Bilo je zabavno raditi sa DŽonom Lenonom. Trajalo je samo dva dana, ali uglavnom smo bili samo on i ja u studiju zabavljajući se saksofonom. On je imao divan smisao za humor i učinio je da se stalno smejem, iako smo sve vreme naporno radili...

      Breker ovde neće imati vremena za intervju, ali... zar ti nećeš biti na njegovom koncertu u Nici - upitala me je predstavnica produkcije Verve u holu Bel Air hotela u Hagu. Potvrđujem. "OK, tamo će održati kratku konferenciju za novinare, a posle možeš da računaš na ekskluzivan intervju." Sve je moguće, mislim. Dve nedelje kasnije prilazim Brekerovom menadžeru, pred koncert u Nici. "Da, javila mi se Dalija. Sve je OK. Dovoljno ti je pola sata?" Klimam glavom. Francuski novinari su se prethodno pristojno obrukali. Pred njima Metini i Breker, dvojica iz galerije najvećih džezera današnjice, a pitanja - ne idu. Brekerova žena spasava stvar: pita supruga da li teško podnosi da bude dugo odvojen od kuće. Razgovaram sa Metinijem dok čekam na zakazani susret.
       Moj sagovornik je vedar pedesetogodišnjak, koga slava nije uobrazila. Kad je motivisan, iscrpno odgovara na pitanja, baš kao što sebe nikad ne štedi u susretu sa publikom.
      
       Dok svirate sa Petom, na vašim licima je osmeh kakav se ne viđa baš često u susretima velikih zvezda. Kako objašnjavate takvo prijateljstvo?
       - Ima nečeg u našoj muzičkoj prošlosti što je slično i nešto što se razlikuje, što susret naših misli čini veoma zanimljivim. Uživao sam na ovoj turneji - bio je to kao povratak u školu. Pet je odlučan mislilac koji se ne plaši da stupi na teren što mu se u mislima ukazao. Takođe je sposoban da vidi veliku sliku, ali vodi računa i o detaljima. Brine o svakom segmentu prezentacije, a ja nisam sposoban da gledam na stvari tako široko. Sad moram natenane da sređujem utiske u nadi da će nešto od toga postati deo i moje muzičke senzibilnosti.
      
       Da li je razlog za angažovanje trojice bubnjara bio komercijalne prirode, ili ste zaista osetili potrebu za različitim pristupom tom instrumentu?
       - Radovao me je susret sa Bilom Stjuartom, čiji sam fan godinama, a koji je pristigao sa Petom. Onda smo razmišljali o starom dobrom albumu "Unitdž" orguljaša Lerija Janga, na kojem je Elvin DŽouns svirao baš ono što smo želeli da dobijemo na ovoj ploči. Pet je predložio, a ja sam ga oduševljeno pozvao, jer je zaista moj omiljeni bubnjar. Odrastao sam slušajući njegove albume sa DŽonom Koltrejnom. Pristao je, ali nije uspevao da uskladi obaveze sa našim terminima. Onda smo pozvali DŽefa Votsa, sa kojim sam radio cele prethodne godine, a - kako je snimanje bilo odloženo - Elvin je pozvao da pita da li ga još imamo u vidu. Tako smo se našli pred tri bubnjara. Ideja mi se dopala i pokušao sam da komponujem u mislima sa svakim od njih, a da stav ipak ostane konzistentan. Verujem da smo to ostvarili - Bil i Tejn su, normalno, inspirisani Elvinom, ali obojica su ipak uspeli da razviju i svoju senzibilnost.
      
       Možete li da mi ispričate neku priču o smislu naziva albuma "Time Is of The Essence"?
       - Da. Moja supruga je smislila taj naziv. To je muzičko-ritmička referenca, a ne vreme kao temporalni pojam. Na neki način smo se usredsredili na bubnjare, čije je prisustvo bilo dovoljno zanimljivo, a ja sam uvek osećao da je, rečnikom svinga, ritam najvažniji, da su note veoma jednostavne, gotovo dekoracija, u poređenju sa tim koliko je važno gde su note postavljene - od toga najviše zavisi kakve su. Popuštanje napetosti zavisi neposredno od ritam sekcije. Takvim razmišljanjima je motivisan naslov albuma (bukvalno: "Suština je u vremenu", op. a.).
      
       Iskoristio bih ovu priliku da osvetlimo neke detalje iz vaše prošlosti. Odrasli ste u Filadelfiji, odakle je potekao veliki broj slavnih džezera. Kakva iskustva nosite iz tog okruženja?
       - Filadelfija ima čudnu muzičku istoriju. Tamo nema prave scene, niti klubova. Uprkos tome, Filadelfija stalno proizvodi visokokvalitetne i kreativne svirače! Verovatno je to zato što je tamo, bar nekad, postojao snažan osećaj zajednice, koji su muzičari delili pomažući se među sobom i kad bi napustili rodni kraj. Postoje i drugi takvi gradovi - Klivlend, Sinsinati i Detroit - ni tamo scena nije razvijena, ali stalno izbacuju velike svirače.
      
       Vaš otac je svirao klavir, brat Rendi svira trubu, a vi ste počeli sa klarinetom. Zašto baš klarinet?
       - Veoma jednostavno, sviđalo mi se kako izgleda. Izgledao je jestivo, ukusno - činilo mi se kao da mogu da ga pojedem. Ja sam tada imao samo šest godina - nije mi trebalo više od toga...
      
       Kad i kako ste se, potom, prebacili na tenor saksofon?
       - Klarinet sam vežbao u kanti za đubre, da bih zvučao kao DŽimi DŽiufri, sviđao mi se odjek koji je kanta proizvodila. Onda sam se preselio u kupatilo. Tamo je, takođe, bila odlična akustika! Kad sam imao 13 godina, Rendi mi je poklonio ploču Kenonbola Ederlija, na koju sam potpuno otkačio - nikad ranije nisam čuo da neko tako svinguje i shvatio sam da to neću postići sa klarinetom. I samo sam rekao roditeljima: "Ja želim alt saksofon!" Oni su bili ljubazni da mi obezbede jedan... I počeo sam da sviram. Prvo uz Kenonbolove ploče - izgubio sam se, bio sam gotov i predao se u potpunosti. Činilo mi se da niko na svetu nema takav smisao za tajming, lirizam i melodiju. Onda, čuvši DŽordža Koulmena i DŽona Koltrejna, odlučio sam da pređem na tenor saksofon.
      
       Imali ste veoma rano priliku da vidite uživo veliki broj ljudi iz stare generacije džezera.Šta je na vas ostavilo najjači utisak?
       - Imao sam mnogo divnih iskustava. Moj otac je bio dobar pijanista, ali time se nikad nije profesionalno bavio. I pravi džez fanatik - umesto da, kao u "normalnim" porodicama, odlazimo na ragbi ili bejzbol utakmice, on bi nas vukao na koncerte. Tako mi se posrećilo da u detinjstvu čujem Dejva Brubeka, DŽimija Smita, Kenonbola, Kenija Barela, Majlsov bend, orkestre Kaunta Bejzija i Djuka Elingtona... Otac nam je ukazivao na šta treba obratiti pažnju. Na primer, jedne noći otišli smo na koncert tri pijanista - poslednji među njima je bio Telonius Monk. I, pre nego što je Telonius počeo da svira, otac se nagnuo nada mnom i rekao mi da "Monk ume da proizvede zvuk na klaviru, kao što niko drugi ne ume!" A ja sam pomislio: hoće li on to sad učiniti da klavir cvili kao neko pile? Ali kad je Monk počeo da svira, ja sam razumeo šta je otac mislio. NJegov dodir sa klavirom, angularne harmonijske strukture i klasteri koje je svirao, to je zaista zvučalo drugačije od druge trojice, koji su bili "obični" bibap pijanisti. Tako sam razvio čulo sluha - otac je voleo džez i želeo je to da podeli sa nama.
      
       Da li vam se ikad ukazala prilika da upoznate DŽona Koltrejna?
       - Ne, mada sam pokušavao još dok sam bio maloletan. Jednom sam se ušunjao u lokalni bar, jer se pričalo da će nastupiti na džem sešnu, ali se uopšte nije pojavio. Zatim sam planirao da mu priđem posle jednog nastupa u Filadelfiji, ali su me "ljubazno zamolili" da odem pre kraja koncerta. Bila je 1966. godina, politički violentni uslovi, a moj prijatelj i ja smo se našli usred crne zajednice, kao jedini belci u sali! Uplašio sam se za život i brzo se izgubio pre nego što je Koltrejn i počeo da svira. Na sreću, prisustvovao sam kasnije njegovom koncertu sa suprugom Elis, Rašidom Alijem i Ferouom Sandersom, na Templ univerzitetu. Tu noć nikad neću zaboraviti! Geri Barton, drugi pionir džez roka, rekao mi je da je bio inspirisan istim The Beatles albumima! To je veoma čudno. Ali je jasno - to su bili prvi pop albumi na kojima je prikazana takva vrsta kreativnosti. I ono što je urađeno u studiju, humor, trikovi... bile su to nezaboravne ploče.
      
       Možete li da mi uporedite Brecker Brothers onda i sad budući da ste pre nekoliko godina ponovo okupili grupu?
       - Rendi Breker je bio arhitekta grupe. On je žestoko potcenjen kao kompozitor, a smatram da je promenio oblik muzike sredinom sedamdesetih. Vožnja njegovim kompozicijama je bila zabavna, harmonski izazovna, jednostavno - drugačija. A kada smo počeli da izbacujemo dosta ploča, Rendi me je zamolio da i ja pišem, što mi nije izgledalo jednostavno, ali sam probao. Da bih očuvao zvuk grupe, uzimao sam sredstva iz muzike koju smo ranije svirali i stavljao na papir. Postepeno sam ipak naučio da pišem i na neki moj način. Rendi, inače, i dalje sjajno piše - on ima poseban pristup harmoniji, koji bi jedino bilo moguće opisati kao rendizam. Po tome ga prepoznaju u NJujorku!
      
       Tokom tri decenije rada u raznim grupama i, konačno, solo karijere, gostovali ste na albumima najslavnijih džez i rok kolega. Kako ocenjujete ove vaše angažmane?
       - To je božji dar kojim sam počašćen da mi se ukaže prilika da sviram sa svojim idolima. Kada pogledam tu listu, zahvalan sam što sam imao priliku da učim od tih divnih ljudi, a nikad nisam smatrao da sam na istom nivou! Sa rokerima je uvek bilo zabavno i edukativno. Od Pola Sajmona sam mnogo naučio o kompoziciji i prezentaciji. On je veoma artikulisan i voli da podeli iskustva sa drugima. To je bilo sjajno - album, turneja, godina koju nikad neću zaboraviti! I bilo je zabavno raditi sa DŽonom Lenonom. Trajalo je samo dva dana, ali uglavnom smo bili samo on i ja u studiju zabavljajući se saksofonom. On je imao divan smisao za humor i učinio je da se stalno smejem, iako smo sve vreme naporno radili. Potom sam bio sa Joko na njenoj prvoj turneji po Japanu, 1974. godine. I to su sve iskustva istinski vredna spomena. Ja sam zbirom tih iskustava kreirao neki vid mog muzičkog personalitija - oni su mi pomogli da steknem svoj lik.
      
       VOJISLAV PANTIĆ