Mladić iz starog komunističkog establišmenta, predsednik vlade od svoje 28. godine, političar od nesumnjivog formata, neprikosnoven autoritet koji slede podređeni partijski funkcioneri čak i kad imaju različito mišljenje, zaboravio je kako to izgleda kada nisi na vlasti. S visoka gleda na ostale učesnike u političkoj utakmici, udaljio se od stvarnosti i počeo sebe da gleda kao "igrača" na međunarodnoj sceni, koga lokalne prilike prosto više ne inspirišu. A birači ga slede, naprosto jer su navikli da slede vođu. U Đukanovićevu odbranu treba reći da je odmah uvideo situaciju i u intervjuu italijanskim novinama najavio dijalog sa Beogradom - što se jednodušno ocenjuje kao jedini kakav-takav put iz pat-pozicije, a osim toga, izbegava neposredan dijalog sa protivnicima u Crnoj Gori, koji bi mu mnogo, mnogo teže pao. I, opet, poput Miloševića, Đukanović određuje ko će biti partner sa druge strane birajući Đinđića kao "čoveka srpske budućnosti" a odbijajući Koštunicu kao "čoveka prošlosti". Đinđić teško da će mu biti zahvalan na ovoj reklami

      Iako su crnogorski funkcioneri sa predsednikom Milom Đukanovićem na čelu objavili da je pobedila opcija nezavisne Crne Gore te da, što se tiče utvrđenog plana uspostavljanja suverenosti, nema odstupanja, sva je prilika da je 22. april bio najslavniji dan Jugoslavije još od poslednje proslave Dana mladosti. Razume se da bi besmisleno bilo pobedu koalicije "Zajedno za Jugoslaviju" označiti kao pobedu ideje jugoslovenstva - inače istorijski poražene - i to u toj koaliciji odlično znaju. "Jugoslavija", to je samo nemušt izraz protivljenja politici razdvajanja, pa i zavađanja sa Srbijom, jedina zajednička reč koja je mogla da objedini šaroliko društvo protivnika crnogorskog predsednika Đukanovića. Mi smo Srbi, i mi smo Crnogorci, i mi smo zajedno - jedinstvena je poruka koju je koalicija "Zajedno za Jugoslaviju" emitovala sa svojih skupova. Ukoliko je ta poruka rudimentarnija, utoliko je udarac za Đukanovića teži.
       Crnogorske vlastonoše su postizborni šok podnele dobro, i čine ono što im je i najpametnije - sve je, kažu, u redu, pobedili smo, ne doduše onako kako smo mislili, ali važno je da je ideja nezavisnosti dobila većinu i time je afirmisan trend koji se ne da zaustaviti, kako reče sam Đukanović. Ipak, odložiće raspisivanje referenduma i počeće razgovore sa Beogradom.
       Zbilja, u čemu je neuspeh? Pa ljudi su, zaista, dobili izbore.
      
       Izmećari i kukavice
       Neuspeh je u mnogo čemu. Najpre, pristalice srpsko-crnogorske zajednice - zvaćemo ih "integristima" - pokazale su se brojnim praktično kao i "indipendisti" iz vladajuće koalicije. To je, dakle, statistička činjenica koja se ne da prenebregnuti gađenjem koje su, čak i u posleizbornim izjavama, funkcioneri DPS-a ispoljavali prema svojim protivnicima, silama mraka. Ne može se dobra polovina (etničkih) Crnogoraca proglasiti izmećarima Beograda i antidržavnim elementom.
       Shodno tome, Predrag Bulatović i Dragan Šoć danas znaju da referendum za njih nije više gotovo nikakva pretnja. Ako bojkotuju referendum, kao što su planirali, izložiće se optužbama da se boje da izađu na megdan junački i da opstrukcijom sprečavaju sprovođenje većinske volje građana Crne Gore, na šta će serbez moći da odgovore da onome ko je većina bojkot ništa neće smetati i biće to kraj priče o (ustavnom) izlasku iz Jugoslavije, ali i potencijalni početak krize koja je, u ovakvoj podeljenosti, možda i neizbežna. Ovu računicu može menjati to ako, osokoljeni, Bulatović i Šoć odluče da odustanu od bojkota. S obzirom na rezultate, ceneći tendencije koje je razložno pretpostaviti u narednom periodu, sasvim je moguće da bi na referendumu Đukanovića čisto potukli. Ipak, to je rizik.
       Stvar je u tome da je, kako kaže Srđan Bogosavljević, iz agencije Stratedžik marketing koja je, sa CeSID-om i CEMI-jem, napravila procene prema kojima se nova struktura skupštine znala već dva sata po zatvaranju birališta, Đukanović i njegova stranka su prešli svoj zenit popularnosti. Svaki sledeći rezultat može biti samo slabiji. Sledstveno, nalaz o istorijskoj neizbežnosti pobede indipendističke opcije jednostavno nije tačan.
       Svoju kampanju za državnu samostalnost Đukanović je zasnovao na ekonomskim argumentima. Stvorena je slika da će samostalna Crna Gora lakše da vrati dugove, da se brže ekonomski konsoliduje i da će pre Srbije (Jugoslavije) u Evropu, u šta su mnogi u Crnoj Gori poverovali, a zašto i ne bi, jer, ako ćemo pošteno, poverovali su u to i mnogi u Srbiji. Odjednom, ispostavlja se da, bar tako kaže Miroljub Labus, potpredsednik Savezne vlade, prosečan Crnogorac duguje više, a ne manje od sunarodnika u Srbiji i da Crna Gora nema nijedan resurs, osim strane pomoći i šverca, na kojem bi zasnivala svoj ekonomski optimizam - bar se Milo Đukanović, ekonomista inače, nije potrudio da saopšti koji bi taj resurs mogao biti.
       Što se strane podrške tiče, tek to je katastrofa. Evropska unija je podržala demokratsku Crnu Goru u demokratskoj Jugoslaviji, iz Rusije se čuo poziv građanima Crne Gore da ne nasedaju na "separatističku demagogiju" (auh), a DŽordž Buš je Vojislavu Koštunici čestitao neki federalni praznik sedam dana ranije samo da bi poručio šta misli o crnogorskoj nezavisnosti. Strana pomoć više neće biti obilna možda najgore od svega, najavljeno je da će ubuduće dolaziti "u paketu". Dakle, Crna Goro, porciju u šake, pa kod Mlađana Dinkića, guvernera Narodne banke Jugoslavije na kazan. Zvuči loše, ali tako mu dođe.
       Crnogorska vlast ne najavljuje da bi odustala od svog istorijskog projekta, ali to se, s obzirom na to šta je sve prethodilo, nije ni očekivalo. Đukanović ne može iz pete brzine da ubaci u rikverc a, opet, ne vidi se ni kako bi, makar i teoretski, mogao da izvede državnu samostalnost, sve ako bi i odlučio da nastavi sa svojim programom protivljenja međunarodnoj zajednici i njenog prevaspitavanja, što je, kažu u DPS-u, već nekoliko puta upalilo, recimo prilikom uvođenja dvovalutnog sistema. Nesprovođenje osnovnog cilja - nezavisnosti, sigurno neće ojačati vladajuću koaliciju, a nije uteha okolnost što ni nacionalni, inegristički blok ne izgleda baš kao solidna alternativa koja bi mogla masovno da privuče birače. Mada, ko zna, mogu da se poprave, za razliku od Đukanovićevog saveza čiji manevarski prostor je krajnje skučen i prosto se ne vidi potez koji bi otvarao dobru perspektivu.
      
       Milo Slobo
       Pravo pitanje je kako je mladi, liberalni, popularni državnik Milo Đukanović, sa dobrom "prohodnošću" prema čelnim federalnim funkcijama, rečju, nebo je bilo granica, uspeo da se zafarba u ćošku. Šta mu je trebala ta crnogorska nezavisnost? On će svakako reći da je sledio svoj narod na putu njegove istorijske emancipacije, ali to prosto nije tačno. Tačno je obrnuto, da je narod sledio svoje rukovodioce. Istina je, kaže Srđan Bogosavljević, da ideja o samostalnosti ima veliku podršku među mladim Crnogorcima, ali to objašnjava time da je reč o uskraćenoj generaciji, stasaloj pod Miloševićem, tako da je preterano govoriti o istorijskom sazrevanju ili tako nečemu.
       U Srbiji je trenutno moderna teorija o Milu Đukanoviću kao veoma modernizovanoj verziji Slobodana Miloševića bivšeg predsednika Srbije i Jugoslavije. To je javno izrekao Laslo Sekelj, sociolog na BK televiziji, u času kada su prvi rezultati iz Crne Gore tek pristizali, a posle su i drugi govorili o tome. Smisao je sledeći: mladić iz starog komunističkog establišmenta, predsednik vlade od svoje 28. godine, političar od nesumnjivog formata, neprikosnoven autoritet koji slede podređeni partijski funkcioneri čak i kad imaju različito mišljenje, zaboravio je kako to izgleda kada nisi na vlasti. S visoka gleda na ostale učesnike u političkoj utakmici, udaljio se od stvarnosti i počeo sebe da gleda kao "igrača" na međunarodnoj sceni, koga lokalne prilike prosto više ne inspirišu. A birači ga slede, naprosto jer su navikli da slede vođu.
       U Đukanovićevu odbranu treba reći da je odmah uvideo situaciju i u intervjuu italijanskim novinama najavio dijalog sa Beogradom - što se jednodušno ocenjuje kao jedini kakav-takav put iz pat-pozicije, a osim toga, izbegava neposredan dijalog sa protivnicima u Crnoj Gori, koji bi mu mnogo, mnogo teže pao. I, opet, poput Miloševića, Đukanović određuje ko će biti partner sa druge strane birajući Đinđića kao "čoveka srpske budućnosti" a odbijajući Koštunicu kao "čoveka prošlosti". Đinđić teško da će mu biti zahvalan na ovoj reklami.
       Prihvatanje razgovora sa Beogradom pokazuje svu nerešivost situacije koju je prouzrokovao: posle svega, besmisleno je da Đukanović bude čovek sa kojim se razgovara o modalitetima zajedničke države. S druge strane, nema ko drugi.
       Time je definitivno verifikovan još jedan novi momenat u ovoj storiji, ulazak Srbije na scenu, čije je rukovodstvo sve dosad gledalo ledno s Avale plave, spremno da pretrpi još jedan šamar u vidu odvajanja Crne Gore. Sad će Beograd, neočekivano, napokon moći i morati da nešto kaže i integristi u Crnoj Gori će konačno dobiti prirodnog saveznika, makar deo vrha u Beogradu gledao na to savezništvo s izvesnom nelagodnošću.
      
       Liberalsko čudo
       Najzad, ishod izbora od nedelje osvetlio je i "unutrašnju" trošnost temelja na kojima treba da bude izgrađena crnogorska država. Ta nezavisna Crna Gora reklamira se kao država građana, ali se u isti mah najdominantija opoziciona struja - 45 procenata prema službenom brojanju - tretira kao niži oblik političkog postojanja, balast na demokratskim plećima Crne Gore. U isti mah, "građanska" većina se namiče glasovima liberala, Muslimana i Albanaca.
       Crnogorski liberali su planetarno čudo. Mogu se locirati samo dve tačke njihovog programa - nezavisna Crna Gora i ulazak u Evropsku uniju, samo što ta unija nije isto što i akcija "Ja sam zvezdaš" pa da učlanjuju sve zainteresovane. Dalje odlike Liberalnog saveza - prenaglašena državna ikonografija, romansiranje dinastičke prošlosti, sve u svemu, sumnjiv je to materijal za građansku državu. Štaviše, funkcioneri LSCG su u nekim istupima morali da suzbijaju ispade svoje publike, kvalifikujući to kao nepoželjni "antisrpski nacionalizam". To najbolje govori koliko je ta ideja bolesna, ako se zna da liberali nisu nikakav poseban narod nego, kraj svih etnogenetskih teorija i dukljanskih akademija, isti oni Srbima etnički i kulturno bliski Crnogorci, poput onih iz koalicije "Zajedno za Jugoslaviju".
       Što se crnogorskih Muslimana tiče, kako kaže Srđan Bogosavljević, veoma su privrženi ideji crnogorske države, govore "crnogorski jezik" (ne bošnjački), nemaju nikakve političke zahteve i ne pokazuju u svom razmišljanju pravilnost neophodnu za sociološko istraživanje. Na primer, na pitanje imaju li rođaka u Srbiji, kažu da nemaju, ali na pitanje imaju li u Sandžaku, kažu da imaju.
       Kako bilo da bilo, ni najveći međunarodni šampioni političke korektnosti ne gaje nadu u stabilizujuću ulogu koju imaju manjine na ovim prostorima (sa časnim izuzetkom Mađara u Vojvodini), a naročito ne bi rado eksperimentisali Albancima, ma koliko bili valjani građani države Crne Gore.
      
       Ceparoški mediji
       Najzad, i sami birači Đukanovićeve grupacije, koji se drže za politički najemancipovanije, pokazuju veliku sklonost ka nekritičkom povođenju za autoritetom. Ako pokušamo da rekonstruišemo kako se dogodilo da nacionalni blok dobije znatno veću podršku nego što se to činilo, ispostaviće se, kaže Bogosavljević, da jedan broj birača u anketama nije želeo da se izjasni u prilog Jugoslavije, iz straha ili zato što to, prosto, "nije moderno". Zanimljivo će biti videti šta će se dalje dogoditi sa podrškom koju je u javnosti imala opcija za nezavisnu Crnu Goru. Čitava ta struktura izgrađena je da bi podržala koncepciju civilnog društva - mediji, nevladine organizacije, manje ili više, otvoreno su stajali iza Đukanovića. Iz DPS-a, su, recimo, svoj pravedni gnev s razlogom usmeravali prema cetinjskoj Mitropoliji, čiji sveštenici su otvoreno podržavali nacionalni blok, ali im ipak nije smetalo što je, recimo, Savez studenata javno agitovao za Đukanovićevu opciju. Nevladini medijski monitori su s razlogom žigosali pristrasnost "integrističke" štampe - lista "Dan" i "Glas Crnogorca", ali ignorisali su perfidnost s kojom su državne novine, daleko čitanije, a naročito nezavisni (!) dnevnik "Vijesti" udarali po cevanicama pristalice koalicije "Zajedno za Jugoslaviju". A da i ne govorimo o košarkaškom klubu "Budućnost" koji je, sa pola tima iz Beograda, raubovan u kampanji za nezavisnost.
       Odjednom je nastala situacija u kojoj su svi oni na suprotnoj strani od onog što traži Zapad, koji je, kao uostalom i u Srbiji, glavni finansijer čitave ove zabave.
       Jednom rečju, rezultati crnogorskih izbora su tek nešto drugačiji od očekivanih, ali je posle toga sve suprotno nego što je bilo. Milo Đukanović, rečeno jezikom istočnjačke poslovice, jeste dobio izbore i pogodio cilj, ali promašio je sve ostalo.
      
       SRBOLJUB BOGDANOVIĆ
      
      

Rezultati Stranka - koalicija      broj glasova      procenata       broj mandata        Pobjeda je Crne Gore      153.552      42,05      36        Zajedno za Jugoslaviju      147.886      40,67      33        Liberalni savez CG      28.686      7,65      6        NSS      10.666      2,91      -        DUA            1,3      1        DSCG            1,1      1               Rezultati su privremeni. Izbori se ponavljaju na tri biračaka mesta tako da NSS ima teorijske izglede da pređe cenzus i uđe u parlament. Koalicija Zajedno za Jugoslaviju osporava valjanost izbora.