju je kancelar pokrenuo nema veze sa stvarnošću i da ide naruku onima koji bi da smanjuju plate i racionalizuju proizvodnju, to jest, lakše otpuštaju višak zaposlenih. I Manfred Kok, predsednik Saveta evangelističke crkve u Nemačkoj, nije imao mnogo razumevanja za kancelarovu izjavu. "Može li se četiri miliona nezaposlenih zaposliti tako što će im jedini podsticaj biti (opredeljenje) da više ne budu lenji?", upitao je Kok i dodao da Šrederova izjava predstavlja diskriminaciju mnogih koji su stariji od 45 godina i koji, kada traže posao, dobijaju kratak odgovor da su "suviše stari".
       Kok se požalio i na sve veću ravnodušnost prema siromaštvu. Ne toliko političari, koliko "normalni građani" koji žive u blagostanju jednostavno zatvaraju oči pred jazom koji deli bogate i siromašne u Nemačkoj, upozorava Kok. A da je taj jaz sve veći vidi se iz rezultata najnovijeg istraživanja koji su upravo objavljeni. Tako 13 hiljada ljudi zarađuje milion i više maraka (godišnje), dok 2,88 miliona građana živi od socijalne pomoći, petina stanovništva dolazi u kategoriju onih koji imaju male zarade. U zapadnom delu zemlje, deset odsto domaćinstava ima 42 odsto privatne svojine, polovina građana vlasnik je 4,5 odsto imovine.
      
       "Lenjivci i zabušanti"
       Posebno su pogođeni - ko bi drugi - nezaposleni, nedovoljno kvalifikovani, samohrani roditelji i porodice sa mnogo dece. I tako se vraćamo kancelaru, "lenjivcima" i "zabušantima". Činjenica je da svako ko je zaposlen plaća doprinos za slučaj nezaposlenosti i da mu - kada ostane bez posla - nešto od toga pripada. Ali, činjenica je i da su razlike između pomoći za slučaj nezaposlenosti i najnižih zarada zaista male - 200 do 300 maraka, tako da ima nezaposlenih kojima se zaista više isplati da sede kod kuće, nego da za pomenutu razliku svakog dana rade osam sati. Međutim, sasvim je sigurno da je reč o zanemarljivom broju ljudi kada je reč o ukupnom broju nezaposlenih i svakako da njihovo "kažnjavanje" neće mnogo promeniti situaciju.
       Kancelarova izjava ide naruku industriji - zato i ne čudi što su je njeni predstavnici pozdravili - jer ona zahteva više fleksibilnosti u radnom zakonodavstvu (koje je zaista kruto), veću mobilnost, ali i načine da smanji zarade, doprinose i lakše se oslobodi viška zaposlenih. (S tim u vezi zanimljivo je da ovih dana više listova piše da bivši kancelar hrišćanski demokrata Helmut Kol nikada nije bio tako dobar prijatelj "bosova" kao što je to danas socijaldemokrata Gerhard Šreder.)
       Potpredsednik sindikata građevinskih radnika Klaus Vizehigel upozorava da su, zbog straha od otpuštanja, zaposleni postali spremni da se odreknu povećanja zarada, naplate prekovremenog rada i da i bolesni dolaze na posao. Rasprava koja se vodi i mehanizmi pritiska koji se predlažu imaju za cilj jedino smanjivanje troškova rada, smatra Vizehigel. Manji deo problema je i u relativno maloj mobilnosti - na istoku Nemačke nezaposlenost ponegde prelazi i 20 procenata, dok je na jugu i jugozapadu nedovoljno radnika, a veliki deo je strukturalne prirode. Naime, prema broju zaposlenih u sektoru usluga Nemačka je, među razvijenim, zemlja u razvoju. Ovde i dalje država, na primer, zakonom propisuje ko i kada sme da otvori prodavnicu, a tek pre nekoliko godina ukinut je besmisleni zakon koji je propisivao da se sve radnje zatvore u pola sedam uveče. U celom milionskom Kelnu i dan-danas postoji jedna jedina poslastičarnica u kojoj kolači mogu da se pojedu i posle tog vremena. Najzad, jednostavno nema dovoljno ljudi kvalifikovanih za nove pozive - Nemačka tako "uvozi" stručnjake za kompjutere. Primer iz prakse: na istoku zemlje, u Gerlicu, otvoren je centar za telefonsko naručivanje robe. U gradu gde je stopa nezaposlenosti 20 odsto to znači 300 novih radnih mesta. Dobar deo je, ipak, nepopunjen. Naime, traži se viši nivo rada na kompjuterima, a među svim tim nezaposlenim nema dovoljno kvalifikovanih ljudi za takav posao.
       Najzad, nije bez osnova ni zapažanje komentatora jednog lokalnog lista: "Kancelar pokreće raspravu o zabušantima među nezaposlenim. Opozicija (stranke Unije i liberali) ponovo je ustanovila da je socijalna pomoć previsoka. Mučno je kako se jeftinim trikovima koriste političari kako bi prikrili bespomoćnost, pa i nesposobnost da se uhvate u koštac sa masovnom nezaposlenošću. Mada Šrederu (SPD), Mercu (CDU) i kompaniji sigurno nije namera da podstiču mržnju prema nezaposlenim i primaocima socijalne pomoći, oni tupavim izjavama obilno pothranjuju predrasude malograđana."
      
       NENAD Briski