Porodice krive Miloševića i naročito Milanovića. Podržavam zahteve porodica. Ostaje i činjenica da SAD nisu naredile to bombardovanje, ti ljudi ne bi bili ubijeni, kaže DŽeremi Skejhil

      Na vest da je Radio-televizija Srbije "upravo ućutkana bombama", tristotinak zvezda američkog novinarstva radosno je zapljeskalo. Zapenio je šampanjac u čašama medijskih moćnika tog 22. aprila 1999. godine (23. april, dva sata posle ponoći po našem vremenu) kad je Ričard Holbruk, nešto posle osam uveče, ustao od bogato postavljene trpeze banketa organizovanog povodom dodele godišnjih nagrada najboljim izveštačima iz inostranstva, i objavio radosnu vest. U trenucima kada je u Beogradu otpočinjala tragedija, novinari, i to oni koji se smatraju samim kremom te profesije u Americi, okupljeni u luksuznom hotelu elitnog njujorškog kvarta, aplaudirali su Holbrukovoj oceni da je pogodak u Televiziju "ogromna pobeda američke politike".
       Nevericu da se na smrt uopšte a naročito na smrt ljudi iz branše može reagovati osmesima zadovoljstva i aplauzom, javno će izraziti samo dvoje mladih i, u poređenju sa okupljenim vedetama moćnih televizijskih mreža, relativno nepoznatih novinara Radio mreže Pacifika (ima reputaciju nezavisnog i kritičkog radija koji se proslavio suprotstavljanjem Makartijevom "lovu na veštice", kritikom Vijetnamskog i Zalivskog rata, bombardovanja Jugoslavije) - DŽeremi Skejhil i Ejmi Gudman.
       U danima kada se obeležava druga godišnjica nerazumnog, nepotrebnog i još neobjašnjenog stradanja šesnaest radnika nacionalne televizije, svedočanstvo Skejhila dodatno potvrđuje da bombardovanje Jugoslavije i zločin u Aberdarevoj ulici nisu bili samo stvar političara.
       Bombardovanje su vatreno podržavali novinari moćnih američkih televizija, neki jer su, valjda, morali (vlasnici najpopularnijih televizijskih mreža su moćne korporacije veoma povezane sa establišmentom i zavisne od njegovih "ekskurzija" po svetu) a mnogi, kako će pokazati Skejhilova priča, iz istinskog ubeđenja. Oni koji će, poput supruge pomenutog Holbruka Keti Marton i njenog Komiteta za zaštitu novinara, ubistvo 16 ljudi pravdati tvrdnjama da je RTS radio u sprezi sa režimom u Srbiji.
       "Od samog početka sam bio uveren da je bombardovanje Jugoslavije kriminalan čin i da ta akcija daje krivu sliku o američkom narodu i njegovim stavovima", priseća se Skejhil u razgovoru za NIN. "Kad sam u holu hotela u kome se ceremonija održavala ugledao Holbruka, koji nije bio najavljen kao gost, znao sam da moram da mu postavim neka pitanja. Naime, toga dana, Holbruk je javno upozorio Miloševića da ne koristi hemijsko oružje. Budući da se to događa u vreme kada Amerikanci bombarduju petrohemijsku industriju u Pančevu, smatrao sam tu preporuku licemernom i to mu rekao tražeći njegov komentar."
       Holbruk je pobegavši u toalet odbio da odgovori na pitanje uz opasku da ne namerava da o bilo čemu diskutuje. Začuđenog Skejhila potom je preuzeo protokol majstor i objasnio da je visoki funkcioner pristao da svojim prisustvom uveliča slavlje američkih novinara samo ukoliko se organizatori obavežu da će ga zaštititi od eventualnih pitanja.
       "Ceremonija počinje nastupom producenta sa En-Bi-Sija", seća se Skejhil. "Ona govori o svom prijatelju Diku (Holbruk) rečima: 'Svi koji znamo Dika, znamo da je on nemilosrdan stručnjak za spoljnu politiku u Vašingtonu, ali, iako je tigar u politici, njegova žena kaže da je kod kuće pravo mače.' Podsećam vas ovo govori aktivni novinar velike televizijske mreže. Svoj govor je završila rečima: 'Dik, hoću da ti kažem da se radujem što ćeš ti biti naš ambasador u UN'."
       Potom i čuveni Tom Broka sa iste televizije, jedan od najpoznatijih televizijskih zvezda u Americi, najavljuje Holburka, sa kojim je takođe na Dik. Holbruk ustaje i počinje rečima:"Pre nego što počnem hoću da vam kažem da mi je predsednik Si-En-En Internešnala Ison DŽordan (sedeli zajedno za stolom) upravo rekao da smo bombama ućutkali RTS."
       "Zanemeo sam pred činjenicom da ne samo što on to objavljuje u dogovoru sa predsednikom Si-En-Ena i da oni jedan drugom čestitaju, nego i činjenicom da mu u sali punoj novinara uopšte nije bilo neprijatno da saopšti da su novinari preko Atlantika upravo ubijeni", priča Skejhil.
       Za vreme predavanja koje će održati novinarima Holbruk će ih još pohvaliti za "SPEKTAKULARNO medijsko pokrivanje Kosova" uz uveravanje da oni u Vašingtonu "to imaju u vidu". "Osećam da mi raste adrenalin i osećam da nešto moramo da uradimo", objašnjava Skejhil. "Bilo me je sramota. Odlučio sam da ne sačekam da on završi govor, i zato se probijam ka bini kroz gomilu koja uživa u šampanjcu i lososu. U trenutku kada se Holbruk sprema da završi govor očekujući aplauz, prilazim i pitam: 'Gospodine ambasadore, Miloševiću ste postavili ultimatum u Rambujeu a govorite da nije reč o okupaciji. Aneks B sporazuma iz Rambujea je jasan: NATO vozila i ljudstvo imaće slobodu kretanja po celoj Jugoslaviji a ne samo na Kosovu. Zar to nije dogovor o okupaciji koji nijedna suverena zemlja ne bi prihvatila?' Holbruk gleda kao jelen čiji je pogled uhvaćen u svetlosti automobilskih farova. Na trenutak se sledio, potom se okreće i kreće nazad ka svom mestu."
       Tada već reaguje i obezbeđenje koje pokušava da uljeza (Skejhil i Gudmanova na ceremoniju dolaze ležerno obučeni pa i pojavom odudaraju od kolega u smokinzima i večernjim haljinama) izbaci iz sale. Odustaju kada im predsednik pres-kluba saopštava da su provokatori zapravo laureati.
       "Pozivam Toma Broka i Lesli Stal da podrže moje pravo da Holbruku postavim pitanja u noći kada je gađana nacionalna televizija u Srbiji. Broka ustaje, upire prstom u mene i naređuje mi da sednem. Obezbeđenje me odvlači od stola i dobijam nešto malo aplauza, daleko slabijeg od onog koji je Holbruk dobio za vest o razaranju RTS-a. Većina mi upućuje poglede iz kojih je jasno da se ne slažu sa mnom a naredni govornici prave šale na račun našeg radija. 'Divan je naš Prvi amandman (o slobodi štampe). Sjajna je ovo zemlja, zaista', seiri Broka i nastavlja 'našli smo večeras i jedinu osobu koja nije večerala sa Holbrukom.' Na to svi počinju da se smeju."
       Ipak, Holbruk se odlučuje da ne izneveri utisak predusretljivog i prijatnog političara pa Skejhilu, preko voditelja, obećava da će sa mladićem razgovarati posle ceremonije. "Smatrao sam da bi to bila šansa da jednom od ključnih ljudi bombardovanja (Holbruk je tokom bombardovanja dobio i nadimak Gospodin Obarač) postavim pitanja koja se ne mogu čuti u američkim medijima. U međuvremenu, dolazi vreme da primimo nagradu."
       Uprkos protivljenju voditelja, Gudmanova uzima reč i objavljuje da Pacifik neće prihvatiti nagradu koja se dodeljuje u noći kada su SAD bombardovale RTS i u noći kada se klub dopisnika iz inostranstva odlučio da Holbruku ne postavlja pitanja iako je on ključni čovek bombardovanja. Po završetku prijema, Skejhil prilazi Holbruku i kaže: "Ja sam spreman za intervju."
       "Pogledao me je i procedio 'Sklanjaj se od mene'. I Lesli Stal (još jedna zvezda voditelj popularne Si-Bi-Esove emisije "60 minuta") pogledala me je i prošaputala 'seronjo'. Nastavljam da jurim Holbruka a on ponavlja da se gubim. Konačno on i pratnja se spremaju da odu i ja ga molim da odgovori na samo jedno moje pitanje. On pristaje. Ponavljam pitanje o Rambujeu na koje on kratko odgovara: 'Nisam bio u Rambujeu. Idemo, Lesli'. Time je ceremonija okončana."
       "Za mene je neshvatljivo i užasno da je Televizija stavljena na listu ciljeva. Porodice krive Miloševića i naročito Milanovića jer je zahtevao od zaposlenih da budu u zgradi iako se znalo da su meta. Potpuno podržavam zahteve porodica za pravdu. Takođe, međutim, ostaje činjenica da SAD nisu naredile to bombardovanje, ti ljudi ne bi bili ubijeni. Ne treba zaboraviti da su bombardovanje izvršili američki piloti po nalogu iz Vašingtona."
       Skejhil, dvadesetšestogodišnjak rođen u Čikagu, danas živi u Beogradu sa ženom Ivanom i ćerkom Ksenijom. Doselio se za vreme bombardovanja 1999. godine. Radi za nekoliko magazina u Americi. Voljom (ili greškom) penzionera sa Floride u Americi su na izborima pobedili republikanci čime je, bar za neko vreme, okončana i karijera Ričarda Holbruka kao ambasadora i otklonjena opasnost da on postane državni sekretar. Slobodan Milošević je u pritvoru (doduše, po drugom osnovu) iz kojeg je Dragoljub Milanović, nekadašnji direktor Televizije, pušten u ponedeljak, baš na dvogodišnjicu pogibije svojih radnika.
      
       LJUBICA GOJGIĆ