Nova strategija Jugoslavije pred Međunarodnim sudom pravde u Hagu zasniva se na sledećoj jednostavnoj logici: ako smo 1.novembra 2000. godine postali članice UN i Statuta Međunarodnog suda pravde, onda to ranije nismo bili

      Glavni pravni savetnik Saveznog ministarstva inostranih poslova Jugoslavije Tibor Varadi predstavlja Jugoslaviju u sporovima koji se po tužbama Bosne i Hercegovine i Hrvatske vode protiv naše zemlje pred Međunarodnim sudom pravde u Hagu. U službenoj terminologiji suda on je sada agent Jugoslavije, što je pomalo ironično zbog toga što je u proteklih deset godina iz krugova bliskih režimu javno optuživan da je "strani agent". Profesor Varadi bio je ministar pravde u "Panićevoj vladi" 1992. godine, a početkom 1993. godine bio je prisiljen da napusti Pravni fakultet u Novom Sadu i od tada predaje na Centralnoevropskom univerzitetu u Budimpešti. NIN je inače, pre dve godine, osuđen po Zakonu o javnom informisanju zbog objavljivanja intervjua u kojem je sadašnji ministar prosvete Gašo Knežević govorio o odstranjivanju Varadija sa Novosadskog univerziteta.
      
       U kakvom ste stanju zatekli sporove SRJ pred Međunarodnim sudom pravde u Hagu?
       - U ovom času pred Međunarodnim sudom pravde vodi se dvadeset i jedan spor. To je više nego ikada ranije u istoriji ove ustanove. Koliko znam, nikada ranije nije bilo više od deset sporova istovremeno u toku. Od dvadeset jednog spora koji su u ovom času u postupku, deset su sporovi Jugoslavije. Raspravlja se o tužbi Bosne i Hercegovine protiv Jugoslavije, o tužbi Hrvatske protiv Jugoslavije, i o osam tužbi Jugoslavije protiv pojedinih NATO zemalja. Čini se da je to još nastavak onog našeg sasvim neprimerenog i zlosrećnog prisustva na svetskoj pozornici koje je obeležilo poslednju deceniju. Deo nasleđa, je kako ono što je stvarno činjeno u toku poslednje decenije, tako i jedna uvrežena slika o tome što je činjeno. To nije lako nasleđe.
       O tome kako su ovi sporovi pravno vođeni, ne bih mnogo govorio. Svaki majstor koji vam nešto popravlja u kući, počeće time da vam objasni kako je prethodni majstor sve zabrljao. Ne mogu da se ne setim šta svaki put pomislim kada čujem to objašnjenje. Rekao bih samo da su neke pravne opcije koje su birane u ranijem toku postupka obeležene tada važećim političkim prioritetima. Dodao bih da od onih koji su vodili sporove, imam korektne kontakte sa ranijim agentom SRJ Rodoljubom Etinskim. Sa onima koji su vodili zemlju (u sporove) nemam kontakte.
       I na kraju ono najvažnije: u ovom času u postupcima koji se vode pred Međunarodnim sudom pravde (MSP) protiv Jugoslavije, tužbeni zahtevi se procenjuju na desetine milijardi dolara što, jednostavno, ugrožava budućnost čitave jedne generacije. Pretnja je ozbiljna.
      
       U čemu će se vaša strategija odbrane razlikovati od one iz Miloševićevog vremena?
       - Problem shvatam kao problem prava, tj. kao problem struke. Prvo pravno pitanje koje se postavlja, jeste da li smo na pravom koloseku. Nema sumnje da je u oružanim sukobima koji su obeležili poslednju deceniju na prostorima bivše Jugoslavije bilo zločina, bilo je strahovitih razaranja i ljudskih patnji. Odgovor mehanizma pravosuđa se ne može izbegavati. Pitanje je, međutim, da li sporovi treba da se vode pred Međunarodnim sudom pravde pred kojim su stranke države, dakle čitave zajednice. (Druga je opcija odgovornost pojedinaca, a ne društva kojem ti pojedinci pripadaju.) Uveren sam da je interes SRJ da taj kolosek (spor država pred MSP) napustimo. To, naravno, nije samo do nas, i nije uopšte lako, ali je to ono što pokušavam da postignem. U ranijem toku spora sa Bosnom i Hercegovinom SRJ je iznela sedam procesnih prigovora sa ciljem da se Sud proglasi nenadležnim, odnosno da se tužba proglasi nedozvoljenom. O svim tim prigovorima je odlučeno 11 . jula 1996. godine. Sud je odbacio sve jugoslovenske prigovore. To je sada presuđena stvar. Nakon što sam dobio uvid u spise, prvo što smo učinili je bilo da proučimo ima li ikakvih mogućnosti da se makar neko od tih pitanja ponovo otvori. Mislim da postoji jedna realna šansa. Oni koji su ranije donosili političke odluke, insistirali su na koncepciji kontinuiteta SRJ sa SFRJ. To insistiranje ostalo je bezuspešno. Bilo je različitih signala, bilo je kontradiktornih izjava zvaničnika UN, bilo je odlaganja, ali kontinuitet nije priznat. U ranijem toku spora, SRJ je isticala prigovor da Bosna i Hercegovina nije članica UN, da nije članica Statuta Međunarodnog suda pravde, da nije država ugovornica Konvencije o genocidu (na kojoj se zasniva nadležnost Suda). Nije, međutim, istican prigovor da sama SRJ nije članica ni UN, ni Statuta, ni Konvencije o genocidu. Da je to bilo isticano, postojala bi značajna šansa da se Sud proglasi nenadležnim, ali to je tada bilo nespojivo sa našim insistiranjem na kontinuitetu.
       Nakon pada ranijeg režima, 27. oktobra 2000. godine, predsednik Koštunica je zatražio prijem SRJ u UN. O toj molbi je odlučeno u izuzetno kratkom roku. SRJ je postala član UN već 1. novembra 2000. godine. Istog dana smo postali i članica Statuta MSP-a a 12. marta 2001. godine pristupili smo Konvenciji o genocidu sa rezervom na član IX koji govori o obaveznoj nadležnosti MSP-a za sporove iz te Konvencije. Prema pravilima Konvencije, punopravni članovi ćemo postati 10. juna 2001. godine. Logika je jednostavna. Ako smo 1. novembra 2000. godine postali članice UN i Statuta MSP-a, onda to ranije nismo bili. Ako će SRJ postati država članica Konvencije o genocidu 10. juna 2001. godine, onda to ranije nije bila. Prema tome, prijem SRJ u UN stavlja pitanje nadležnosti u novi kontekst i daje nam argumente da se pitanje nadležnosti preispita. To je, najjednostavnije rečeno, osnovna zamisao podneska koji sam 23. aprila predao Sudu. Stvar je procesno izuzetno složena, neka se pitanja prvi put postavljaju u istoriji Suda. Sada čekamo odgovor Bosne i Hercegovine. Sud je odredio 30. septembar 2001. godine kao rok za podnošenje odgovora.
      
       Čija je tužba opasnija po SRJ - bosanska ili hrvatska?
       - Spor sa Bosnom i Hercegovinom vodi se već preko osam godina. Mnogi su potezi povučeni u skladu sa koncepcijom koja je ranije usvojena. Time se dosta sužava manevarski prostor. U sporu sa Hrvatskom tek nam predstoji povlačenje prvih ozbiljnijih poteza. Postoji razlika i u tome da se u Hrvatskoj najveći deo razaranja koji predstavljaju predmet tužbe dogodio pre nego što je Hrvatska priznata kao samostalna država. Tok spora je, međutim, dobrim delom uvek nepredvidljiv.
      
       Kakve će posledice biti po SRJ ako izgubi jedan ili oba spora?
       - Jugoslavija je tužena za najteže delo koje krivično pravo poznaje. Ako bismo bili osuđeni i da platimo ratnu štetu, to bi u dramatičnoj meri umanjilo šanse za ekonomski oporavak i razvoj za dogledno vreme. (Dug verovatno ne bismo mogli platiti, ali bi teret duga bitno uticao na našu kreditnu sposobnost i međunarodni ekonomski položaj.)
      
       Da li je nepovratno izgubljena šansa za diplomatsko, vansudsko poravnanje sporova?
       - Te šanse postoje. Naši odnosi sa susedima i sa svetom su bitno poboljšani, klima je znatno povoljnija. Što se spora sa Bosnom i Hercegovinom tiče, šansa je postojala i u Dejtonu, ali je tada propušteno da se ovo pitanje uvrsti u paket problema koji su rešavani. Mislim da je upravo sada stvorena nova šansa time što smo povukli protivtužbu. To smo učinili i zbog toga što je protivtužba nespojiva sa našim insistiranjem na tome da Sud nije nadležan. Pored toga, povlačenje protivtužbe je dokaz da zaista želimo da iz faze sukoba pređemo u razdoblje saradnje. Za zločine neka odgovaraju pojedinci koji su ih činili. Dobrosusedski odnosi i odnos bez sporova su jedan od uslova za uključivanje u evropske integracije. Nerešeni odnosi sprečavaju i jednu i drugu stranu. Dodao bih i to - mada to nije najvažnije - da su ti sporovi veoma skupi. Pre nego što sam preuzeo ove sporove, Jugoslavija je platila pravne savetnike nekoliko stotina hiljada dolara. Koliko znam, izdaci Bosne i Hercegovine su znatno veći. Verovatno su visoki i izdaci Hrvatske. Ostaju još i neizmireni troškovi Suda. Ako bi došlo do rasprave u meritumu, ti bi se troškovi još bitno povećali. Dodali bi se i troškovi putovanja i boravka više stotina svedoka u Hagu. Sve je to krupan teret i za tužioce i za tužene.
      
       Plaćamo li i dalje strane stručnjake u sporu?
       - Od kada je novi tim preuzeo spor, za zastupanje nije ništa potrošeno. Radim besplatno uz pomoć mladog kolege Vladimira Đerića, mog koagenta u sporu i uz konsultacije sa uglednim kolegama i mlađim veoma talentovanim pravnicima. Tako smo pripremili podneske koji su nedavno predati Sudu. Svima nama to je jedan od najvećih - ako ne i najveći - izazov u karijeri. Pitanje je, međutim, kako bi se stvar mogla i trebala organizovati ako bi se Sud ipak proglasio nenadležnim.
      
       Šta će biti sa tužbom koju je Jugoslavija podigla protiv država NATO-a u slučaju da uspe vaša strategija u prva dva spora?
       - NATO zemlje koje smo tužili takođe su istakle prigovore nenadležnosti s osloncem na shvatanje da nije bilo automatskog kontinuiteta između SFRJ I SRJ. Ti su argumenti iznošeni i pre događaja od oktobra 2001. Sporovi nisu sasvim simetrični, ali u dobroj meri jesu. Racionalnost traži da se ti argumenti koriste i u onim sporovima u kojima smo mi tuženi.
      
       LJILJANA SMAJLOVIĆ
      
      

Profesor-arbitar Tibor Varadi rođen je 25. maja 1939. godine u Zrenjaninu, gde je završio osnovnu i srednju školu. Potiče iz advokatske porodice (i otac i deda bili su advokati). Diplomirao je na Pravnom fakultetu u Beogradu 1962, a 1970. godine doktorirao na Harvardu. Najveći deo profesionalne karijere proveo je na Pravnom fakultetu u Novom Sadu, gde je prošao kroz akademska zvanja od asistenta do redovnog profesora. Bio je ministar pravde SRJ u Panićevoj vladi (juli 1992- decembar 1992). Novi Sad je napustio početkom 1993. godine, od kada je predavao na Centralnoevropskom univerzitetu u Budimpešti, univerzitetu Emordž u Atlanti i na Univerzitetu Kornel u državi NJujork. Objavio je oko 200 pravnih publikacija. NJegova poslednja knjiga je standardan američki udžbenik iz međunarodne trgovinske arbitraže (objavljena sa dva koautora, jedan profesor sa Harvarda i jedan profesor sa Kornela). Bio je arbitar u više od sto međunarodnih arbitraža u sporovima koji su vođeni na engleskom, francuskom, nemačkom, srpskohrvatskom i na mađarskom jeziku.