Njih osmoro na sceni ne igraju "Zmijin svlak" Slobodana Šnajdera kao tragediju u Bosni, nego je medijski predstavljaju - onako kako su je i doživeli

      Još 1997. godine, kada je drama Slobodana Šnajdera "Zmijin svlak", "u kojoj se ne krije da je u ovome ratu srpski vojnik silovao Bosanku", prikazana u Beogradu u izvođenju nemačkog pozorišta, i pored nekih koji su predstavu demonstrativno napustili, "četiri stotine gledalaca priredilo je ovacije", seća se Šnajder.
       Ovog aprila, posle Nemačke, Danske, Irske, Italije, Poljske... ratna drama koju je "divlji Krležin sin" napisao podstaknut televizijskim izveštajima o masovnim silovanjima u Bosni 1992. godine, prvi put je zaigrana i u domaćoj produkciji u Paviljonu "Veljković" - Centru za kulturnu dekontaminaciju. "Zmijin svlak" je diplomska predstava reditelja Bojana Đorđeva (FDU) i apsolvenata u klasi Vide Ognjenović sa novosadske Akademije - Sene Đorović, Jelene Helc, Igora Đorđevića, Ivana Bosiljčića, Jelene Jovanović, Nenada Radovića. U predstavi igraju i studenti BK Akademije, Uroš Urošević i Damjan Kecojević.
      
       Video-mitologija
       Na pitanje zašto je baš "Zmijin svlak" odabrao za svoju diplomsku predstavu, reditelj Bojan Đorđev (24) za NIN kaže:
       "Dopao mi se način na koji Šnajder piše, a posebno mi se dopala ova drama zato što on na vrlo slojevit i nebanalan način (dakle, ne dnevnopolitički) prilazi problemu rata, zapravo ne analizira ovaj specifičan rat, koliko rat kao takav. Komad je kao nekakav mozaik i može da se provuče kroz celu istoriju pozorišta počev od ritualnog nastanka pozorišta, do avangardnih pravaca 20. veka. Pored, nažalost, još aktuelne teme, postoji, dakle, mogućnost za igranje sa raznim žanrovima i različitim izrazima što je meni bilo izrazito zgodno za diplomsku predstavu."
       Sudbinu silovane Muslimanke Azre Šnajder je utkao u, kako sam kaže, "prekrasnu priču srpskog podrijetla koja se zove Zmija mladoženja", o ženi koja je porodila zmiju što se noću u prelepog mladića pretvara, a kad zora svane - ponovo u zmiju. Zmijska košulja koju žena spaljuje da bi zadržala mladića, u drami nije ništa drugo do - vojnička košulja koju isto tako valja spaliti ne bi li se mladić-zmija (Ivan Bosiljčić), začet ratnim zlom - u silovanju, oslobodio tog istog zla čiji je instrument. "Predstava se, ovim mitološkim simbolom, pretvara u antiratnu, pacifističku manifestaciju spaljivanja uniforme", kaže Bojan Đorđev.
       Drama koja je na Sceni Paviljona "Veljković" smeštena u "ring" (mrtvačnica, po tekstu) u kojem se jezikom žrtve sporazumevaju Srpkinja Marta (Jelena Helc) - hrvatska udovica koja je izgubila dete, Hasan (Igor Đorđević) - dobavljač hrane koji je kao petogodišnji dečak gledao silovanje svoje majke, i Azra (Sena Đorović) - silovana Muslimanka, ima i svoje dešavanje van "ringa" gde "posmatrači" pod maskama, određuju njihovu sudbinu i "medijski" ih zbrinjavaju. Van "ringa" su i video-projekcije kojih kao takvih u originalnom tekstu nema, ali su u dramu "duboko ukorenjene, budući da smo replike iz komada transponovali na video", objašnjava Bojan Đorđev.
       NJih osmoro na sceni ne igraju rat u Bosni, niti tragediju koju su mogli da vide na televiziji posle škole. Kažu da je slika rata u predstavi slika do koje su oni sami došli, da su pošli od toga da nije etički ispravno da rekonstruišu nešto o čemu ništa ne znaju. "Taj rat smo doživeli preko medija i naša poruka je baš ta medijska prezentacija rata, taj videobim na sceni", reči su Jelene Jovanović (Talking head)
       "U početku mi je bilo teško, jer nisam znala kako da pristupim tekstu, jer ništa o samoj temi nisam znala. O silovanim ženama u Bosni saznala sam od Šnajdera. I on je, kao i mi, pratio rat na televiziji i tako i video tu silovanu ženu koja nije želela da rodi dete. Nisam mogla da igram tragediju ljudi koja mi je potpuno neopipljiva, zato sam pokušala da napravim otklon, da odigram priču naše generacije kroz tragediju ovog rata. To je, uostalom, bio zajednički koncept", kaže Sena Đorović (Azra), a Igor Đorđević (Hasan) nastavlja: " Da bih shvatio tragediju tih ljudi, tražio sam ih i razgovarao sa njima, a oni se mogu svuda naći. I govore sasvim obično o svojoj tragediji. I šale se sa njom. Kao i Hasan. Ne postoji ništa na svetu sa čim se ne može šaliti. Tako Hasan preživljava. On nije ratnik, ne osvaja, ne ubija, on trguje, cilj mu je da preživi, to je Bosna koja je ostala."
       Šnajder je beogradsko izvođenje drame, kao i izvođenje u Bosni, proglasio najtačnijim rekavši da je posredi "prepoznavanje protiv svoje volje", a Bojan Đorđev na to kaže da je "sasvim drugačije kada Marta koja je po tekstu Srpkinja, govori to što govori na beogradskoj sceni nego kad Nemica ili Irkinja u ulozi Marte govore to isto". "Možda je zato tačno, zato što je autentično", zaključuje Bojan.
      
       Nacija - zabuna oko imena
       Na pitanje kakav je njihov odnos prema činjenici da igraju u predstavi za koju je i Šnajder rekao da "neće biti najvoljenija" budući da je početni motiv Muslimanka koju je silovao Srbin, Igor priznaje da je imao averziju prema tome i da su u početku imali suprotstavljene stavove, ali to prosto, "nije centralna tema drame i u ratu se nikad ne može reći ko je kriv a ko nije, ne može se pouzdano ni znati koje nacionalnosti je bio zločinac, a na kraju to i nije bitno, jer ovo je drama o žrtvama, a ne o počiniteljima zločina". A Bojan Đorđev razmišlja ovako: "Pisac se u pisanju rukovodio tadašnjim statistikama, za koje se ja ne zanimam i nemam razloga da to problematizujem, jer ne mislim da smo nacijom - biološki određeni. Duboko verujem da je nacija - izmišljotina 19. veka i da zapravo - ne postoji. Nacija je samo zabuna oko imena, to je ideja samoga pisca koja se provlači kroz dramu."
      
       ZORA LATINOVIĆ