Češka, Poljska, Mađarska i Slovačka i još niz zemalja, od Litvanije do Rumunije, žele svim srcem u istinsku Evropu, ali ne žele da u njoj budu građani drugog reda, kakvi su bili kao vazali u sovjetskoj imperiji

      (Specijalno za NIN iz Praga)
      
       Kandidati za Evropsku uniju, zavarani prvo sopstvenom nadom da će brzo ući u prvi tim "starog kontinenta", pa pomalo razočarani kad je došlo do odgađanja, do 2003. ili četvrte godine i da će prvo morati da polože ozbiljan prijemni ispit, sada su pogođeni novim uslovljavanjem, iz kojeg proizlazi da neće biti baš u svemu jednaki i kad se budu našli u društvu izabranih nacija. "Petnaestorica" su im poručila da će jedno od njihovih svetih pravila - slobodno kretanje ljudi - za njih važiti sa zadrškom od pet, a verovatno sedam godina. To pogađa svaku od dvanaest zemalja koje čekaju signal za prijem, ali su srednjoevropski kandidati - Češka, Mađarska i Poljska - posebno pogođene, jer smatraju ne samo da su prijemom u NATO već dokazale da su ispred drugih, već i da imaju više evropskog imidža nego neke članice Unije koje treba da odlučuju o njihovoj sudbini, odnosno prijemu.
      
       Diktiraju Berlin i Beč
       Ova, za njih neočekivana prepreka, postala je principijelno i moralno pitanje od prvostepenog političkog značaja, tako da će mnoge partije u svakoj od tih zemalja igrati na tu kartu kad nastupi vreme izbora.
       Evropska komisija je usvojila stav prema kojem će "slobodno kretanje" na teritoriji "petnaestorice" biti ograničeno za građane iz novoprimljenih zemalja. Prema izjavi njenog komesara za proširenje Unije Gintera Ferojgena, uvodi se petogodišnji prelazni period, s tim što će članice u bilo kom trenutku moći, ako hoće, da odluče za nastavak ograničenja ili da "jednostavno otvore svoje tržište radne snage, u skladu sa svojim mogućnostima i potrebama". Na isteku tih pet godina, međutim, članice mogu da produže tu restrikciju za još dve godine, ako ocene da imaju ozbiljne probleme na tržištu radne snage.
       To je, u stvari, ultimatum koji su u okviru EU postavili Berlin i Beč, u strahu da će, posle proširenja Unije, Nemačka i Austrija biti glavno poprište jurnjave radne snage iz novih članica za dobrom zaradom. Glavni kandidati, međutim, tu argumentaciju ne prihvataju, pogotovo što im se ne sviđa da Unija tako povodljivo podleže zahtevima ove dve zemlje - kako to vidi glavni poljski pregovarač Jan Kulakovski. Mađarska je pogođena jer smatra da bolje stoji nego svi ostali u čekaonici, a Slovenija tvrdi da od nje ne treba da strahuju ni njen sused Austrija, ni Nemačka i ostali, jer je u njoj "cena rada relativno visoka, ekonomska situacija relativno povoljna, a stopa nezaposlenosti niža od proseka u zemljama EU" - kao što je to formulisao šef njene diplomatije Igor Bavčar.
       Inače mirni, stvarno besni su Česi, koji u manevru Brisela da se zaštiti od pretpostavljene navale sa istoka vide neku novu segregaciju koja ih čini građanima drugog reda. Oni su pokušali da ubede predsednika Komisije Romana Prodija, koji je bio stigao u Prag da ih umiri, ali su na kraju obe strane morale da priznaju da su se "potpuno razišle". Najistaknutiji među liderima opozicije bivši premijer Vaclav Klaus odbacio je argument da je ta sedmogodišnja "pauza" - "detalj, sitnica", tvrdeći da je problem ne u kvantitetu (jer restrikcija je jednako neprihvatljiva i da se predviđa samo na godinu dana), već "kvalitativno, psihološki i simbolički to predstavlja gaženje jedne od četiri glavne slobode na kojima počiva ideja EU".
       Klaus je poručio Briselu, i to će biti, kaže, jedna od glavnih izbornih parola njegove Građanske demokratske partije, da se Češka "neće bezglavo, i klanjajući se, saglasiti sa svim onim što nameće EU". Nasuprot njemu, predsednik Vaclav Havel je uzdržan i o tome se ne izjašnjava, pa su ga njegovi poštovaoci morali prozvati da digne glas protiv sramnog stava Evropske unije koja - kako mu u otvorenom pismu poručuje filozof Vaclav Belohradski - "pod pritiskom Nemačke i Austrije, građane novih članica lišava jednog od osnovnih prava ujedinjene Evrope, prava da rade i žive bilo gde u toj Evropi". Ovaj Vaclav pita Vaclava predsednika kako se njegovo ćutanje o ovoj temi uklapa u njegovo nekadašnje mišljenje da "postoje vrednosti koje se ne smeju podrediti ni državnim, ni ekonomskim interesima i da je među njima na prvom mestu jednakost i dostojanstvo svih građana" (u ovom slučaju Evrope).
      
       Lažna uzbuna
       Češka, dakle, odbacuje "drugorazredno članstvo" u EU kao ponižavajuće i želi da bude punopravni član Unije odmah po prijemu, a ne pet ili sedam godina posle toga. Da li će u tome istrajati? To se ne zna, mada ima komentatora koji već sada pogađaju da će se ona nekako pogoditi, pogotovo što i Unija nudi pogodbu: ako pristanu na odgađanje korišćenja prava na slobodno kretanje ljudi, EU će pristati na pravo zemalja kandidata da još za sedam godina odgode legalizaciju prava stranaca da kod njih kupuju i poseduju nekretnine. Dosta se glasno ističe da su ta dva prava neuporediva, jer izbegavanje prvog znači obespravljenje građana, a odbijanje drugog je neophodna zaštita siromašnih pred mogućom najezdom bogatih.
       Klaus, za razliku od nekih svojih stranačkih partnera, ne misli da bi Češka mogla ostati van Evropske unije - on samo kaže da neće savijati koleno pred EU i da će pred njom čvrsto braniti interese svoje zemlje, što takođe može da se tumači kao mogućnost pogodbe.
      
       Razlike
       Ona je mogućna i sa druge strane, jer taj strah od priliva jeftine radne snage sa istoka, i po sopstvenom priznanju zapadnjaka, predstavlja znak za lažnu uzbunu. Takva predviđanja se nisu ostvarila ni u jednom od četiri talasa širenja evropske zajednice, pa se mirno može zaključiti da je više reč o potrebi političara da se pred sopstvenom javnošću, svojim biračima predstave kao branioci njihovih radnih mesta i njihovog blagostanja. Mnoge od kandidatskih zemalja već sada imaju bezvizni režim sa Unijom, pa ni iz jedne od njih nije nagrnula radna snaga, a pogranični i sezonski radnici nisu teret već preka potreba EU, čak i da se oni ne uklapaju u njenu viziju regionalne integracije. Malo je verovatno da će Poljaci, Mađari i Česi poplaviti tržište radne snage u najbogatijim zemljama proširene Evropske unije. Ali, ona se toga ipak plaši. Nemačka i Austrija imaju svoje razloge - u sedam godina koje im se daju, one će moći da biraju koga će puštati u zemlju, umesto da traže druga sredstva zaštite svojih zaposlenih, naišla navala sa istoka ili ne. Na drugoj strani, neke druge zemlje Unije, koje će, nezainteresovane za taj problem, glasati za nemačko-austrijsku opciju, mogu da računaju da će im Berlin i Beč to razumevanje nadoknaditi iz zajedničke kase.
       Ako Evropa može da se hvali da je doprinela rušenju zida koji ju je delio, danas bi možda mogla da se pita koliko se razlikuje od vođa koji su do pre jedne decenije, iza tog zida, držali zatvorene granice svojih zemalja. Iz straha da će njihovi građani masovno pobeći na Zapad. Sada Evropa pati od iste bolesti i faktički zatvara granice pred tim istim zemljama, iz straha da je ne pregazi najezda njihovih građana. Taj strah se prvi put javio posle pada Berlinskog zida, ali je egzodus imigranata sa istoka izostao. Zašto bi sada usledio? Evropa nema odgovor. Ima pravo odlučivanja. Kandidati za EU zato mogu da se osećaju kao Pepeljuga. Ona zna da mora sve, ali maćeha je ta koja će reći šta može.
      
       BRANKO STOŠIĆ