Nedavno prolazim Cvetnim trgom i vidim čoveka koji na uličnoj tezgi prodaje moju muziku - Otkud vam to? Nabavio sam. Je l' vi znate da činite krivično delo? Pa, moram i ja od nečeg da živim!

      Svakako da ne greše oni koji Milivoja - Miću Markovića (61) smatraju zaslužnim za prodor našeg džeza na svetsku scenu. Ipak, ovaj čovek, čija pojava simbolizuje domaći džez, nema uobičajenu biografiju džez muzičara. Bio je buntovan student, zabavljač u američkim klubovima, muzičar u pratnji Đorđa Marjanovića na turnejama po SSSR-u, prvi diplomac DŽez akademije u Gracu, muzički urednik u RTB-u, diskograf, autor muzike za seriju "Otpisani", kolumnist u "Našoj Borbi" i "Glasu", dirigent... Dakle, životni put Miće Markovića, saksofoniste svetskog glasa:
      
       SREDNJI PRST: Naravno, film "Bal na vodi" opredelio je moju generaciju za džez. Ja nisam imao tu nesreću da mi seku kravatu na ulici i skraćuju pantalone, kao što je to ovde činjeno džezerima. Živeo sam u Osijeku u kojem je vladala tolerancija i pozitivan odnos prema kulturi. Kad sam 1957. došao u Beograd, već je bio prošao takav negativan odnos. Tamo gde je danas "Krsmanac", nastupao je veliki džez orkestar Milana Kotlića, u kome sam jedne večeri skrenuo pažnju na sebe svirajući klarinet. Pojavila se nova ličnost a niko ne zna ko sam. Našao se tu jedan novinar, napisao je članak o meni i tako sam ušao u javni život.
       U Beograd sam došao s ozbiljnom namerom da izučim prava, čak, učio sam i fusnote u porodičnom pravu. Onda se dogodilo da sam na jednom ispitu došao u sukob sa profesorom tvrdeći da je Marksova teza o kapitalu samo relativna - "kako to mislite kolega?" Oborio me je rekavši mi da previše znam da bih dobio prelaznu ocenu. Na Pravni fakultet kročio više nisam, rešio sam da se posvetim muzici. Dovršio sam srednju muzičku školu, započetu u Osijeku, međutim kad je trebalo da počnem da studiram klarinet na Muzičkoj akademiji, doživeo sam nezgodu - skratio sam srednji prst. Budući da se jagodicama pokrivaju rupe, to je veliki hendikep za akademsku tehniku sviranja klarineta, ne i za saksofon. Na njemu nema rupa već klapni, ne smeta što je prst malo kraći, a i lakši je za sviranje.
      
       TROVAČICE: U Beogradu je bila veoma povoljna klima za džez, slušao se, imao svoju publiku. Koncerti na Kolarcu bili su fenomenalni, događale su se tuče zbog karata. Trubač Predrag Ivanović bio je jedan od lidera beogradskog džeza, čovek kome se skidala kapa. Zatim kvartet Vladimira Vitasa i trio Saše Subote. Postojala su i dva big benda (danas samo jedan): Zabavni orkestar RTB, vodio ga je Vojislav Simić, i big bend Milana Kotlića, pri "Krsmancu".
       Kao što se u Americi igralo uz muziku Glena Milera i Kaunta Bejzija, i ovde se plesalo uz istu muziku. Rokenrol je došao posle. Jeste da su nas devojke "trovale" pogledima, jurile nas, ali sve to bilo je suzdržano i mnogo čednije nego kasnije. Bili smo popularni i volele su nas.
      
       VELIČANSTVENE TUČE: Godine 1962. otišao sam u Nemačku i sa svojom budućom suprugom Radmilom Mikić radili smo u američkim klubovima. Postoje tri vrste takvih klubova: vojnički, podoficirski i oficirski, strogo su podeljeni. Najređe smo svirali u oficirskim, jer ih je bilo samo u nekoliko velikih baza. U vojničkim klubovima bilo je mnogo crnaca i najviše se svirao džez. Bilo je klubova u kojima se tražila isključivo kantri muzika. U njima je uspešno nastupala Radmila Mikić.
       U posebnom sećanju ostale su mu neke veličanstvene tuče: u pauzama se pušta džuboks, crnci naguraju prvi žetone, međutim, dođe belac i prekine njihovu muziku, ubaci svoj žeton i pusti neki hilbi. Onda crnac priđe džuboksu, izbaci taj hilbi i pusti svoj soul. To se ponovi nekoliko puta a onda usledi opšta tuča. Kad se to dogodi, mi muzičari posakrivamo se ispod klavira. Upada vojna policija i ovi što su se tukli sad skoče da se grle, kako bi izbegli zatvor. NJihova vojna policija je nemilosrdna, nekoliko puta gledao sam kako surovo tuku.
       Muzika kod crnaca je način izražavanja i komunikacija. Svaki iskusniji muzičar nepogrešivo će na snimku prepoznati crnog izvođača. Imaju snažnu artikulaciju koju mi kopiramo. U suštini, džez je "crna" muzika. Kod nas, čim se čuje truba, trombon i klarinet, kažu: to je diksilend. Ne, to je njuorleans stil, koji se u belačkoj kopiji zove diksilend. Jednom šetam se njujorškim ulicama i čujem kako neko svira Parkera, znam taj solo napamet. Kad, klinac od 14 godina svira alt saksofon sa šeširom u ruci. Zamislite, svira Parkera?! Sa velikim zadovoljstvom ubacio sam mu deset dolara u šešir. Taj će jednog dana sigurno biti veliki muzičar.
       ĐORĐE MARJANOVIĆ: U leto 1965. sretnem se sa jednim kolegom i on mi predloži: Hoćeš da ideš u Rusiju, kaže, Đorđe Marjanović pravi turneju, 'ajde i ti sa nama u pratećem bendu?! Sledećih pet godina krstario sam Sovjetskim Savezom, svirao sam u Plavom orkestru na 550 koncerata Đorđa Marjanovića, naravno, ne džez već zabavnu muziku. Šta da vam kažem? Kad sam se vratio sa jedne tromesečne turneje, kupio sam ford i još mi je ostalo nešto novca. U svakom pogledu, SSSR je bio eldorado.
       Mnogo se govorilo o fenomenu Đorđa Marjanovića, međutim, niko tačno nije uspeo da prenese šta se tamo zaista događalo. NJegov uspeh bio je toliki da je to van svih poimanja. Mnogi su nam tamo otvoreno govorili da Đorđa smatraju većim od Tita. Sećam se: napravili smo "Baladu o majci", govori o majci koja, gledajući filmski žurnal, vidi svog sina kako gine. Kad je Đorđe to počeo da izvodi, nastao je opšti plač u sali. Na binu se u Lenjingradu popeo heroj odbrane grada, skinuo svoj orden i dao ga Đorđu. Više od toga tamo se ne može. Oni su Đorđa doživljavali potpuno iskreno a on je maestralno odrađivao svoje nastupe.
       Bio je običaj na koncertima da publika uz cveće priloži i papirić sa muzičkom željom. U divnoj dvorani u Lenjingradu, u trenutku dok publika aplaudira, Đorđe mi prilazi s ceduljom, kaže: "Vidi ovo, šta da radim s tim? Na njoj je pisalo: Ti, bedniče, koji si došao da nam prodaješ muda za bubrege, nosi se u...! Kad je prestao aplauz, Đorđe se obratio publici, kaže: Znate, dobio sam jednu cedulju, želim da čujete šta na njoj piše. I pročita sve osim poslednje reči, kao: Ne znam šta znači ovo: prvo slovo je k, drugo je u? Tajac, 3000 ljudi ne diše, opšta konsternacija. Pale se svetla i ulaze dvojica policajaca, čuje se samo bat njihovih koraka. Dolaze do trećeg reda, upere prst u čoveka - izlazi! I odvedu ga. Bio je to jedan naš ibeovac; neverovatno, tačno su znali da je on napisao cedulju.
      
       OTPISANI: Godine 1967. osnovana je Muzička akademija sa odsekom za džez, u Gracu. Sledeće godine položio sam prijemni ispit, i odmah bio primljen na treću godinu. To je bio razlog što sam prvi diplomirao 1969. Posle mene učinio je to jedan Slovenac, pa Austrijanac. Manuskript mog diplomskog rada čuva se u jednoj vitrini Akademije. I zamislite, jednog dana zovu me iz Švajcarske, neki big bend traži dozvolu za korišćenje mog manuskripta, žele da snime ploču. Pazite, zovu iz Švajcarske a nedavno prolazim Cvetnim trgom i vidim čoveka koji na uličnoj tezgi prodaje moju muziku - Otkud vam to? Nabavio sam. Je l' vi znate da činite krivično delo? Pa, moram i ja od nečeg da živim!
       Prekid zaštite autorskih prava jedna je od tragičnijih stvari koje su nam se dogodile u proteklih deset godina. U vreme kad sam bio predsednik Saveza kompozitora 1988, od izvođenja dela u inostranstvu naši autori su te godine dobili milion i osam stotina hiljada dolara! Izračunajte sad šta smo samo u tom segmentu izgubili zbog izolacije zemlje?! Da ne pričamo o tome da mnogi kompozitori žive samo od svojih autorskih prava.
       Vrativši se iz Graca, zaposlio sam se na Televiziji. 'Ajde, rekoh, da probam i to. Osam godina bio sam muzički urednik u Zabavnom programu i strogo vodio računa, borio se da se održi kvalitet. Tada nije bilo turbo folka, ali bilo je šunda - iha! Bogami, kod mene nije mogao da prođe.
       Jednog dana zove me reditelj Aca Đorđević, kaže: Snimam seriju "Otpisani", da li bi ti pisao muziku? Ispala je veoma dobro ta muzika, ono, kad čovek pogodi. Uradio sam tri kopije, da imam u rezervi. I dogodilo se da na jednoj postoji kiks, trubač je pogrešio. LJudima iz režije kažem: Molim vas, samo taj snimak nemojte da koristite! Naravno... Hteo sam da se ubijem na premijeri filma "Otpisani", baš taj snimak su uzeli.
      
       SARDŽENT PEPER: Bili smo veoma uspešni Stanko Terzić i ja, kao urednici napravili smo bum u Produkciji ploča RTB. Prihod se udesetostručio. Znate, u diskografiji je važna procena prvog tiraža ploče. U slučaju da prodaja naglo krene, nećete stići da ih naštampate ako vam je prvi tiraž nedovoljan. Samo jednom omanuo sam u toj proceni, ispričaću vam kako: za ploču "Groznica subotnje večeri", konsultujem se sa trgovačkim putnicima, kažu: To je dupli album, dve-tri hiljade u prvom tiražu. Kažem: deset hiljada! Album je prodat u 170 000 primeraka. Stiže druga ploča, DŽon Travolta, opet idem na veliki početni tiraž - prodata je u
       160 000 komada. Dolazi treća ploča iz iste serije: "Sergeant Pepper loneldž heart club band". Po inerciji, krećem s istim tiražom, ali đavo mi nije dao mira. Noću uzmem da je ponovo preslušam, i... Odmah nazovem proizvodnju, radili su u tri smene. Pitam dokle su stigli, kažu: Radimo na četiri prese, urađeno je 10 400 primeraka. Skidajte to! Molim? Skidajte! Je l' ste to vi direktore...? Ta ploča je jedan od najvećih promašaja u diskografiji. Iste godine bio sam u "Filipsu", kad sam ušao u magacin vidim sa strane ogroman kontingent ploča. Pitam: "Sardžent Peper?" "Da!"
       Ostavio sam mali trag i u muzici tog vremena: na ploči "Ručni rad" grupe "Leb i sol" sviram saksofon u tri kompozicije, kod Olivera Mandića, i kod Bajage u "Dobro jutro, džezeri" sviram Koltrena, Stjepko Gut svira Majlsa Dejvisa.
      
       BITI PREPOZNATLJIV: Kad sam rešio da napustim diskografiju i počnem da sviram džez u orkestru, svi su mislili da sam skrenuo pameću: "Ali primanja su mnogo manja...?!" - "Ma, idem da sviram dok još imam snagu!" Zbog godina, Edika Sađil je sve teže svirao, preuzeo sam prvi alt saksofon u DŽez orkestru RTB, i vodio sekstet "Marković-Gut", od 1980. do '85. Sretnemo se Stjepko Gut i ja ispred "Šumatovca", kaže: Slušaj, 'ajde da nešto počnemo da radimo!? 'Ajde! Bio je to najlepši period mog života. Obišli smo pola sveta, od Kube do Sibira. Godine 1982. nastupao sam na Nordsi džez festivalu u Hagu, najvećem džez festivalu, na kome se za tri dana izmeni 110 orkestara. Svirao sam sa Mačitom, čuvenim salsa orkestrom. Na ovaj koncert uskočio sam oko ponoći bez probe, a posle dva nastupa sa sekstetom iste večeri. Holandska štampa je pisala: Marković skinuo zvezde sa neba... Danas to možda zvuči hvalisavo, ali tad se doživljavalo kao nešto normalno.
      
       S godinama i zrelošću koju sam stekao, mogu da kažem da imam svoj stil, da sam prepoznatljiv - E, ovo svira Mića! Moj prvi uzor bio je DŽoni Grifin, posle sam doživeo da sviram s njim. Zatim je to bio Koltren, čak su me i prozvali Mića Koltren mada sam više svirao Grifina. Sad sviram nešto svoje: ima tu i Grifina i Koltrena i Dekstera Gordona... Umalo da zaboravim Čarlija Parkera. - o, treba da vidite taj notni materijal, sav je raskupusan, potpuno prosviran.
       Znate, zvuk se teško može iskazati rečima; kad me pitaju, kažem da je džez za mene sloboda. Poštujem formu i harmonijski sklop a u okviru toga slobodan sam da kreiram i iskazujem svoja osećanja. U drugoj vrsti muzike teško je to uraditi jer muzičari su sasvim vezani za notni materijal. No, bez obzira što sam dugo u džezu, još sam u traganju. Naročito kad je klarinet u pitanju. Osim mene, ovde se niko ne bavi džez klarinetom. Poslednjih godina fascinira me američki klarinetist Edi Danijels. Ne skidam sa gramofona njegovu ploču "Benndž Goodman rides again". Poslednjih godina, Miloš Petrović i ja radimo etnodžez, izdali smo dva CD-a. Obrađujemo muziku s područja nekadašnje Vizantije. To su samo mirisi, nema citata.
       Sumirajući svoj život, ne mogu da preskočim sav užas koji nam se događao i da zaključim: Daj bože da živimo u politički dosadnoj državi, i da se bavimo kulturom, naukom, prosvetom...
      
       LJUBIŠA STAVRIĆ
      
      

deset najznačajnijih događaja u mom životu 1956, januar, Osijek. Jedan od prvih honorisanih nastupa. Ni igranke se nisu održavale bez ideoloških obeležja.               1959, Hvar. Mirku Šoucu na slici sa harmonikom prilično dugujem. Naučio me je mnogim stvarima u džez muzici.               1963. Tadašnja Zapadna Nemačka. Klubovi američke vojske. Bili smo šou bend sa odličnim rejtingom. Na poleđini jedne od ovih fotografija koju smo dobili kao poklon piše: "Ovo je najbolji orkestar koji sam imao priliku da angažujem za vreme moje jedanaestogodišnje karijere kao menadžera, uključujući i klubove u Americi."        U potpisu: Poručnik Dikson               1966, 25. septembar. Sudbonosno DA bilo je obostrano i gromoglasno.               1973. Jedan od prvih televizijskih novinarskih zadataka. Intervjuisanje Djuka Elingtona na prvom gostovanju u Beogradu.        Djuka je iznenađenje čekalo kada je ušao u aerodromsku zgradu. Big bend Radio televizije Beograd dočekao ga je svirajući njegov Take the "A" Train. Djuk je na posveti napisao: "Zahvaljujem se aerodromskom orkestru."               1975. do '78. Tri godine uzastopce zvanični predstavnik JRT-a i član žirija televizijskog festivala "Zlatna ruža" u Montreu. Svečana večera za članove žirija posle zatvaranja festivala. Jedne od tih godina prvi put jedna emisija beogradskog studija na ovom festivalu dobija specijalno priznanje. "Roman o kontrabasu" Zdravka Šotre sa muzikom Kornelija Kovača.               1980. Osniva se sekstet Marković - Gut koji narednih pet godina gostuje na najznačajnijim festivalima Evrope i Azije. Na Kubi gostuje kao deo kulturne delegacije SFRJ.               1982. Evropski All Stars orkestar sastavljen od najboljih muzičara iz 18 evropskih zemalja. Kao pred stavnik Jugoslavije predvodim sekciju saksofona. Probe su trajale pet dana u jednom samostanu na severu Austrije, a koncert je održan u crkvi samostana. Pater Peter, jedini preostali sveštenik, bio je izuzetno ljubazan domaćin. Kada smo se požalili da nas jutarnje rano zvono sa crkve svojom jačinom skoro izbacuje iz kreveta, do našeg odlaska ukinuo je crkvu i zvonjavu.               1997. Kao direktor Kontaktnog biroa grada Beča u Beogradu u poseti Beču sa ministrom za ekologiju vlade Srbije dr Jordanom Aleksićem.