Prošle godine obeležene su tri decenije postojanja, a ove godine predstoji prvi samit Frankofonije u novom stoleću, "pojave" koja okuplja više od 50 zemalja.

      Forma međunarodnog povezivanja i saradnje po osnovu jezika nije nova pojava. Jezik, isti ili sličan, uvek je bio sredstvo bliže i sadržajnije komunikacije, neposrednije saradnje među ljudima i narodima. Pored toga, jezik je bio činilac i pokazatelj kulturnog i civilizacijskog uticaja, ali i sredstvo nametanja određenog sistema vrednosti i kategorije razvoja i ponašanja. Ovo je, naravno, najviše došlo do izražaja u kolonijalnoj eri. Jezik metropole bio je ne samo sredstvo komunikacije već i izraz moći i dominacije. Te karakteristike, naravno uz promene i transformacije koje je donelo moderno doba, ostaju i u današnje vreme.
       Proces dekolonizacije posle Drugog svetskog rata u novom svetlu je postavljao pitanja ne samo budućih odnosa metropola i nekadašnjih kolonija već i odnosa prema jeziku metropola i određenom već stvorenom kulturno-civilizacijskom miljeu i sistemu vrednosti. Tako se, u osnovi generalno, jezik bivše metropole pojavljivao kao prirodno i često nezaobilazno sredstvo komunikacije i vezivno tkivo sa razvijenim svetom. Dakle, bio je to element koji je otvarao razvojnu kategoriju bez obzira na ambicije i aspiracije ka nezavisnosti i suverenitetu. U pogledu jezika, s druge strane, za većinu tih zemalja, prave alternative se nisu mogle naći. Jezici domorodačkog stanovništva u kolonijama nisu, u najvećem broju slučajeva, bili osposobljeni za potpunu komunikaciju. Na takvim osnovama su i nastajale forme povezivanja i saradnje po osnovu jezika između nekadašnjih metropola i njihovih bivših kolonija. Svaka od tih formi povezivanja i saradnje imala je svoje specifičnosti, sadržaje i domete. Ono što je ostalo zajedničko jeste konstanta jezičke i kulturološke i civilizacijske bliskosti, a nekad i naglašenije zajedničke orijentacije ili solidarnosti. Savremeni međunarodni tokovi i izazovi modernog vremena dali su tome i svoj poseban pečat.
      
       Pregled
       Da pogledamo, ukratko, kakve su karakteristike i dometi međunarodnog povezivanja što se tiče engleskog, portugalskog i španskog jezika.
       Konstrukcija na kojoj je stvoren britanski Komonvelt, njegova institucionalizacija i važni prerogativi delovanja i ustaljenih formi saradnje, bila je i ostala najznačajnija zajednica tog tipa okupljanja. Ona je i najpoznatija. Komonvelt danas okuplja 1,7 milijardi stanovnika u 54 zemlje članice. Primetno je da je aktivnost Komonvelta danas snažno inkorporirana u savremene međunarodne tokove i opredeljenja. Dominantno mesto i uloga engleskog jezika u današnjem svetu daju Komonveltu nespornu ekskluzivnost.
       Zajednica zemalja portugalskog jezika (CDLP), "luzofonija", nastala je 1996. kao izraz potrebe ovih zemalja za bližom međusobnom saradnjom, zasnovanom na zajedničkom jeziku i kulturnim vrednostima. Pored Brazila i Portugala, sačinjavaju je i Angola, Zelenortska ostrva, Gvineja-Bisao, Mozambik, Sao Tome i Prinčipe. Primetna je poslednjih godina bliža saradnja i povezivanje ovih zemalja, koje imaju više od 200 miliona stanovnika.
       U Madridu je 1946. oformljena i državna institucija Savet hispanidada sa zadatkom da razvija veze između Španije i bivših kolonijalnih prostora. Jedna od formi stvaranja trajnijih veza bili su bilateralni sporazumi o dvojnom državljanstvu. U savremenim okolnostima, forme okupljanja oko poznatih instituta "Servantes" po svetu i veze i saradnja u okvirima hispanoameričke i, čak, iberoameričke kulturne i civilizacijske tradicije i stvaralaštva snažno podstiču saradnju i međusobnu solidarnost. Ovo se često prenosi i na ekonomsku i političku oblast, čak i izvan formalnih saveza i opredeljenja po drugim osnovama.
       Pojam "frankofonije", da se vratimo našoj temi, pojavio se prvi put pre četiri decenije. Zamislio ga je i izrekao Leopold Sedar Sengor, prvi predsednik Republike Senegal, vrstan lingvista i znalac francuskog jezika. Sengor, priznati rodonačelnik i pobornik univerzalnih vrednosti i kulture afričkog čoveka i crnačke umetnosti (negritid), lansirao je ovaj termin nastojeći da njime izrazi ideju o "komonveltu na francuski način". Zapljusnuta snažnim talasima dekolonizacije i euforijom nezavisnosti, koje su shvatane često kao znak za kidanje veza za bivšom metropolom, zapadna Afrika je tražila svoj put u nezavisnost i suverenitet. De Gol, otvarajući prostor dekolonizaciji i nezavisnosti bivših francuskih kolonija, nastojao je da očuva nešto od globalne francuske moći i uloge u svetskim poslovima. Posle povlačenja iz Vijetnama i Alžira, Francuska De Gola, svesna rasta ukupne moći i prevlasti SAD u nastupajućoj postindustrijskoj i novoj tehnološkoj sferi, odnosno velikog prodora i rasta uticaja SSSR-a u to vreme tražila je načine i forme očuvanja nekih elemenata svoje globalne pozicije.
      
       Institucija
       Polazeći od filozofije sveta u kojem će biti neophodna razmena autentičnih civilizacijskih vrednosti i gde će njihova odgovarajuća valorizacija biti značajna za svaku zemlju i region, Sengor je obrazlagao potrebu da se prisustvo francuskog jezika očuva i iskoristi za plodotvorniju komunikaciju sa svetom i u svetu. Jezik nije vezan za rasu, govorio je Sengor, već za kulturu, a "francuski jezik je ono najvrednije što je dobijeno kolonizacijom", obrazlagao je on. Jednom rečju, u temelje frankofonije snažno je usađen i interes Francuske, ali i, gledajući ih današnje perspektive, obezbeđeni i preduslovi neposrednije komunikacije, odnosno prihvatanja razvojnih i demokratskih preobražaja savremenog sveta.
       Zvanično, Frankofonija je, posle nekoliko godina sukoba u gledištima, oformljena 20. marta 1970. godine u formi Agencije za kulturnu i tehničku kooperaciju /ACTT/, koja je kasnije prerasla u Međuvladinu agenciju za Frankofoniju. U glavnom gradu Nigera Nijameju održan je skup visokih predstavnika 21 zemlje, koji je, pod predsedništvom Hamanija Diorija, predsednika zemlje domaćina, doneo odluku o Agenciji. Tri ličnosti se obično navode kao promotori ideje institucionalizovanja frankofonskog pokreta. Sva trojica su iz Afrike. Tu je, pre svih, već spomenuti Leopold Sengor, koji je pokretu i frankofonskim aktivnostima dao idejne i filozofske osnove. Pobornik oslonca i negovanja francuskog jezika, autor niza zapaženih tekstova o vezama i prožimanjima kulture i umetnosti raznih naroda i podneblja, Sengor je uporno branio tezu optimalnog uspeha pohoda afričkog kontinenta ka razvoju i modernom vremenu preko francuskog jezika i civilizacije. Predsednik Nigera Hamani Diori dao je ideji rađanja Agencije svoj "prostor" i omogućio okupljanje u svom glavnom gradu - Nijameju. Treća velika ličnost afričke moderne istorije, koja je zaslužna za uspeh preduzetog angažovanja na frankofonskom okupljanju, bio je glasoviti predsednik nezavisnog Tunisa Habib Burgiba. Neumoran, kao ličnost retke bistrine i pronicljivosti, Habib Burgiba imao je značajnu ulogu u oformljenju koncepcije. Zanimljiv je detalj da je Burgibi u tim prvim godinama nezavisnosti i stvaranja sopstvene političke koncepcije prvi savetnik i ličnost od poverenja bio vrlo angažovani mislilac i evropski socijaldemokrata Žan Rous, koji je neko vreme bio istovremeno i savetnik predsednika Sengora. Burgibin stav bio je da se očuva francuski jezik i oslonac na francusku kulturu, ali da se pomno prati i izbegava svaki vid neokolonijalnog mešanja i uplitanja.
      
       Samiti
       Polaznu inspiraciju za nastajanje frankofonske zajednice zemalja mnogi vide u De Golu, njegovoj političkoj filozofiji očuvanja pozicije i uticaja Francuske, između ostalog uz pomoć nezavisnih afričkih zemalja, nekadašnjih francuskih kolonija. Svojevremeno, tvrdilo se, De Gol je obrazlagao Sengoru da nezavisnost zemalja bivše Francuske zapadne Afrike ne treba da znači njihovo političko i ekonomsko odvajanje od Francuske, jer slabi otpornost i vodi potpadanju pod uticaj druge sile i moćnika sa kojima dijalog može biti samo teži i porazniji za onog koji ga u takvoj poziciji preduzima.
       Deviza pod kojom je 1970. oformljena Agencija - jednakost, komplementarnost, solidarnost - dobro je bila koncipirana, ali trebalo je vremena da se interpretacija i uglovi gledanja učesnika pretoče u šire prihvatljive forme. Na prvi samit se, na primer, čekalo čak 15 godina.
       Tek od prvog samita, održanog u Parizu 1986. godine, uz učešće najviših predstavnika 41 zemlje, postavljaju se centralne teme kontinuiteta i forme zajedničke saradnje. Tada postavljeni prioriteti u osnovi i danas imaju validnost: razvoj, komunikacije i kultura, uz poseban naglasak na delovanje sa i prema mladima.
       Sledili su samiti, njih sedam /Kvebek 1987, Dakar, 1989, Pariz 1991, ostrvo Moris blizu Madagaskara 1993, Kotonu 1995, Hanoj 1997, Monkton u Kanadi 1999/.
       Najteže je bilo naći svoje mesto i ulogu u svetu koji se brzo menjao. U skladu sa izazovima vremena i dominantnim međunarodnim tokovima, reformisane su strukture institucije, povećana efikasnost i neposrednost delovanja.
       Na čelu Međunarodne organizacije Frankofonije nalazi se od 1997. Butros Butros Gali, u svojstvu generalnog sekretara. Dolaskom na čelo Frankofonije ličnosti takve međunarodne reputacije ojačan je ukupni međunarodni kredibilitet Frankofonije i afirmisano prisustvo na svetskoj sceni. Danas se u sastavu Frankofonije nalazi 51 zemlja, a četiri zemlje imaju status posmatrača. Poslednjih godina u članstvo je primljena, kao punopravni članovi ili posmatrači, i većina zemalja u susedstvu, među kojima i Rumunija, Bugarska, Makedonija, Mađarska, Albanija. Frankofonija danas predstavlja okupljanje praktično više od pola milijardi ljudi sa svih kontinenata.
      
       VLADIMIR STANIMIROVIĆ