|
Gotovo da nema mislioca u ovom veku koji postojano stoji u centru filozofskih interesovanja i filozofskih kontroverzi kao što je to slučaj sa Džonom Rolsom
Studirao je u Prinstonu, posle doktorata u Oksfordu na Christchurch College-u bio je vanredni profesor na Kornel univerzitetu, docnije redovni na MIT Kembridž, Masačusets, a od 1962. na Harvardu. Američki predsednik ga je odlikovao 1999. g. National Humanities Medail.
Harvardski profesor DŽon Rols je svojom "Teorijom pravde" ("A Theordž of Justice", 1972), pogodio intelektualni nerv političke teorije moderne i onih centripetalnih sila pluralističkog društva koje je razmatralo egzistencijalno pitanje: pod kojim se liberalnim premisama može utemeljiti moralna supstanca društva. NJegova teorija pravde je u osnovi moralno-politička filozofija u emfatičnom smislu. Ona potencirano nastoji da popravi moralne kvalitete politike, ali ne vatrenim protestima, već na filozofski način: oštroumnim argumentima koji su nošeni osnovnom intencijom, slobodom i jednakošću svih građana.
Kako treba da izgleda društvo u kome bi najšira koegzistencija različitih životnih formi, kulturnih praktika i moralnih predstava bila moguća bez raspada u fragmente i supkulturnu izolaciju? Na to pitanje je Rols odgovorio razuđenom teorijskom arhitektonikom "Političkog liberalizma", 1993, delom koje je ishod skoro dvadesetogodišnjeg popravljanja i revidiranja teza iz "Teorije pravde". Država ima da omogući život različitih kulturnih tradicija ali im nikakvu egzistencijalnu garanciju ne može ponuditi. Poznata je Rolsova lakonska formulacija:
"Valja naglasiti da liberalistički odgovor ne kaže da je extra eccle-siam nulla salus ("izvan crkve nema spasenja") pogrešno učenje. On samo kaže da nije razumno javnu političku moć primeniti da se to učenje realizuje." U Americi je taj postulat neutralnosti uzet za "liberalistički monizam". "Pravda kao ferplej: politički, ne metafizički", glasi centralni postulat Rolsove političke filozofije, jedne od najznačajnijih u 20. stoleću.
ZORAN ANDRIĆ
|
