NASLOVI: Paviljoni, ili kuda idem, odakle dolazim i šta jedem
AUTOR: Milena Marković
REDITELJ: Alisa Stojanović
POZORIŠTE: Jugoslovensko dramsko pozorište

      Vladimir Stamenković
      
       Na prvi pogled, komad "Paviljoni" deluje samo kao presan, naturalistički dokument o ljudima koje određuje isključivo fiziološki faktor, o društvenom getu s beogradske periferije, marginalizovanom i ukletom, gde tavore bivši bokseri i izmučene domaćice, posrnule devojke i sitni lopovi, bedni narkomani i surovi pripadnici mafijaških gangova.
       Ali, taj utisak je uglavnom netačan, jer se u "Paviljonima" umnogome odstupa od postulata konvencionalnog, konzervativnog naturalizma. Jedno od tih odstupanja je što se u komadu ne insistira na tome da je čovek direktan proizvod socijalne i istorijske situacije u kojoj živi. Drugo je u artikulisanju specifične vrste retoričnosti, u kojoj grubi, prostački, ulični jezik ne služi jedino za karakterisanje junaka i definisanje njihovih odnosa, već ima i simboličku funkciju, pokazuje i nivo degradacije čitavog jednog društva. A treće, i najvažnije, ogleda se u poziciji pisca koji se više ne skriva iza precizne rekonstrukcije stvarnosti, nego dopušta da udeo njegove fantazije bude vidljiv, čak da se ona preobrazi u sarkastičan humoran komentar prikazanih događaja.
       U suštini, u "Paviljonima" je zatvorena forma dramske radnje rastvorena u niz prividno disparatnih fragmentarnih slika, ali nipošto s jednosmernom namerom da se pomoću njih opiše štimung u jednoj odbačenoj ljudskoj grupi. Za takvo postupanje tu su i dva druga krupna razloga. Time se, između ostalog, naglašava i bezgranična složenost tretirane problematike, ali se i iz mnogih uglova prikazuje raspadanje duhovnih struktura kao što su ljubav, životna filozofija pojedinca ili etika uopšte, u stvari, opisuju različiti modaliteti bestidnosti s kojom se javno ispoljava ono što se i pred sobom krilo u jučerašnjem građanskom svetu, u kojem su čvrste konvencije osiguravale da čovek bude pristojna životinja, da egzistira na višem stepenu čovečnosti.
       Tu trodelnu priču o tiraniji u porodici, o deprimiranoj mladoj generaciji, o ruiniranju ostatka građanstva, rediteljka Alisa Stojanović oživela je u predstavi s mozaičkom strukturom, u formi neke vrste scenske slagalice. Ona je radnju postavila na simultanu scenu, u prostor jednospratne kuće s koje je uklonjen prednji zid, ali je prizore iz svakodnevice razvijala u dijahronijskom poretku, jedan za drugim. Na toj pozornici, osim jezičkih iskaza, ništa drugo nije pripadalo u potpunosti naturalističkom pozorištu, ni nacrtani dekor, ni uglavnom karikaturalno stilizovana gluma, koja otkriva grotesknu stranu stvarnosti, tek u retkim momentima ima i iluzionističku dimenziju, onda kada u trojici mladića (Srđan Timarov, Radivoje Bukvić, Goran Kičić) jednoj devojci (Nataša Šolak) naziremo jedva vidljive tragove zamrle ljudskosti. S druge strane, rediteljka je umela da na sceni fizički opredmeti autorkin humor, da pokaže koliko je on u bliskom srodstvu s patosom, zato što osvetljava naše i mučno i bolno opraštanje od građanskog zdravlja.
       Junaci te crne groteske, po pravilu preobraćeni u ekscentrične figure, nisu ličili na svoju sabraću iz naturalističkih drama. Oni su - i smešan porodičan despot (Josif Tatić), i njegova smetena žena (Cvijeta Mesić), i dve starice, od kojih je prva infantilno pretenciozna (Radmila Đuričin), a druga gorštački lukava (Branka Petrić), i jedan smešan lopov (Goran Daničić) - delovali otuđeno i od društvenog miljea iz kojeg izrastaju, ali i od samih sebe. U stvari, ti "ćoškasti" ljudi, siromašni, neostvareni, s nepouzdanim identitetom, nisu bili uprošćene, smešne prikaze iz mašte; pomalo su podsećali na junake neke pervertirane tragedije.
       I glumci su, dakle, presudno pomogli da predstava na kojoj se prikazuju "Paviljoni" preraste okvire naturalizma, zapravo onog što je od njega sadržano u komadu, a da pri tom ne sklizne u područje površnog, populističkog, zabavljačkog pozorišta, da humor u njoj ne bude frivolan stav bez stava.