Čak i kad bi došlo više turista nego dosad, grad nema dovoljno kapaciteta. Hoteli koji su oštećeni u bombardovanju nisu svi popravljeni, pa Dubrovnik danas raspolaže sa samo 50 odsto negdašnjih kapaciteta

      U predsezoni, dok su u Dubrovnik stizali turisti namerni da tu provedu uskršnje praznike, zagrebačka štampa opširno je izveštavala o otkopavanju srpskih grobnica na tlu Hrvatske. Kad glavna sezona već zamre, u oktobru, Dubrovnik će obeležiti deset godina od napada jugoslovenske armije na taj grad u kojem je za tri meseca opsade, krajem 1991. godine i u proleće sledeće godine, poginulo tri puta više ljudi nego pod oružjem Hrvatske vojske.
       Nije lako biti srpski turista na Stradunu, niti je Dubrovčanima lako da sačuvaju urođenu srdačnost prema gostima čija ih je vojska nekad granatirala.
       Prošle godine, prema podacima Turističke zajednice grada Dubrovnika, taj grad posetila su 272 turista iz Srbije i ostvarila 902 noćenja. U posebnoj koloni vodi se još 80 turista iz Jugoslavije (!) sa 416 noćenja, ali kad se i jedni i drugi saberu, i dalje ih je manje nego, na primer, onih iz Albanije.
       Grad koji je nekad bio sinonim za prve ljubavne uzdisaje današnjih beogradskih 35-godišnjaka, uz Rovinj, simbol prestiža srpske prestoničke elite (ko tu nije provodio leto kao da nigde nije ni bio) i, preko Dubrovačkih letnjih igara, kruna glumačke karijere svih bivših jugoslovenskih umetnika, danas je, gotovo kako je to prorekao ratnik i trebinjski tobdžija Božidar Vučurević, i lepši i stariji nego što je bio.
      
       Ratni dani
       Od vremena kada se pre deset godina u školi učilo da je Dubrovnik nastao u 12.veku, ispod zidina katedrale otkrivena je još starija bazilika, pa u najnovijim turističkim brošurama piše da je grad osnovan u 7. veku. Najveći deo oštećenja od bombardovanja, grada spomenika koji je Unesko svrstao u "nultu" kategoriju (najvredniji svetski istorijski spomenici) popravljen je. Svako obnovljeno mesto raspoznaje se po znatno beljem, ali majstorski umetnutom kamenu koji svetluca od samog ulaza kod Pila, duž većine dubrovačkih zdanja. Kad se obiđe krug duž gradskih zidina, o obnovljenim zgradama stiče se jasan uvid iz ptičje perspektive - svaki krov na kojem se crvene opeke je nov.
       Turistički vodiči po slobodnom uverenju biraju da li će turistima, među kojima ima najviše Nemaca, Slovenaca, putnika iz Bosne i Hercegovine, Velike Britanije i Italije (u proseku između 10 i 15 hiljada od svake fele tokom 2000) govoriti o štetama nastalim od bombardovanja ili ne.
       Iako bi se moglo reći da je za Dubrovnik rat trajao relativno kratko, grad, pravi jadranski biser, član organizacije Art cities u kojem su Pariz, Kopenhagen, Pariz, London i Đenova i koja okuplja gradove koji nešto znače u kulturi Evrope, nije prethodnih godina mnogo profitirao od turizma. On je godinama tavorio zbog ratova koji su vođeni u njegovom okruženju.
       "Pre dve godine, 1998, prvi put smo se obradovali da ćemo dobiti veći broj gostiju, ali onda je usledila intervencija na Kosovu, i naše nade su zamrle", kaže Antonijeta Nives-Miloš, direktor Turističke zajednice grada Dubrovnika, čiji prozori gledaju na Gundulićevu poljanu, mali trg i malu pijacu odmah iza crkve Svetog Vlaha, zaštitnika grada.
       "Prvi put dosad, otkada ima sukoba u našem okruženju, ne osećamo posledice uprkos vestima koje stižu iz Makedonije i Hercegovine", kaže gospođa Miloš, koja predviđa da će ovo biti najbolja turistička sezona u poslednjih deset godina, iako je za Uskrs, zbog kiše, u Dalmaciju došlo 50 odsto manje turista nego što se očekivalo.
       Zlatna godina Dubrovnika bila je 1985, kad je ostvareno dva i po miliona noćenja. Tada je teritorija grada bila tri puta veća od sadašnje, koja seže od hotela "Belveder" do iza Brsečine.
       U '98. je bilo 650 hiljada noćenja, a u 1999. polovina tog broja. Nov uzlet zabeležen je 2000, kad je u Dubrovnik došlo oko milion turista, a prema procenama gospođe Miloš, ove godine će ih biti sto hiljada više.
       Čak i kad bi došlo više turista, grad nema dovoljno kapaciteta. Hoteli koji su oštećeni u bombardovanju nisu svi popravljeni, pa Dubrovnik danas raspolaže sa samo 50 odsto negdašnjih kapaciteta. "Stradali su hoteli visoke kategorije kakav je "Libertas", "Belveder", "Dubrovnik Palas", koji bi danas imali četiri zvezdice", kaže gospođa Miloš.
       Hoteli su privatizovani, ali u najvećem broju slučajeva njihov vlasnik je država, svi su na prodaju, a sagovornica NIN-a se nada da će do 2003. još tri do četiri hotela početi da rade. Sa sigurnošću se zna da će najstariji hotel u gradu - "Imperijal"- koji radi od 1897 - godine koja se smatra početkom modernog turizma u Dubrovniku - ući u lanac "Hilton" hotela i da će dobiti veliku kongresnu dvoranu i podzemnu garažu.
      
       "Rejv" u Lazaretima
       Grad već sada pokušava da vreme u vansezoni iskoristi za kongresni turizam. Proslave Nove godine u Dubrovniku prenose svetske TV stanice, a grad se polako oslobađa "imidža" omiljenog turističkog mesta američkih i britanskih penzionera. "Prosek godina prosečnog turiste pomerio se sa 50 na 46 godina, što nas mnogo raduje. Od pre pet godina za Novu godinu ispred crkve Svetog Vlaha počeli su da rade lokalni "di džejevi", spontano, jer niko nije imao novca da negde ide i u gradu nije bilo izlazaka. Sada se glavne rejv svirke održavaju u Lazaretima gde radi i zanimljiva art radionica", kaže gospođa Miloš.
       Najlepše je i dalje u kafeu "Trubadur" čija je slava nepomućena od predratnih davnina do danas. Kafe člana "Dubrovačkih trubadura", Marka Breškovića, jedino mesto koje nijednog dana tokom opsade Dubrovnika nije prekidalo rad, i dalje ima najbolji živi džez i rado dočekuje nove goste. Ibrica Jusić nije viđen u aprilu na skalinama. Jedan gitarista likom na Jusiće (ima rodbinu u Novom Sadu) svira u "Trubadurima", a nekad je bio u postavi čuvenog gradskog ansambla "Linđo". U pauzama između dve muzike pita "da li je moguće da je kod vas gore nego ovde i da su vam plaće 100 maraka", pominje Valjevo u kojem je nekad davno svirao, i zaključuje da mu se još ne ide u Srbiju.
       O "Gradskoj kavani" i "makiatu", predmetu želje beogradske srednje generacije samo ovoliko: "To je mesto sada prilično aut", kaže nam hrvatski kolega, novinar.
      
       TANJA JAKOBI