Za dvogodišnjicu bombardovanja RTS se izuzetno potrudila. Valjda da oduži dug savesti za sve što je do sada prećutala. Osim umerenog i odmerenog podsećanja u šestominutnom feljtonu Gordane Petrović, u kome su se čula i nova, prvi put javno izrečena svedočenja, upriličena je specijalna emisija - otvoren je ekran tačno u ponoć, (najzad!) - za jedine kompetentne svedoke - učesnike tragedije, koji su je, srećom, preživeli. I niz drugih prigodnih emisija. Direktno uključenje u 2,06 sa Tašmajdana, nije uspela da omete ni jaka kiša. A nesrećnim porodicama i ovog puta, čak ni Bog nije bio saveznik.
       Uređivački poduhvat, svakako, vredan pažnje iz više razloga.
       Urednik Boža Nikolić, odmah uz njega v.d. generalnog Nenad Ristić i, do 5. oktobra uglavnom anonimna Milena Vučetić, po svemu sudeći u ulozi kolektivnog domaćina - svih deset godina naše ratne i medijske, a pre svega TV drame, boravili su i radili u RTS-u. Pod dirigentskom palicom Dragoljuba Milanovića! Nikada, nigde, za sve ove godine, do 5. oktobra nismo pročitali ili čuli njihov protest, mišljenje, negodovanje, neslaganje... sa politikom prvog čoveka nacionalne RTV, naše nacionalne sramote. A bilo je mnogo povoda. Počev od progona njihovih hiljadu kolega, preko hapšenja, prebijanja, ubistava... (o ratnohuškačkoj propagandi potrošeno je toliko reči da su se već izlizale). Možda se oni stvarno ponekad nisu slagali sa onim u čemu su učestvovali. A nesumnjivo su bili učesnici. Ako ni u čemu drugom, sigurno u pravljenju programa koji se, možda i razlikovao, ali neopozivo služio kao pokriće ili teg na klackalici u pokušaju da se "ravnotežom" prevari narod. Da se prevara pokrije nekompromitovanim imenima!
       Po principu "pomislim ja u sebi", za svoje eventualno nezadovoljstvo znali su samo oni. I niko više! Zašto? I zašto se ispovedaju tek sada? I, uopšte, zašto? Nije li to pokušaj pranja savesti i - biografije? Jer, mada sporo, ipak nailaze neka druga vremena. Treba uhvatiti korak. B. Nikolić je čak hrabro ispričao i "anegdotu" iz ratnog vremena. Kaže, bio je ljut na saradnika koji, iz straha od pretećeg bombardovanja, nije smeo u Aberdarevu. A Boža, veli, bio spreman da postupi po tada važećoj naredbi D. Milanovića (!), koja je podrazumevala momentalni otkaz zbog odbijanja zadatka.
       Ima, nažalost, u RTS-u još onih koji ne shvataju da su Dragoljub Milanović i njegov šef Milošević pod istragom, pa su za svaki slučaj opstruirali pripreme obeležavanja dvogodišnjice. Snimatelji, tonci... oni čije su kolege zauvek ostale u ruševinama Aberdareve, jednostavno su nestali kad je trebalo snimiti nova svedočenja onih koji su se osmelili da prvi put posle toliko vremena kažu istinu. Možda su i novi svedoci mogli da se pojave ranije, ali... prve javne izjave viđene u dnevniku RTS-a svakako će i sada biti korisne za dalju istragu.
       Strah je najteži oblik življenja.
       Ono što je od tragičnog 23. aprila '99. neopravdano stavljano u drugi plan, više puta je u direktnoj emisiji ponovljeno: za nesreću je, osim Milanovića, vrlo odgovoran i Milorad Komrakov! Sa detaljnim opisom njegovog diktatorskog ponašanja u stilu: šta vas se tiče da li će vas pobiti, ima ko je zadužen za vašu bezbednost! Sam Komrakov nije imao petlju da prihvati ponuđenu šansu da svoju istinu kaže javno. U isto vreme, pravosudni organi dopunili su stravični scenario. Baš na godišnjicu nesreće, u toku pomena na Tašmajdanu, kakve li simbolike! - iz istražnog zatvora pušten na slobodu Dragoljub Milanović.
       Na kraju, za sve učesnike komemorativnih programa nameće se isto pitanje: kako ste spavali sa tom morom pune dve godine, dok su unesrećene porodice tumarale u mraku tražeći istinu?
       Civilizacijski je čin izvinjenje Nenada Ristića porodicama za zlo koje im je televizija učinila. Trebalo je to da se dogodi mnogo ranije. Ali je zapanjujući, na primer, "propust" da se na izveštaj sa komemoracije potpiše Aleksandar LJubičić, novinar koji se početkom devedesetih, s ponosom predstavljao kao Šešeljev četnik koji će Televiziju očistiti od "nesrba i loših Srba".
       Program RTS-a je pokazao sve što je najzad trebalo videti. I čuti! I pored napora da se pokaže suprotno, dobro smo shvatili da se, do danas u RTS-u nije mnogo promenilo. Ne znam da li su tvorci ove ideje baš to želeli, ali... dogodilo se. Gledano novinarski, ostaje gorak utisak da se za RTS, 23. april dogodio tek 2001. Tek danas!
       (autor je otpušteni radnik RTS-a)
      
       SENA TODOROVIĆ