NAZIV: Teorija pesničke slike
AUTOR: Tihomir Brajović
IZDAVAČ: Zavod za udžbenike i nastavna sredstva, Beograd 2000.

      Bogdan A. Popović
      
       Prvi, načelno-teorijski deo svoje studije Brajović smatra "pregledom paradigmatičkih pogleda na problem pesničke slikovitosti". Reč je o pregledu koji obuhvata vremenski raspon od antike do romantizma i od romantizma do avangardnih tendencija prvih decenija dvadesetog veka. Antička, "izvorno-naivna koncepcija mimezisa", koja sliku i pojam vidi kao jedinstvenu značenjsku celinu, tokom vremena je obogaćivana, ali ne i bitno menjana. U predrenesansnom periodu se razumevanje pesničke slike okrenulo prostoru između čula i razuma, između perceptivnih i inteligibilnih čovekovih sposobnosti. Pri svemu, mada je autonomističko shvatanje poezije od romantizma, od uznošenja kreativne mašte i imaginacije, počelo da preovlađuje, funkcionalistički koncept "mišljenja u slikama" suprotstavlja mu se maltene do naših dana. Pravi se prelom, zapravo, zbio početkom devetnaestog veka zahvaljujući težnji da se umetnosti obezbedi ravnopravan (ako ne i nadređen) status u odnosu na diskurzivno mišljenje. Na tom je smeru i potonje, ekstremno autonomističko, kročeansko viđenje poezije kao "čistog saznanja u slikama". Vrhunac poetičke tradicije koja je sa romantizmom ušla u evropsku književnost, autor vidi u Bašlarovoj apologiji pesničke slike - u istraživanju poetske fenomenologije.
       Ima li poezija samosvojno izvorište, ili je tek posebna funkcija našeg intelekta i naše duševnosti, služi li ona samoj sebi, ili je ipak pozvana da na svoj način doprinese jednom opštem znanju o svetu - to je, po Brajovićevom mišljenju, centralno pitanje evropske teorijske misli od predromantizma do danas. Pitanje, u isti mah, koje polarizuje različite poglede na fenomen pesničke slike. Pokušaj da se iznađe srednji, integrativni put vodi ka lingvističkim otkrićima, a ova do spoznaje samorodnosti i autohtonosti poezije. Ispostavlja se, naime, da je "saobražavanje teško saobrazivih predmeta, 'izmišljajno' spajanje nespojivih imena i entiteta" - saobražavanje i spajanje neprihvatljivo u deskriptivnom jeziku - u samoj prirodi lirske poezije. A to će reći da su posredi fikcionalne potencije izražavanja. Da je fikcionalnost "suštinsko svojstvo pesničke slike", a pesnička fikcija "rodno mesto" pesničke slikovitosti. Večno problematična referencijalnost poezije razrešena je, čini se, formulom "tekstualno preustrojene stvarnosti".
      
       Na ovakvim osnovama, koliko i s obzirom na činjenicu da je "elementarna fikcionalnost" pesničke slike besprimerno izrazita baš u avangardnoj poeziji, Brajović realizuje drugi, eksplikativno-primenjeni deo svoje studije. Na delu je pokušaj raspoznavanja zaokružene koncepcije pesničke slike u srpskoj i hrvatskoj avangardnoj poeziji, utvrđivanje "provizornog kataloga" njenih "opštih mesta", tumačenje konstruktivno-kompozicionih odnosa i uzajamnih dejstava pesničkih slika... U završnici studije autor izražava uverenje da je uslov jasnijeg sagledavanja mehanizma metafore uopšte, pa i pesničke slike, odricanje od empirijsko-pragmatskog gledanja, prihvatanje stanovišta da metafora ne dovodi u vezu "realitete" i "entitete", već reči i njihova značenja. Nesporno je, pri tom, da uključivanje tekovina teorije semantičkih polja i teorije konteksta umnogome može doprineti potpunijem razumevanju nastajanja i delovanja pesničke slike.
       Ako, u domaćoj teorijskoj literaturi, i nije prvi savremeni rad koji obrađuje problematiku pesničke slike, dvodelna Brajovićeva studija je nesumnjivo najiscrpniji i, u sasvim određenom smislu reči, najobuhvatniji. Krajnje zahtevan naslov pete knjige ovog autora mogao je dobiti pokriće samo integrativnim promišljanjem predmeta. Neprestanim ukrštanjem iskustava srodnih, ili bliskih disciplina: teorije književnosti, poetike i lingvistike, estetike, filozofije i psihologije. Temeljno prostudirana i sistematizovana materija o jednom od najznačajnijih činilaca pesničke umetnosti uslovila je uspešnu primenu načela na dela. Pouzdano tumačenje poezije radikalnih, prevratničkih intencija na kojoj se malo koji ovdašnji kritičar tako kompetentno ogledao.