Nadam se da će splasnuti groznica snimanja političkih filmova i da će se moje kolege više baviti temama koje su važnije i zanimljivije

      Kijanuš Ajari je nedavno posredstvom Kulturnog centra Islamske Republike Irana boravio u Beogradu. To je njegov prvi izlazak iz Irana. Ne govori nijedan strani jezik, samo maternji, farsi. Škrt na rečima, više je upućen na slušanje i, kako je sam rekao, na "učenje", jedva je pristao na razgovor uz pomoć prevodioca Aleksandra Dragovića iz Kulturnog centra IR Irana.
       Na početku razgovora saopštavam mu utisak da osim filmova Ebrahima Hatamikije, iranski režiseri beže od političkih tema na šta on spremno odgovara:
       - Francuski pisac Luj Aragon je izjavio "Ja sam umetnik, znači ja sam komunista". Ako komunizam tumačimo kao simbol politike, smatram da je bavljenje društvenim temama takođe bavljenje i politikom. Hajde da malo preteram: ako u filmu kroz mali prozor koji je zatvoren za susede prikažemo odnos bračnog para, taj film je društveni, a čim je društveni, samim tim je i politički. Ako otvorimo prozor prema ulici, film je još više društven, a ako otvorimo i vrata i pustimo junake da iz sobe izađu na ulicu i postanu bliži sredini i društvu - film je najdruštveniji. U kojem ste iranskom filmu videli zatvoren prozor i vrata? Lično, ne snimam političke filmove jer želim da moji filmovi ostanu kao trajno svedočanstvo. Nema ni potrebe da se svi iranski filmovi bave političkim temama.
      
       Ima li to veze sa revolucijom 1979?
       - Očigledno da ste upoznati sa činjenicom da su u revoluciji prvo uništene kafane i bioskopi, kao najopasnija mesta okupljanja i zapadne propagande, tek onda druge mnogo važnije institucije. Vremena su se promenila i danas se drugačije razmišlja.
       Kada bih kao gledalac otišao da vidim "Andergraund" Emira Kusturice, dao bih prednost tome što on prikazuje politiku ironično i fantastično, jer to i nije isključivo politički film.
       Možda smatrate da je cenzura razlog što se izbegavaju političke teme kod nas. U nekoliko proteklih godina, otkad je gospodin Hatemi izabran za predsednika, raste broj filmova s političkom tematikom ili bar onih koji imaju nameru da se time bave. S druge strane, svaka tema koja se preterano eksploatiše brzo propada. Zato se i daje prednost kvalitetnim delima. Celokupna produkcija u 2000. bila je 70 filmova a polovina su politička dela ili na neki način dodiruju politiku. U svakom slučaju, većina tih filmova nije dobra. Nadam se da će splasnuti groznica snimanja političkih filmova i da će se moje kolege više baviti temama koje su važnije i zanimljive.
      
       Da niste režiser, čime biste se bavili?
       - Bio bih gradonačelnik. Volim taj poziv. Kad mi je bilo 12 ili 13 godina, šetao sam se ulicama rodnog grada i maštao o tome kako da uredim grad. Imao sam o tome jasnu ideju, zamisao. Pitanja koja se tiču grada bila su mi uvek zanimljiva. Naravno da se šalim, ali bavljenje temama povezanim sa ljudima i narodom za mene su oduvek bila veoma važna.
      
       U Iranu se često prave filmovi sa temom rad na filmu. Da li ste i vi dotakli tu temu?
       - To je nešto što privlači gotovo sve autore. Prvi takav film žanra "film o filmu" snimio sam posle revolucije, pre nekih 15 godina. Smatram da svaki autor, bez izuzetka, u toku karijere napravi bar jedan film koji se bavi filmom.
      
       Osim "Andergraunda" da li ste videli još neki jugoslovenski film?
       - Za taj film je bolje reći da je bosanski. Nisam imao prilike da vidim nijedan vaš film.
      
       Imate li ideju za sledeći film?
       - Za mene je najvažniji narod. Zato svoje likove i nalazim u običnom svetu a ne u profesionalnoj kinematografiji. Svakodnevno mi se javi veći broj ideja od kojih sutradan ostane samo nekoliko izvornih i originalnih, kao što je tema filma "Iranska sofra" nastala pre 12 godina, za koju sam verovao da je izgubljena a koja mi se posle toliko godina ponovo javila. Neposredno pred dolazak u Beograd pala mi je na pamet ideja za koju sam bio uveren da će biti tema mog novog filma, ali ona se "izgubila".
      
       Kako ste doživeli Beograd, da li ste ostvarili neke kontakte?
       - Nisam stvorio kontakte zbog kratkog boravka, ali čini mi se kao da sam ovde već bio, odnosno kao da poznajem vašu zemlju. Već desetak godina pratim zbivanja u Jugoslaviji i uvek sam govorio: kamo sreće da vi izvozite samo poljoprivredne proizvode, a ne naoružanje. Slećući, iz aviona sam video bogatu zemlju sa puno vode pa sam pomislio zar da pored svih tih bogatstava ovde bude fabrika za proizvodnju ratnih aviona.
      
       SLOBODAN ARANĐELOVIĆ