O Česima postoji najmanje osam mitova koje su oni sami stvorili, ali se prema njima odnose kao prema lepoj priči koja se svodi na to da jesu Česi i da se onda nema kud

      (Specijalno za NIN iz Praga)
       Osam mitova o Česima su u stvari legende koje se prenose s kolena na koleno, od toga da su oni izuzetan narod (koji narod to ne misli o sebi), da su ljudi "zlatnih ruku" i posebno nadareni, naročito za muziku, da su pravdoljubivi i tihe naravi - retko se biju, i kao pojedinci, i kao nacija. O tome koliko i kojim svojim mitovima veruju, ili ne veruju, s pomešanim smislom za humor i osećanjem za realnost, možda najbolje kaže čitateljka "Lidovih novina" pozivajući se na svoju prijateljicu: "Jesmo Česi, tu se nema kud, ali na to nikako nismo ponosni." Ali, uistinu, neko ko nema čime da se ponosi, nikada to o sebi ne bi rekao.
       Dakle, da li su Česi stvarno izuzetni? Sami uglavnom smatraju da se potvrdan odgovor podrazumeva, ali ne prave pitanje kad se u sopstvenoj sredini suoče s dopunom - da je izuzetnost kao njihova nacionalna karakteristika nesporna samo u jednom - da su izuzetne pivopije. "Nismo eksplozivni, ali zato naše pivnice samo što ne eksplodiraju, koliko su prepune" - povezuje drugi čitalac pivo i nacionalni karakter.
       I stranci priznaju Česima da su osnovano ponosni na svoje pivo. Jedan Japanac hvali pivo, ali se pita kako Česi mogu da uobražavaju da su natprosečno obrazovan narod. "Kad neko to kaže, jasno je da bi trebalo da vidi malo sveta" - kaže on, a britansko-češki pisac Bendžamin Karas je uočio da nijedan drugi narod ne voli sebe toliko kao Česi. Izraelci, na primer, smatraju da su imali dobar dan ako se nigde u svetu o njima nije pisalo. Česi, naprotiv, pate zbog toga, jer to znači da ih svet ne razume.
      
       Nasleđe komunizma
       Anketa "Lidovih novina", sa odgovorima na osam pitanja, najviše je iznenadila same Čehe, jer im otkriva, otkrivaju sami sebi, da su neki njihovi mitovi - njihove zablude: da su vredniji nego drugi narodi, da su muzikalniji, obrazovaniji i pravdoljubiviji. A za utehu, pokazuje se da su zaljubljenici u prirodu i svoje vikendice, da su miran narod koji se ne buni i ne traži kavgu, da im je pivo bez premca u svetu, i oni sami kao poklonici (tog) piva i, najzad, da je njihova prestonica, Prag, grad kakav ima malo koja zemlja u svetu.
       Pravo idolopoklonstvo prema vikendicama i vikend-boravku van grada, jer se već u petak u podne malo ko zatekne kod kuće ili na poslu, nastalo je kao posledica komunizma, kad im "politička situacija nije omogućavala da putuju u inostranstvo" (izuzev u neke bratske zemlje, u koje im se baš i nije žurilo, i Jugoslaviju). "Rekreacija u prirodi" i želja da se ima ma kakvo parče zemlje i vikendica nisu minuli ni posle "plišane-revolucije", a danas je već znak prestiža imati vikend-kuću. A nisu retke ni prave rezidencije.
       Taj petak, kada redovan život prestaje dosta rano, zbog čega je i nazvan "malom subotom", glavni je argument onima koji tvrde da su češke "zlatne ruke" mit bez pokrića: nedeljno rade 39,4 sati, dok jedanaest evropskih zemalja ima duže radno vreme. Ali, više ih pogađa što se stalno sve više uvozi strana roba, a njihova sve manje izvozi.
       Slično je i sa obrazovanjem, mada imaju najstariji (Karlov) univerzitet "severno od Alpa" (među 19 vodećih zemalja Evrope zauzimaju 14. mesto po udelu građana sa visokim obrazovanjem u ukupnom stanovništvu - 12 odsto, prema 28 odsto, recimo, u Holandiji, ili 17, u Mađarskoj). Ali zato češki đaci prednjače na svetskim takmičenjima u matematici i prirodnim naukama.
      
       Umetnost "švejkovanja"
       Nekad se govorilo "čim je Čeh, mora da je muzičar" (ili da se razume u "pravu" muziku), ali je na tom terenu Češka hendikepirana, pošto je nastupilo vreme kad se muzikalnost meri brojem prodatih SD-a i "vokmena". Filharmonije su ostale strast poklonika klasične muzike, a za novu generaciju, kad se upoređuje sa vršnjacima u drugim zemljama, predstavlja mrlju na ponosu to što na svetskoj muzičkoj sceni nema nijednog češkog hita. Zato se u svetu cene njena filharmonija, operski pevači, pijanisti i violinisti.
       U oblasti pravosuđa, koje se od sv. Vaclava zasniva na čuvenom poviku "Pravda će pobediti", Češka ima čime da se ponosi: ako je suditi po zatvorima (možda su samo pivnice punije od njih), krivci ne ostaju nekažnjeni. Ali, mora da se prizna da je pravda, otkako je pao komunizam, sve sporija, a kriminal sve uspešniji: u poslednjoj godini socijalističke Čehoslovačke registrovano je 120 769 krivičnih dela počinjenih na teritoriji Češke, od kojih samo svako četvrto nije razjašnjeno. Deset godina kasnije, statistika beleži 426 626 krivičnih dela (otkriveni su počinioci manje od polovine). Ali, to nema veze sa društvenim sistemom. To je boljka celog sveta - što više demokratije, to bolji uslovi za pojedinačni i organizovani kriminal. Tu se slažu i eksperti i čitaoci laici.
       Ali zato niko Česima ne može da sruši mit o njihovoj izuzetnoj sposobnosti da izbegavaju konflikte svih vrsta. To je lepa osobina, ali karikaturista Vladimir Jiranek misli da umetnost "švejkovanja" može da se shvati i kao "alibi za odsustvo građanskog samopoštovanja".
      
       Niko ispred njih
       Češke pivare nisu najstarije na svetu, ali zato češko pivo ima tradiciju i ugled kao gotovo nijedan drugi češki produkt. Ako je suditi prema statistikama, Česi (to jest, građani Češke, znači i oni na Moravi i oni u Šleskoj) već godinama nikome ne dopuštaju da izbije na prvo mesto na tabeli rekordera u potrošnji piva "po glavi" stanovnika. Oni suvereno drže vrh tabele (sa 161,8 litar godišnje), ispred Irske (150,5) i Nemačke (127,4). NJihov sused Poljska može samo da sagne glavu od stida sa četiri puta manje ispijenog piva po stanovniku. Kao i Česi, i češko pivo je na ceni, pa će se ponegde u svetu naići na pivo sa markom "Czeć beer", mada ono nema nikakve veze s Češkom.
       I Prag, je naravno, izuzetan sam po sebi, ali i time što se svrstao u deset velikih evropskih gradova u koje hrle ljudi iz celog sveta. Sa osam miliona turista (koji prenoće) godišnje, daleko zaostaje za Londonom (65,6 miliona) i Parizom (28), ali s obzirom na to da je turizam postao industrija tek pre desetak godina, postignut je džinovski skok.
       "Lidove novini" su iz niza karakteristika koje su dali učesnici njihove ankete, izdvojili nekoliko, među njima i ovaj: da su "Česi 'više narod lenjih Honza i Švejkova'. Uvek smo se priklanjali 'gazdama'. Od pamtiveka. Bili smo najbolji građani cesarsko-kraljevske monarhije, bili smo lojalni prema carevini, bili smo najodaniji komunisti. A sve to tokom samo jednog stoleća!" Ima i onih koji su ponosni što su Česi, dok jedan drugi citirani građanin ovako vidi sebe i svoje sugrađane: "Kada bismo bili tako loši, ne bismo bili jedan od trideset ili trideset pet najbogatijih naroda na svetu. Obrnite se oko sebe. Istina, sa Zapadom ne možemo da se poredimo, ali oni nisu imali komunjare četrdeset godina na vratu."
      
       BRANKO STOŠIĆ