Posle nedavnog štrajka u kragujevačkoj fabrici automobila predstavnici sindikata, radnici i vlada zaključili su - primirje. Pitanje je samo dokle, jer - u svakoj varijanti - nekoliko hiljada radnika mora ostati bez posla

      Na ulazu u Kragujevac stoji veliki žuti pano, postavljen pre dvadesetak godina, na kome piše - Dobro došli u grad automobila. Početkom devedesetih u Zastavi je radilo više od četrdeset hiljada radnika a automobila je bilo kao pleve: dvesta hiljada godišnje! Danas fabrika automobila ne radi, dnevno se ne proizvede ni jedan jedini auto, a radnika nema više od jedanaest hiljada. Ali, mukama ovde nije kraj. Polovina radnika moraće da bude otpuštena, jer prema proračunima, koje pravi Vlada Srbije, mesta će biti za šest do šest i po hiljada ljudi (u prvo vreme), a kad strani partner, koji bude kupio Zastavu, preuzme sve u svoje ruke, otpustiće još tri ili četiri hiljade ljudi. Zašto? Zato što u zapadnoj ekonomiji postoji prosto pravilo: praviti što više robe, što boljeg kvaliteta, po što nižim cenama sa što manje radnika.
       Pre desetak dana, uoči Uskrsa, rukovodstvo fabrike zaključalo je ulaznu kapiju fabrike, pošto je proizvodnja stala. Nije bilo šansi da se u skorije vreme obezbede neophodni delovi za proizvodnju od kooperanata (u rađanju jednoga juga učestvuje previše babica sa strane, a neke su s one strane Drine), pa je ključ u bravu bio jedino rešenje. Kad je Uskrs prošao, i Veliki post takođe (prema platama, ovaj post u Zastavi traje više godina), radnici su razvalili kapiju i ušli na "svoja radna mesta". NJih je na ovo naterala i nedavna izjava ministra za privredu i privatizaciju Aleksandra Vlahovića koji je obelodanio da će u Zastavi biti mesta samo za šest hiljada radnika, pa su radnici, za svaki slučaj, u strahu da će baš neko od njih biti otpušten, požurili da zauzmu mesta.
       Gorka je ovo priča i nikome na um ne pada da od ove radničke muke pravi crni humor, ali život je baš taj koji ume da se naruga onima koji su ga olako shvatali. Odavno je trebalo razmišljati šta će biti sa velikim sistemima koje je stvorio samoupravni socijalizam na bazi društvene svojine, kad je u svetu komunizam pao, jer da se na vreme razmišljalo o privatizaciji, ni Zastava ne bi došla do ovolike agonije. Ona je danas dinosaurus na žirafinim nogama i ako, za dva meseca najduže, Vlada Srbije ne uspe da je proda strancima, dinosaurus će se srušiti i od njega će ostati samo jedan veliki fosil. Naučnici će utvrditi da je smrt prouzrokovao virus poznat pod imenom glupost i neznanje.
      
       Glasanje
       Jedan radnik nedavno je izjavio, u novinama, da se glavni krivac za sve, pa i za Zastavino propadanje, nalazi u Cezeu. Kakva simbolika! Nekada se i Zastava skraćeno tako zvala (od Crvena zastava), pa iako su je gradili Italijani, naši su joj prikačili ruske atribute: zavodi i još crveni.
       Posle razvaljivanja fabričke kapije, u krugu fabrike okupilo se na radničkom protestu najmanje osam hiljada ljudi. Sve je organizovao Samostalni sindikat. Bilo je pretnji da će se izaći i na ulice, pred gradsku kuću, ali sindikalisti nisu ispustili kontrolu.
       Dva dana posle nasilnog ulaska radnika u fabriku, u Kragujevac su došla dvojica ministara - pomenuti Aleksandar Vlahović i onaj za finansije Božidar Đelić. Ukratko, oni su seli za sto sa sindikalnim rukovodstvom, devet sati trajalo je to prijateljsko ubeđivanje ili, tačnije, pristajanje radnika na vladin predlog za "prevazilaženje problema koji su se nagomilali".
       Šta je vlada mogla da predloži? Najviše moguće u ovom trenutku, kažu ministri. Predloženo je sledeće: vlada se obavezuje da u najkraćem roku (deset do petnaest dana) obezbedi uslove za početak proizvodnje. Proizvodiće se hiljadu automobila mesečno, s tim da se posle tri meseca proizvodnja poveća i do dve hiljade. I to će tako trajati dok se Zastava ne privatizuje, što znači - proda nekom stranom partneru. U igri je francuski Peugeot, što na srpskom znači Pežo. Ali, ništa tu nije sigurno. Predsednik Vlade Srbije Zoran Đinđić lično će se, uz asistenciju ministra Đelića (kome je Francuska druga domovina), zauzeti da se ova prodaja obavi što pre i alvaluk popije pre leta. Samo, uvek se mora imati na umu da i Francuzi, kao i svi kapitalisti, drže guju u džepu. Nije naše da širimo crne slutnje, ali ne možemo ni da sakrijemo utisak koji na prvi pogled pružaju i Kragujevac, i Zastava i okolina. Grad je strašno oronuo, kućeraka ima još iz vremena velikoga kneza, mnoge su hale i zgrade u fabrici bombardovane, a na samom prilazu gradu prostire se (transparentno) velika smrdljiva deponija.
       Samostalni sindikat prihvatio je vladino rešenje, ali su radnici, sutradan, na velikom skupu, odbili sve to i izviždali vladu. Predsednik vlade nije čuo zvižduke, bio je u Parizu, sa "pežoovcima". U sindikatu su procenili da su ti što su zviždali obični bukači i navijači stare vlasti pa su se dosetili da organizuju referendum na kome će se radnici izjasniti da li prihvataju vladin program ili ne prihvataju. Referendum nije bio onaj klasični, sa glasačkim kutijama i tajnim izjašnjavanjem, nego je svaki radnik imao da svojim potpisom potvrdi da li prihvata ono što nudi vlada ili ne prihvata. Rezultati spadaju u vrlo zanimljive: samo je devetnaest radnika "glasalo" protiv vlade, dok je 5 333 bilo za. Radnici su se posle toga mirno razišli, verujući u bolje sutra.
       Novinarsko pravilo zahtevalo je da se čuje i reč radnika. Na izlazu iz fabrike dolepotpisani je prišao prvome na koga je naišao, s pitanjem - da li ste u štrajku i da li biste rekli nešto za novine? Dolepotpisani nije imao sreće. Dobio je odrečan odgovor i pomalo začuđen pogled. A portiri na kapiji, neki vrlo ljubazni momci, slatko su se nasmejali prizoru. Objasnili su da je taj čovek koji nije bio raspoložen za izjave - direktor kadrovske službe!
       Posle ovog promašaja, bili smo bolje sreće.
      
       Opstanak
       Radnik Radiša Stikić, na pitanje - šta će biti sa Zastavom, kaže: "Mislim da će Zastava da opstane uz ovo novo rukovodstvo. Proizvodnja će da krene, ne kao nekad, ali ipak će krenuti. Da li će doći do otpuštanja radnika? Ne, ne, neće doći. Neće biti nekog većeg otpuštanja, jer će ovo rukovodstvo naći načina da se izvučemo iz krize. Niko neće, to je moje mišljenje, završiti na prosjačkom štapu."
       On je rođen pored fabrike i odrastao je tu, radi dvadeset i osam godina, pamti mnoge teške dane i zato je njegov optimizam jasan.
       NJegov kolega Miroljub Komatina: "Radim u fabrici sedamnaest godina i to nije malo iskustvo pa mislim da znam dosta o svemu što se danas događa. Ima tu i nezadovoljstva radnika, socijalnog pre svega, ali ne bih prećutao ni političku pozadinu. Prepoznaju se pojedini radnici i rukovodioci koji utiču na sve ovo. Prosto rečeno, to su ostaci stare vlasti, kojima danas odgovaraju nemiri, a nikako mirna radna atmosfera. I ovaj štrajk nije ništa drugo, ili je to na prvom mestu, pokušaj njihovoga kambeka. Ali, povratka na staro i na stare ljude ne može biti. Mada, ima tu i socijalnog elementa, nije da nema, ima i straha od otpuštanja, moram pošteno da kažem."
      
       Nezadovoljstvo
       A LJubiša Stojanović kaže: "Radim u Zastavi dvadeset i devet godina. Neću da filozofiram jer znam da nema nikakve političke pozadine i da je jedina pozadina - socijalno nezadovoljstvo. I nije samo reč o malim platama, bilo bi suviše uprošćeno gledanje, nego ljudi traže da rade, a posla nema. Mi tražimo od fabrike i vlade - posao. Mi hoćemo ono što imaju drugi radnici u drugim zemljama. Vlada je nama ponudila, za početak, neki program, bolje ikakav nego nikakav, a onda se pojavila grupa radnika koja je to odbila. Nema tajne, ostaci stare vlasti još su žilavi, ali nismo ni mi kojima je do vlasti stalo kao do lanjskog snega, manje jaki. Nas je više. Danas smo, svojim potpisima, minirali one koji su hteli nas da miniraju. Dakle, prihvatili smo vladin predlog sanacije za dva meseca, a onda ćemo videti šta ćemo dalje. Ako vlada ne ispuni svoja obećanja, protesti će se nastaviti i biće još žešći."
       Jedan radnik, koji, u prolazu, čuje o čemu razgovaramo, malo usporava i dobacuje, kratko i jasno - da se smene svi direktori iz Socijalističke partije i Jula, a ima ih sedamdeset odsto, i biće sve u redu.
       Razgovaramo, kasnije, i sa predsednikom Samostalnog sindikata Zoricom Đurđević. Da li je to onaj sindikat, pitamo, koji se u javnosti zove crveni?
       - Što se mene tiče, ne zanima me kako se taj sindikat nekada ponašao i zašto su ga zvali tako kako su ga zvali. Na čelo sindikata došla sam nedavno, u decembru. Nikada nisam bila član Saveza komunista i nisam, ni danas, član nijedne stranke. Mene zanima samo da Zastava počne da radi i da ljudi ne odu na ulicu. Šta mislim o programu vlade? Mi nismo trenutno u mogućnosti da izvoljevamo, da biramo, tražimo dlaku u jajetu. Prihvatili smo program kao jedino moguće rešenje. Ministar Vlahović zamislio je da tri i po hiljade radnika radi mesec dana, a onda bi došlo do rotacije i na posao bi došla druga polovina radnika. Oni koji rade, primali bi četiri hiljade dinara mesečno, oni koji ne rade, hiljadu i šest stotina. Svakog prvog došlo bi do smene. A onda, poznato je, svi čekamo stranog partnera i slažemo se da je to jedini spas.
       Naša sagovornica kaže da je razgovor sa ministrima trajao devet sati, da je bilo i uzbudljivo i vruće (na momente), ali da je ona njima rekla otvoreno kako vlada mora da ispuni sve što je obećala, jer oni, sindikalci, upozoravaju vladu da se ne igra i da nikakva prevara ne dolazi u obzir. Tada će, zbilja, ustati kuka i motika.
       Sekretar sindikata Zoran Mihajlović ne želi da misli kako vlada neće biti u stanju da reši krizu Zastave, jer bi onda došlo do haosa i sve ovo što se danas može nazvati socijalnim protestom, lako će prerasti u političku pobunu. I nije samo reč o Zastavi, nego su i drugi veliki sistemi u očajnom stanju. Računa se na otpuštanje sedam stotina hiljada radnika i ako vlada ne bude sposobna da reši njihovu socijalu, pašće i vlada i više od vlade.
       - Naša fabrika mogla bi brzo da krene, ali ne rade naši kooperanti. Ceo beogradski basen stoji. Ni banjalučki Rudi Čajavec, koji nas je snabdevao razvodnim kutijama (strujom, dakle), ne isporučuje kutije. Nadamo se da će u posao uskočiti nemački "Boš" ili Česi. Nema motora, znam da se pokušalo nešto sa Rumunima. Čekamo nove kooperante. Ali, pošto mi nemamo danas serijsku proizvodnju, teško je da se neko pokrene da radi hiljadu motora mesečno, umesto deset hiljada, što se jedino može nekom proizvođaču isplatiti. Kažem, teško je i neizvesno reći kada ćemo početi da ozbiljno radimo i zarađujemo.
       Slučaj Zastave nije pao s neba, nego je posledica poluvekovnog sistema planske i dogovorne ekonomije. Na to upozorava i dr Branislav Čukić, profesor Filozofskog fakulteta u Novom Sadu, koji je, pre toga, trideset godina radio u Zastavi, kao industrijski psiholog.
       - Svi znamo da je kod nas godinama vladala politika ekstenzivnog zapošljavanja. Zasednu partijski komiteti, sindikati i rukovodstva opština i nekoj fabrici narede da primi dvesta pravnika, ekonomista, radnika. A te su fabrike već imale višak zaposlenih. Zapošljavalo se i šakom i kapom, pa i veš-korpama često. Ja sam se, pre desetak godina, bacio na jedno istraživanje i došao do ovih podataka: najedan proizvedeni automobil u japanskoj Tojoti dolazilo je tri radnika, u Folksvagenu četiri, toliko i u američkom Pontijaku, švedski Volvo imao je sedam radnika, a naša Zastava osamnaest. Tu nikakav komentar nije potreban, pogotovo kad se u obzir uzme i kvalitet proizvedenih automobila. Dobija se sumorna slika, nema šta.
      
       Svojina
       Ako bismo postavili pitanje: čiji je ovo štrajk, kakav bismo odgovor dobili? Usledilo bi i kontrapitanje - čija je društvena svojina? Samo su štrajkovi u kapitalizmu jasni, jer se od vlasnika fabrike nešto traži a on meri hoće li da popusti ili će radnike da otpusti. Naši štrajkovi nisu ničiji.
       - Kod nas je štrajk naglo postao slobodna reč. To je nešto sa čim se sada računa, pa i kalkuliše u jednom politikantskom maniru. Da bih se slikovito izrazio, napraviću malu digresiju. Neposredno posle rata moja porodica stanovala je kod jednog starog, koji beše malo zaplašen revolucijom. On je, tobože, spadao u gazde, mada je imao jednu kućicu sa sobom i kuhinjom za izdavanje. Kada su kod nas svraćala dva naša rođaka u partizanskim uniformama, gazda se uvek snuždeno sklanjao pred njima. A onda, posle mesec dana, pojavio se i jedan njegov rođak partizan, pravi Nikoletina, sa puškomitraljezom. Naš je gazda tada izveo svog rođaka pred kuću, posadio ga za sto pod orahom, izneo flašu rakije i na sav glas počeo da viče: "Evo moga proletera, ovo je moj proleter, vidite junačinu!" Mislim da se nešto slično danas događa. Svi štrajkuju, svi su uz novu vlast, svi bi hteli da štrajkovi budu njihovi. Bez obzira da li štrajk doživljavaju kao društvenu patologiju ili kao pokretača razvoja.
       Oni koji su izmislili krizne štabove, pominjali povratak samoupravljanja (Labus, dok je pored njega sedeo Đinđić), otvorili su Pandorinu kutiju, iz koje će početi da izlaze nezadovoljni samoupravljači. Ima primera da se sindikati nove vlasti ponašaju kao upravljači preduzećima, a njihovi predsednici, barabar, sede na kolegijumima direktora.
       Koliko će trajati ljubav između sindikalaca Zastave i Vlade Srbije? Ne znamo. Ne zna to ni Đekna, ako je još živa. Posle onog sastanka u fabrici, ministar Vlahović je pozvan na večeru, sa sindikalcima. Taj je topli obrok, za njih dvadesetak, koštao, u Rojalu, 24 634 dinara. To su platili Zastava i Samostalni sindikat. Posle je to u narodu izašlo na loš glas. Ministar Vlahović će, ne bez cinizma, kazati da će ubuduće birati sa kim će da večera i da troši dragoceno vreme i da on nije pripadnik jagnjećih brigada i da svoje ručkove i večere plaća sam i da će i sada platiti pola računa. Gradonačelnik Kragujevca obećao je da će drugu polovinu platiti on. Ministar Đelić nije se oglasio. U Kragujevcu se već priča kako je poznato da Francuzi, kao i svi zapadnjaci, imaju guju u džepu.
      
       PETAR IGNJA