Graham Henkok:Industrija pomoći

      RELATIVNOST VELIKIH BROJEVA: Britanske žene, u međuvremenu, troše oko 480 miliona dolara svake godine na parfeme i kreme za lice - više nego što Švajcarska troši na pomoć. Cvetanje međunarodnog tržišta preko proizvoda koji se kupuju u bescarinskim zonama, na aerodromima, brodovima ili u avionima dostiže sada vrednost od 5,5 milijardi dolara godišnje - više nego što Francuska troši na pomoć. Amerikanci troše 22 milijarde dolara godišnje na cigarete - što je više nego ono što na pomoć potroše tri najveća zapadna donatora zajedno. Širom sveta, kupci potroše 35 milijardi dolara godišnje na kupovinu personalnih kompjutera - što je više nego ono što na pomoć utroši deset najvećih zapadnih donatora zajedno.
       Kako se procenjuje, SAD imaju oko
       832 500 milionerskih porodica. Kada bi njihovo prosečno neto bogatstvo iznosilo samo po jedan milion dolara po porodici, onda bi njihovo sabrano bogatstvo bilo oko 18 puta veće nego celokupna zvanična pomoć za razvoj - ODA. U stvari, prosečno neto bogatstvo u ovoj grupi je mnogo veće nego jedan milion dolara. Sada postoji 26 milijardera u SAD i 400 pojedinaca čije bogatstvo prelazi 180 milijardi dolara. Majkl Dejvid Vejl iz američke kompanije "Lazard frer" zarađuje godišnju platu koja je otprilike ista kao i zbir budžeta za pomoć koju daju Irska i Novi Zeland. Istovremeno, iznos od 10 milijardi dolara, koji se svake godine troši u okviru američkih programa strane pomoći, znatno je manji nego neto bogatstvo najbogatijeg čoveka na svetu - Jošijakija Cucumija, izvršnog direktora Grupe Seibu, japanske kompanije za nekretnine i železnicu.
       Švedska troši malo više od jedne milijarde dolara godišnje na pomoć. Upravo ta količina novca je potrebna da bi se izdržavala njujorška policija. Upravljanje gradom Hamburgom u Saveznoj Republici Nemačkoj košta 840 miliona dolara godišnje, više nego što iznosi zvanična pomoć za razvoj koju daje Norveška. Tokio troši oko 650 miliona dolara godišnje za svoju vatrogasnu službu - više nego što iznosi suma koju Belgija odvaja za zvaničnu pomoć za razvoj. Evropska ekonomska zajednica troši 20 milijardi godišnje samo na skladištenje viška poljoprivrednih proizvoda evropskih farmera - više nego što iznosi zbir izdvajanja za pomoć za razvoj svih zemalja EZ.
       Po konvenciji, u svim zvaničnim statistikama koje se tiču pomoći, ODA se izražava kao procenat bruto nacionalnog proizvoda - BNP svake zemlje donatora. Kako bi se podstakla velikodušnost, Generalna skupština Ujedinjenih nacija postavila je ciljeve u ovom pogledu.
       Još 1960. godine, na primer, to veličanstveno telo prihvatilo je rezoluciju u kojoj izražava nadu da će se "međunarodna pomoć i kapital znatno uvećati tako da će uskoro dostići oko 1 odsto zbira nacionalnih dohodaka ekonomski razvijenih zemalja".
      
       A POMOĆ PADA: Do 1967. godine, ideja je donekle redefinisana i mete spuštene. Na drugoj Konferenciji Ujedinjenih nacija za trgovinu i razvoj, koja se održavala te godine, izdvajanje od 0,75 od BNP postao je opšteprihvaćen cilj.
       Zatim, 1970. godine, Generalna skupština usvaja strategiju za drugu deceniju UN posvećenu razvoju u kojoj se kaže: "Svaka ekonomski napredna zemlja postepeno će povećavati svoju zvaničnu pomoć za razvoj zemalja u razvoju i učiniće sve što je u njenoj moći da dostigne minimum koji je određen kao 0,7 odsto od neto iznosa svog bruto nacionalnog proizvoda po tržišnim cenama, i to do sredine ove decenije", to jest do 1975. godine.
       Nešto kasnije, 1980. godine, Generalna skupština je odlučila: "Sve razvijene zemlje brzo i znatno povećavaće svoju zvaničnu pomoć za razvoj kako bi dostigle i, tamo gde je moguće, prevazišle međunarodno dogovoreni cilj izdvajanja 0,7 odsto bruto nacionalnog proizvoda na ime pomoći zemljama u razvoju. Imajući ovaj cilj u vidu, razvijene zemlje koje još nisu dostigle ovu metu treba da ulože ozbiljne napore da je dostignu do 1985. godine, a u najgorem slučaju do kraja druge polovine decenije".
       U stvari, desilo se da je samo nekoliko industrijalizovanih zemalja uspelo da ostvari postavljeni cilj do sredine osamdesetih. Na čelu kolone, 1986. godine, nalazila se Norveška sa 1,20 odsto svog bruto nacionalnog proizvoda izdvojenog na ime pomoći.
       Za njom sledi Holandija sa 1 odsto, zatim Danska sa 0,89, pa Švedska 0,88, Francuska 0,72 odsto. Na drugoj strani su Velika Britanija koja je izdvajala samo 0,33 odsto (što je palo na 0,28 odsto tokom 1987. godine), dok su Sjedinjene Američke Države, najbogatija zemlja, bile negde pri dnu sa 0,23 odsto. Samo je Austrija izdvojila još manje - 0,21 odsto svog bruto nacionalnog proizvoda. Irska, Italija, Novi Zeland, Belgija, Australija, Finska, Zapadna Nemačka, Japan, Kanada i Švajcarska bile su takođe daleko ispod postavljenog cilja od 0,7 odsto.
       Kako god da se posmatra, pomoć predstavlja prilično beznačajan deo u okvirima međunarodnog ekonomskog ustrojstva. Viđeno iz druge perspektive, međutim, to izgleda drukčije. Da je Kompanija za razvoj normalna industrijska firma, spadala bi među najveće i najmoćnije multinacionalne kompanije. Sa nekih 60 milijardi dolara, kojima raspolaže godišnje, znatno je veća od, na primer, Standard oila iz Kalifornije, IBM-a, Unilevera, i još veća nego BASF, Bajer, Simens, Filips, Nestle, Hitači i Folksvagen. Pored toga, za razliku od svih ovih firmi, Kompanija za razvoj ima odobrenje da u ostvarivanju svog cilja svake godine potroši sve do poslednjeg centa svog dohotka. Ne mora da izdvaja profit i plaća dividende akcionarima. To je biznis koji ne može da propadne, jer se njegov kapital stalno obnavlja, a kase neprestano dopunjuju.
       Uprkos činjenici da je procenat koji je izdvajao Sovjetski Savez rastao, i da su zemlje članice OPEK-a davale poprilične svote, ovo popunjavanje fondova i obnavljanje kapitala uglavnom najzad padne na građane zapadnog bloka industrijalizovanih zemalja. Na svakih 100 dolara prikupljenog poreza, naše vlade izdvoje u proseku oko 1 dolar na ime zvanične pomoći za razvoj. Taj novac se tada predaje birokratama koji rade po raznim vladinim organizacijama oformljenim s ciljem da raspodele pomoć.
      
       UTICAJ BOGATIH: Svetska banka, kao i IFAD, vodi se kao specijalizovana agencija Ujedinjenih nacija, ali u stvarnosti njeni odnosi sa Ujedinjenim nacijama krajnje su zategnuti. Budžet Svetske banke nije uključen u cifru od šest milijardi dolara godišnje koje svake godine utroše agencije Ujedinjenih nacija. Uprava Banke ne podnosi račune Ujedinjenim nacijama, već samo svom sopstvenom Odboru guvernera koji se sastoji od ministara finansija iz 151 zemlje članice. Ono što je još važnije, Ujedinjene nacije, po tradiciji, karakteriše egalitaristički način donošenja odluka: svaka nacija ima jedan glas i, bar u teoriji, glas malih zemalja kao što su Kiribati i Barbados, podjednako je važan kao i glas SAD ili Velike Britanije.
       U Svetskoj banci, naprotiv, jačina glasa u potpunosti zavisi od veličine finansijskog učešća svake zemlje članice. Nema ni iluzije o jednakosti - ekonomske velike sile tu drže konce u svojim rukama.
      
       PRINUDA PRILAGOĐAVANJA: Zanimljivo je da, mada Banka bez ikakve sumnje predstavlja glavnu snagu u propagiranju strukturnog prilagođavanja i u prenošenju te poruke celom industrijskom sektoru, sam ovaj koncept u stvari nije njeno dete, već je dete Međunarodnog monetarnog fonda koji još od 1940. godine primorava zemlje da se "prilagođavaju" na jedan ili drugi način. Kao neki nevidljivi zraci, ideje o ekonomskom razvoju kreću se tamo-amo po 19. toj ulici u Vašingtonu, između centrala Banke i Fonda. Nije, prema tome, uopšte iznenađujuće što je Banku obuzeo entuzijazam za strukturalne promene gledajući Fond na delu.
       Saradnja između Svetske banke i MMF-a proteže se daleko iznad zajedničkog organizovanja bahanalija kojima se obeležava zajednički godišnji skup Odbora guvernera ove dve agencije. Međutim, činjenica da obe institucije kupuju šampanjac iz istih radnji ni slučajno nije bez značaja kao pokazatelj istih vrednosti kojima se obe klanjaju. Pošto one takođe i zabavljaju svoje goste u istim hotelima sa pet zvezdica, iznajmljuju limuzine od istih dilera i vole istu vrstu gurmanske hrane, prilično je jasno da dve institucije imaju mnogo toga zajedničkog. Obe imaju i isti tip rukovodeće strukture. Jačina glasa u MMF-u - identično kao i u Banci - zavisi od stepena finansijskog učešća svake pojedinačne zemlje. Opet, lavovski deo tu otpada na pet vodećih industrijalizovanih zemalja: SAD (19,14%); Velika Britanija (6,63%); Zapadna Nemačka (5,79%); Francuska (4,81%) i Japan (4,53%).
       Ni sada niti ikad ranije, MMF nije bio agencija za pružanje pomoći. On je, međutim, vrlo prisutan u finansiranju "trećeg sveta", toliko da je postao nerazdvojiv i, štaviše, centralni deo naše Kompanije za razvoj. NJegov zadatak je da snabdeva zemlje članice novcem koji im pomaže da prevaziđu kratkoročne teškoće sa platnim bilansima, ali takav novac se stavlja na raspolaganje primaocima tek kad se saglase da sprovedu reformu privredne politike, ili, drugim rečima, kad se saglase da se podvrgnu strukturnom prilagođavanju. Striktna kontrola stavljanja u pogon ovih često razarajućih reformi predstavlja integralni deo ovog dila. Zemlje u razvoju, međutim, dobijaju snažan podsticaj da prihvate ovakvu kontrolu, jer to ih čini prihvatljivijim primaocima kredita u očima drugih potencijalnih poverilaca. Procenjuje se da svaki dolar koji "trećem svetu" da MMF, "odblokira" još četiri do sedam dolara u vidu novih zajmova i refinansiranja od strane komercijalnih banaka i vlada bogatih zemalja.
       To takođe otvara vrata velikim količinama novca za razvoj koji stavlja na raspolaganje Svetska banka. Zaista, ključna veza između ove dve institucije jeste da se članstvo u Banci (što podrazumeva i ispunjavanje uslova za dobijanje zajmova od IBRD i IDA) uslovljava članstvom u MMF-u. Ovo je jedan posmatrač opisao klasičnim primerom strategije šargarepe i štapa: "Bez članstva u MMF-u nema prijema u Svetsku banku, a bez ispunjavanja uslova koje postavlja MMF, Svetska banka ne daje pomoć za razvoj."
      
       BANKA - FOND - ZAVERA: Princip "ruka ruku mije" očigledan je na svakom koraku. Fond i Banka izjavljuju da "dele iste ciljeve pomaganja zemljama članicama u njihovim naporima da poprave ekonomske uslove u svojim zemljama. Oblasti ekonomske politike kojima se bave dve institucije su komplementarne i međusobno povezane, kao što je to slučaj i sa finansijskom pomoću koju pružaju". U tom cilju, zaposleni u Banci putovali su zajedno sa zaposlenima iz Fonda u 17 zemalja 1985-86. godine, dok su zaposleni iz Fonda učestvovali u misijama Banke upućenim u 18 zemalja u istoj godini. Paralelna ili preklapajuća putovanja zaposlenih u Fondu i Banci bila su registrovana u 44 zemlje, a u nekim slučajevima, to se ponovilo više od jedanput u istoj zemlji. Tokom 1986-87. godine, zaposleni u Fondu učestvovali su u 17 misija Banke, dok je personal Banke u istom periodu učestvovao u 15 misija Fonda. Pored toga, prema godišnjem izveštaju MMF-a za 1987. godinu, "bilo je mnogo slučajeva paralelnih ili preklapajućih misija Fonda i Banke u kojima su zaposleni u ove dve institucije usko sarađivali na terenu".
       Cilj svih ovih zajedničkih napora je vrlo specifičan: kad MMF i Banka zajednički putuju prema jugu, oni to čine kako bi promovisali ideju strukturnog prilagođavanja, kako bi ubedili vlade da svoje politike podvrgnu reformi.
       Jednoglasnost ove dve institucije u ovom pitanju je tolika da su retke prilike kad im se desi da bivaju odbačene kad zbiju redove i zajednički nastupaju protiv onoga koji im se suprotstavio. U 1987. godini, na primer, Zambija je prekinula saradnju sa MMF-om. Odmah zatim Svetska banka je prekinula da joj daje zajmove. Ali kažnjavanje nije stalo na tome. Kad je jednom postalo jasno da je razlaz ove zemlje sa Fondom ozbiljna stvar, britanska ODA je takođe povukla svoj pozamašan zajam koji je bio dogovoren samo nekoliko meseci ranije. "Kratko rečeno", kako je primetio jedan zambijski posmatrač, "drugi donatori su spremni da sarađuju sa Zambijom samo ako ona sarađuje sa MMF-om."
       Pod takvim okolnostima teško je izbeći zaključak da neka vrsta zavere zaista postoji - zavere u kojoj se bogate zemlje i njihove institucije ujedinjuju da bi primorale zemlje "trećeg sveta" da se prilagođavaju. Ovo stanovište, međutim, eksplicitno odbacuje Velika Britanija preko svog ministra za prekomorski razvoj koji kaže: "Besmisleno je tvrditi da naduvani zapadni kapitalisti nameću strukturno prilagođavanje nevoljnim primaocima." Ministar je u pravu.
      
       VLADE SIROMAŠNIH I KORUPCIJA: Primaoci su vlade zemalja u razvoju, a one su, sa vrlo retkim izuzecima kao što je bio slučaj Zambije 1987. godine, bile sve više nego "nevoljne". Naprotiv, korumpirani ministri finansija i predsednici-diktatori u Aziji, Africi i Latinskoj Americi nestrpljivo pocupkuju u svojoj skupocenoj obući jedva čekajući da se "prilagode".
       Za takve ljude, novac nikad nije bilo lakše dobiti nego što je slučaj danas. Bez složenih projekata kojima bi trebalo rukovoditi i bez zbunjujućih računa koje bi trebalo voditi, podmitljivi, okrutni i ružni, smeju se bukvalno duž celog svog puta prema Banci. Za njih strukturno prilagođavanje predstavlja san koji se ostvario. Nikakve žrtve se od njih lično više ne traže. Jedino što treba da učine, ma koliko to zapanjujuće delovalo, jeste da zajebu sirotinju. A oni u tome već imaju mnogo iskustva.
       Posledice "dijaloga o politici" koji se vodio tokom 1980. godine između ljudi u odelima iz Vašingtona i ljudi u uniformama iz Santjaga ili Kinšase, ili negde drugde, bile su apsolutno katastrofalne za najsiromašnije i najnezaštićenije grupe ljudi u "trećem svetu". To je tako zbog prirode strukturnog prilagođavanja i mera ekonomske "stabilizacije" koje su smislile Banka i Fond.
       Da bi se pravilno razumelo zašto ove mere uništavaju sirotinju, neophodno je pre svega biti svestan čemu treba da se prilagode zemlje u razvoju.
       Od najveće važnosti je duboko negativan efekat "drugog naftnog šoka" - skoka cena nafte do koga je došlo 1979. godine. Preko noći, širom "trećeg sveta", uvoz je skočio do neba dok su zarade od izvoza ostale tamo gde su bile i, u mnogim slučajevima (naročito u Africi), samo nastavile postojeći silazni trend. Za grupu najsiromašnijih zemalja posledice su lako uočljive: između 1979. i i 1981. godine njihovi trgovinski deficiti uzeti zajedno porasli su od 45 milijardi dolara na 90 milijardi. Čak i u zemljama u razvoju srednje razvijenosti, ekonomska cena je bila previsoka: između 1979. i 1981. godine, na primer, iznosi za uvoz nafte na Filipine povećali su se sa jedne milijarde na skoro dve i po milijarde dolara. Očigledno, kao što Banka i Fond s pravom ističu, finansijski poremećaji tako velikih razmera nameću potrebu brzog prilagođavanja.
      
       PROMAŠAJI I DUGOVI: Braneći svoju politiku reformisanja, ove dve institucije takođe privlače pažnju na važno pitanje duga zemalja "trećeg sveta" koji sada prevazilazi trilion dolara. A grandiozni razvojni projekti za čiju se realizaciju uzajmljivalo najviše novca, često su pokazali svoju besmislenost. Ispostavilo se da su i to beli slonovi, kule u vazduhu i katedrale u pustinji koje ne mogu ni da prežive, a kamoli da proizvedu profit. Pored toga, ugovori o mnogim zajmovima sklopljeni su pod varijabilnim, a ne fiksnim uslovima, što je bilo pogubno za uzajmljivače budući da su tržište kapitala poslednjih godina karakterisale rekordno visoke kamatne stope. Kao posledica, siromašne zemlje su bile prinuđene da odvajaju za servisiranje starih dugova sve veće delove dohotka koje su ostvarivale izvozom. Otplata kamate na kamatu i glavnicu, na primer, košta danas Brazil četiri petine njegovog ukupnog godišnjeg izvoza, a to je suma novca koja je jednaka zbiru godišnjih minimalnih dohodaka 16 miliona radnika. Jedna latinoamerička zemlja predala je zapanjujuću svotu od 55 milijardi dolara svojim poveriocima u periodu od 1982. do 1987. godine.
       Skok cena nafte u 1979. godini i sve veći teret duga nisu, naravno, jedini razlog što su zemlje u razvoju bile prinuđene da reformišu svoje ekonomske politike tokom osamdesetih godina. To su, međutim, bili važni faktori u široj i snažno povezanoj matrici pritisaka kojima su zemlje "trećeg sveta" bile izložene i oni pomažu da se objasni zašto su Međunarodni monetarni fond i Svetska banka, zajedno sa bilateralnim agencijama, podržali strukturno prilagođavanje. Države koje konstantno uvoze više nego što izvoze i koje troše više nego što zarade, žive u nekoj vrsti ekonomske ludnice i treba da budu primorane da nešto u vezi s tim učine. Ne bi trebalo da idu okolo tražeći pomoć ako nisu spremne da prvo stvari u svojoj kući dovedu u red. Ako to rade, zaslužuju isti tretman kao onaj rođak-rasipnik koji obilazi familiju i prijatelje tražeći pozajmice svaki put kad upadne u nevolju.
       Ovo je, naravno, previše pojednostavljeno: nisu sve zemlje "trećeg sveta" rasipnice, a još manje su to ljudi koji žive u njima.
       Ni ja neću da stvorim utisak da su zemlje u razvoju jedine krive za nevolje koje ih muče - mada izgleda da Banka i Fond upravo to misle. Naprotiv, faktori koji ovde deluju su u velikoj meri eksterne prirode i siromašne zemlje imaju malo, ako uopšte imaju kontrole nad njima. Cena nafte i sve veće kamatne stope nisu njihova krivica - one se ne mogu smatrati odgovornim za sve nepovoljnije uslove razmene koji su tokom poslednjih 20 godina radikalno smanjili vrednost robe koju izvoze. One nisu krive za protekcionizam bogatih zemalja koji otežava pristup na tržište. Najzad, ni one, kao ni iko živ danas, ne može biti optužen kao krivac za istoriju u kojoj su severne imperije svoj uspeh ostvarile na štetu južnih zemalja.
      
       NE VREDI PLAKATI: Sve je ovo tačno i tačno je da nema vajde od prebacivanja krivice za svoje probleme na druge, na vreme, na prošlost - ili na bilo koji drugi spoljni faktor. Lideri "trećeg sveta" koji imaju "kompleks žrtve" i koji glasno i jasno o tome govore na raznim skupovima u najbukvalnijem smislu reči - gube vreme. Pozivi za "novi međunarodni ekonomski poredak" i druge slične formule takođe su pucnji u prazno. Nema tog broja konferencija Ujedinjenih nacija, ni broja vatrenih govora koji bi ovim pojmovima mogli da udahnu život i otelotvore argumente sadržane u njima.
       Zemlje u razvoju postoje, ovde i sada, u sred vrlo surovih i opipljivih realnosti kraja dvadesetog veka. Daleko najvažnija od tih realnosti je ta da one moraju da prihvate postojeći svetski poredak takav kakav je, ako ni iz kojeg drugog razloga onda zato što ne mogu praktično ništa da izmene van svojih granica. Za one zemlje koje troše više nego što zarađuju i koje nemaju ništa posebno čime bi mogle da ucenjuju pri cenkanju kao što bi bila, na primer, strateška lokacija od vitalnog značaja - strukturno prilagođavanje je jednostavna, neizbežna i nezaobilazna potreba.
       Do ove tačke, institucije Kompanije za razvoj bile su u pravu kada su finansiranje koje stavljaju na raspolaganje uslovljavale značajnom reformom ekonomske politike zemlje primaoca. Ono što ne valja, međutim, jeste priroda reformi za koje se one zalažu.
      
       Nastaviće se
      
      

Intonacija knjige Grahama Henkoka "Gospodari siromaštva", posledica je "duboke razočaranosti realnošću u industriji pomoći... posebno njenim najvećim akterima kao što su Svetska banka, Ujedinjene nacije i najznačajniji zapadni donatori", a činjenice, sumorne i daleko od svakog realnog optimizma, koje on navodi rezultat su višedecenijskog rada tih institucija do početka devedesetih.        Knjigu je prevela sa engleskog Vesna DŽuverović. Više izdavača je zainteresovano za njeno objavljivanje na srpskom.        U nekoliko nastavaka, NIN će objaviti delove za koje se pretpostavlja da će najviše zanimati našu javnost u ovom trenutku.               Feljton je priredio        SLOBODAN RELJIĆ