Koen objašnjava zašto je Slobodan Milošević "kapitulirao", ko je manipulisao Klintonom i tvrdi da postoje tajne haške optužnice protiv Radeta Markovića i Nebojše Pavkovića

      Profesor iz Kanade Lenard Koen nije novajlija u "mutnim vodama" jugoslovenske drame. Knjiga "Zmija u nedrima. Uspon i pad Slobodana Miloševića" samo je poslednji presek Koenovih saznajnih napora na ovoj svetskoj temi. Decenijama okrenut pitanjima političkog sistema u Jugoslaviji, znalac ljudi i prilika već je potvrdio svoj kredibilitet eksperta knjigama "Socijalaistička piramida: Elite i moć u Jugoslaviji" (1989) i "Slomljene kosti: Dezintegracija Jugoslavije i balkanska politika u tranziciji" (1995). Posebno je ova poslednja, "Broken Bonds ..." jedna od najčešće citiranih i nezaobilaznih kod mnogih autora na Zapadu pa i Jugoslaviji.
      
       Nevažne žrtve
       Miloševićeva ličnost, njegove političke i psihološke osobine čest su predmet komentara, neposredno ili posredno. Veliki deo njih autor je preuzeo upravo sa našeg prostora. Od zanimljivih pogleda sa strane pomenimo citiranje Miloševićevog "prijatelja" Holbruka koji ga obilno zasipa pohvalama, ali na kraju zaključuje da je bitna razlika između njih dvojice što on, Holbruk, duboko pati za žrtvama koje će rat protiv Jugoslavije doneti, dok je njegovom partneru - svejedno. Koen ovo navodi, ali ne komentariše.
       Zašto je Milošević kapitulirao? Izvora je ipak nedovoljno za čvrst zaključak, ali za ono što je danas u vidokrugu može se dati nekoliko pretpostavki. Koen, prema najvišim američkim vojnim analizama, navodi da "niko, sem Miloševića, stvarno ne zna zašto je tačno Beograd kapitulirao" (str. 294). Sam je mišljenja da je, verovatno, prihvatio mir kako bi sačuvao vojne i policijske efektive gotovo netaknute na Kosovu, dok bi dalje bombardovanje i kopnena invazija umanjile njihovu snagu. Procena da neće doći do razjedinjavanja unutar NATO-a, brzo popuštanje Rusije, ali i neki, možda tajni, plan sa njom, kojim bi sačuvao bar deo Kosova pod kontrolom, sa psihološkog stanovišta izuzetno je važna činjenica. Možda je bilo od uticaja i to što predlog Kontakt grupe nije pominjao NATO već trupe UN. Šta god bili razlozi, doneo je iznenađenje i olakšanje liderima Alijanse. Klinton bi bio prisiljen na vrlo nepopularnu meru - prikupljanje 100 000 američkih i 75000 vojnika NATO-a za jesenju bitku. Mora od mogućih gubitaka i sigurno dalje zaoštravanje i kvarenje odnosa sa Rusijom. Takođe, kako Talbot svedoči, bilo bi teško sačuvati jedinstvo unutar Alijanse (str. 291).
       Kada je rat prestao i ratna medijska retorika malo utihnula, počele su da se razotkriavaju pojedine propagandne mistifikacije koje je trebalo da pojačaju legitimitet akcije u očima publike. General Vesli Klark pobrinuo se da dezavuiše čuvenu priču o planu "potkovica". Time je, mogli bismo reći, dao dodatne argumente svom nemačkom kolegi, generalu Hansu Lokvaju (vidi NIN, 12. april 2001). Svedočeći pred Kongresom, Klark je otvoreno izneo da je motiv jugoslovenskih vojnih priprema bila odbrana od napada NATO-a, planova i akcija koji su se jasno ocrtavali i za koje su u VJ - znali. Takođe, jugoslovenske pripreme su bile usmerene da se neutrališe UČK. Mada Klark pominje da je u planu jugoslovenskih snaga bilo i čišćenje albanskih civila 'nema dokaza da je plan nazvan Operacija potkovica - ikad postojao' odnosno da je bio aktiviran 19. marta (str. 274) U prilog tome posredno govori i tabela sa pokazateljima o talasu izbeglica koja prati stanje od 29. marta 1999. Na drugoj strani, iznesen je veći broj dokaza o potpunoj saradnji i savezničkim odnosima alijanse i UČK. U napomenama ćemo pročitati da je i general Voker bio u funkciji američke politike, a ne neutralan posmatrač, i da je DŽejms Rubin proglasio Tačija svojim bliskim "prijateljem" dajući stalnu operativnu podršku promociji UČK u svetu, odbacujući kritike o američkoj politici na Kosovu kao brutalnoj (str. 337)
      
       Balkanska klopka
       U poglavlju - za jugoslovenskog čitaoca možda najzanimljivijem - Raspetljavanje balkanske zagonetke: Povezanost istorije i politike - Koen je lucidan tragač za odgovorom kako se formiralo mišljenje političkih elita na Zapadu prema posthladnoratovskom Balkanu. Reč je o kritici površnosti, predubeđenja, uprošćenih teorija-modela (duboka mržnja od davnina; izgubljeni raj zbog zlih lidera-elita; sukob različitih kultura), koje za posledicu imaju redukovano razumevanje složene balkanske stvarnosti i uticaj na ishitrene i nepromišljene političke poteze. "Balkanska istorija i savremenost su kompleksni i priznanje te činjenice ne znači da ih je nemoguće spoznati jednim uravnoteženim pristupom, ili da politički tok na bolje ne može biti postignut osim uz primenu čvrste ruke i imperijalne intervencije sa strane(...) Napor da se shvati balkanska zagonetka mora početi od otvorenog i kritičkog pristupa razlikama unutar stručnih pogleda, kao i propitivanja političkih ocena i mudrovanja koja obično jednostavno računaju sa takvim gledištima kao potvrdom vlastitih, koja stoga postaju iskrivljena i netačna, a posebno za vreme usijanih propagandnih bitaka i pristrasnosti tipičnih za ratna vremena" (str. 400).
       Koen će naglasiti uticaj knjiga Noela Malkolma o Bosni i Kosovu na Holbruka i Klintona (str.384), Malkolma koji se očevidno svrstao iza albanske interpretacije događaja i podržao njihove aspiracije (str. 385). Autor je čvrst u uverenju da je upravo ta knjiga najviše uticala na promenu Klintonovog stava prema Kosovu (str. 384). No, kako su razumeli istorijski kontekst i sadašnjost Balkana Olbrajtova, Stroub Talbot, Sandi Berger, Robert Oven, takođe je predmet ovih analiza.
      
       Ko je još na optužnici
       Međutim, ne upadajući u zamku redukcionizma, Koen će uvek naći prostora da ukaže i na širi politički kontekst koji je diktirao pojedine akcije na Balkanu, kao što su američki predsednički izbori, američki nacionalni interes, redefinisanje uloge NATO-a i dr.
       Čitalac će od dobro obaveštenog autora saznati da će današnje stanje u Bosni potrajati decenijama, a da je konačno rešenje za Kosovo u opciji bivše američke administracije bilo "stvar budućnosti". Takođe, da su na majskoj optužnici Haškog tribunala iz 1999, pored imena u javnosti poznatih (Milošević, Milutinović, Šainović, Stojiljković, Ojdanić), i generali Rade Marković, Nebojša Pavković i Vladimir Lazarević (str. 300, nap. 95).
       Knjiga je pisana na osnovu zapadne i jugoslovenske literature, sistematizovanog pregleda agencijskih vesti, mnogih dnevnih i nedeljnih novina, javnih dokumenata Bele kuće, dokumentacije na Internet sajtovima vlada, ali i tekstova govora koje su pojedini predstavnici administracije imali u više-manje zatvorenim izlaganjima. Pomenimo samo dva izveštaja najviših američkih institucija o ratu na Balkanu (After-Action Raports, 14. oktobar 1999. i 31. januar 2000).
      
       DR MILE BJELAJAC