U našoj kulturnoj čaršiji je još sramota priznati da gledate televiziju. Zato ova rubrika tako često počinje konstatacijama o nepostojećim, ugašenim ili prastarim, od ukućana zaboravljenim, televizorima. Stvarnost je, u zemlji skupih kafana i prljavih bioskopa, drugačija čak i od onoga što statistika prikazuje - ne poseduju tri odrasla stanovnika jedan televizor, već jedan televizor poseduje troje gledalaca. Jednostavna relacija - vi samo pritisnete dugme, a onda TV pritisne vašu pažnju. Oni koji ne pritiskaju na dugme, već na kompletnu TV, mnogo su ređa, ali jača, građansko-politička kategorija.
       Inače, meni, priznanje da redovno gledam televiziju nije posebno neprijatno, bar ne više od činjenice da se na toj istoj televiziji, doduše s dugim pauzama, slikam već treću deceniju. Možda i zbog te veze, u kući imam televizore raznih "fela", od džepnog, pa do onog za čije je pomeranje potrebno dvoje. Imam i više od dve hiljade satelitskih kanala. Kada pričam o televiziji, radim to kvalifikovano. Bar kao gledalac.
       Samo nekoliko minuta pošto sam, elektronskom poštom, časopisu "Bre" prosledio otrovan tekst o temi brojnosti rubrika u štampi koje se bave televizijom - dobio sam narudžbinu iz NIN-a... Odlično. Sada mogu da se pravim Englez, odnosno smejem na sopstveni račun.
       Prvo što je ukućanima i posetiocima smešno jeste - što televiziju, uglavnom, gledam bez tona. Moji prijatelji Englezi, koji su izmislili sve što je bitno za televiziju, od Pajtonovaca do TV poreza, izračunali su da 55 odsto utiska nastupa neke ličnosti na televizijskom ekranu čini njen izgled, 38 odsto način na koji nešto saopštava, a samo 7 odsto - sadržaj. Zašto bih se, onda, zamlaćivao sa 7 odsto, kada 93 odsto dobijam već na prvi pogled? Doduše, po tom kriterijumu naših 160 registrovanih televizija pretežno emituje - ništa. Zato i odskoče antologijske slike nedelje i meseca. Taman sam se opredelio za "stand-up" konferenciju za novinare Kuka i Đukanovića (ko je gledao, shvatiće, ko nije - i ne vredi da objašnjavam ), kad ugledah premijera Žižića i goste na prijemu povodom Dana državnosti... E, tu je već bio važan ton, inače bih, po licima prisutnih, pomislio da je parastos.
       Gledamo i ministre, udobno razbaškarene po raznim "otvorenim" i "zatvorenim" studijima, okružene ljubaznim voditeljima i dobrodušnom publikom. Čekamo da se, svi zajedno, setimo isteklih prvih sto dana vlade, pa da krene preslišavanje. Nevolja je, samo, što je stvarnost još takva, da su za većinu draža i neispunjena obećanja, nego nikakva. Ostali, gnevni, ne zovu ministarstva, već televiziju. Utrkuju se s loše plaćenim sekretaricama u razmeni neprijatnih iskustava iz sopstvene stvarnosti. Javljaju se i gnevni zbog neuslišenih i nerealizovanih programskih ideja, u žargonu - "idejoti". Ranije su se pozivali na svoje pravo pretplatnika, a sada, pošto toga nema, na bagere. Ne znam samo kako je, pored toliko ornih vozača bagera, ova zemlja ostala tako neizgrađena, a gospodin Milošević toliko dugo neporemećenog pritiska.
       Zahvaljujući i televiziji, kominikei o pritisku bivšeg-sadašnjeg (kako - kome) predsednika postali su dostupni javnosti, pa saznajem da delimo istu muku, gotovo u "milimetar hg". Jedino što ja nikada nisam ušao u VMA, verovatno je preopterećen opsluživanjem zatvorskih ustanova, pa me leče poznanici po empirijskim principima - "hajde da probamo i ovo". Pominjem pritisak jer sam ga i stekao na televiziji, pre desetak godina, u vreme kada je "Rumeni" učvršćivao vlast, a drmao pokojnu Jugoslaviju. Zanimljivo je da je i njemu pritisak vezan za televiziju - pojavio se kao problem tek u trenutku kada se prvi put na ekranu pojavio kao obično ljudsko biće.
      
       ALEKSANDAR CRKVENJAKOV