Miloševićeva Jugoslavija želela je kontinuitet sa SFRJ i po rizik ratne odštete Bosni; Koštuničina država sada se čupa iz tog međunarodno-pravnog košmara

      Savezna Republika Jugoslavija postala je prošlog novembra u rekordno kratkom roku članica Ujedinjenih nacija (od zahteva do učlanjenja prošlo je manje od sedam dana). Miloševićev režim pre toga je utrošio devet jalovih godina u nadmudrivanju sa pravnom službom i političkom voljom ove međunarodne organizacije: hteo je da sedne u stolicu SFRJ kao država naslednica, i odbijao je da zatraži prijem u ime SRJ. Nije imao pravo učešća u odlučivanju u UN, ali je plaćao članarinu na Ist Riveru kako bi svoje snove o kontinuitetu održavao u životu.
       Taj je novac propao, ali ni po jada: preti opasnost da u istu rupu bez dna ode i novac koji nemamo, kao i onaj koji bismo jednog dana možda mogli imati. Sve zavisi od ishoda dva spora za ratnu odštetu koja su pred Međunarodnim sudom pravde u Hagu protiv Jugoslavije pokrenule dve bivše DŽU republike, Bosna i Hercegovina i Hrvatska.
      
       Hrvatska tužba
       I jedna i druga od Jugoslavije traže ratnu odštetu, što zbog agresije, što zbog genocida. Hrvatska tužba nije pred Sudom daleko odmakla i na relativno je klimavim nogama zbog toga što Hrvatska tvrdi da su država SFRJ i njena vojska, Jugoslovenska narodna armija, izvršile agresiju na Hrvatsku još u vreme kad je Stjepan Mesić bio predsednik te države i nominalni komandant njene vojske. Što se BiH pak tiče, ona je 20. marta 1993. godine podnela tužbu protiv SRJ pred Međunarodnim sudom pravde u Hagu u kojoj se Jugoslavija optužuje za kršenje otprilike svih modernom čoveku poznatih ratnih i humanitarnih zakona i propisa, uključujući i Univerzalnu deklaraciju o pravima čoveka i sve moguće ženevske konvencije: etničko čišćenje, ubijanje, mučenje, silovanje, duševni bol, razaranje, bombardovanje i granatiranje, opsadu i izgladnjivanje građana Bosne i Hercegovine, mešanje u unutrašnje stvari bosanske države i narušavanje njenog suvereniteta.
       U to vreme je Jugoslavija već bila izolovana, pod sankcijama, na crnoj listi svih međunarodnih institucija, izopštena iz sistema odlučivanja u Generalnoj skupštini UN.
       Međunarodni sud pravde u Hagu je sud koji nema automatsku nadležnost u ovakvim slučajevima: to je sud samo za one zemlje koje su se podvrgle njegovoj nadležnosti. (Sve zemlje članice UN automatski su i članice Statuta Suda u Hagu. Istina, član 9. Konvencije o genocidu, po kojem je Jugoslavija takođe tužena, podrazumeva automatsku nadležnost.) Savezna Republika Jugoslavija, međutim, u jeku rata u Bosni i opsade Sarajeva, u času kada se nalazi pod najtežom političkom paljbom međunarodne zajednice, iz- gleda i ne pomišlja da porekne nadležnost suda Ujedinjenih nacija, u kojem joj se članstvo ne priznaje, već se upušta u hazardersku strategiju u kojoj u svoju odbranu ona osporava i postojanje i međunarodno priznanje države Bosne i Hercegovine i legitimitet njenog predsednika Izetbegovića. (Posle, u maju 1996, kad spor već dođe do faze usmene rasprave, odustaje od prigovora po kojem je priznanje BiH tobož bilo u suprotnosti sa međunarodnim pravom, i prestaje da državu tužiteljicu naziva takozvanom Republikom Bosnom i Hercegovinom.)
      
       Bosanska tužba
       Čitaocu naravno neće promaći da i bosanska strategija pati od slične unutrašnje političke manjkavosti kao i naša: Sarajevo ne priznaje kontinuitet SRJ sa SFRJ bilo gde drugo do pred Međunarodnim sudom pravde u Hagu, gde je podiglo tužbu za genocid. No, budući da u to vreme postoji mišljenje pravnog eksperta UN da Jugoslavija zvanično još nije "isključena" iz članstva UN, Međunarodni sud pravde u julu 1996. godine presuđuje da postoji nadležnost tog suda u ovom sporu, odbacujući jugoslovenske prigovore.
       Nova strategija Jugoslavije pod predsedništvom Vojislava Koštunice i sa međunarodno-pravnim ekspertom Tiborom Varadijem kao zastupnikom sastoji se u sledećem: Jugoslavija pre 1. novembra 2000. nije bila članica UN, a tek 10. juna ove godine punopravno pristupa Konvenciji o genocidu, te prema tome nije mogla biti tužena pred ovim sudom u martu 1993. godine. Tako se nastoji izbeći suština spora, u kojem bi se moralo dokazivati da Jugoslavija nije vršila genocid nad narodima Bosne i Hercegovine i izbegavati plaćanje ratne odštete za koju zemlja ne samo što nema novca, već zbog koje ne bi dobila ni novac koji će možda dobiti od drugih u vidu investicija. Varadi je već tražio odlaganje zbog tog proceduralnog spora, a i zato da bi se stvorilo nešto prostora za diplomatsku aktivnost. Najveći propust Slobodana Miloševića, kad je ovaj spor u pitanju, jeste to što u Dejtonu nije isposlovao sporazumni prekid spora.
      
       SRJ odbrana
       Naša strana sada mora da isposluje nešto što nikom još nikad nije pošlo za rukom, a to je da postigne da Sud preokrene svoju vlastitu odluku i na osnovu novih činjenica (odnosno prijema SRJ u UN od 1. novembra 2000) odluči da zapravo nije nadležan. U protivnom, zahtev za ratnu odštetu mogao bi se kretati u desetinama milijardi dolara. Jugoslavija bi možda uspela da dokaže da nije, kao država, vršila genocid u Bosni: nikom još pred sudom nikad nije uspelo da dokaže genocid budući da je reč o koncepciji iz 20. veka, no ne treba zaboraviti da nam u prilog ne ide činjenica što je pred jednim drugim sudom u Hagu, pred Haškim sudom za ratne zločine, u procesu Srbinu Dušku Tadiću već presuđeno da je rat u Bosni bio međunarodni sukob, dakle ne samo unutrašnji, građanski konflikt tri etničke grupe već rat u kojem je učestvovala i ova država. Dokazivanje genocida bilo bi daleko teže: morala bi se dokazati ne samo eventualna namera bosansko-srpskog rukovodstva da iskoreni bosanske Muslimane već i da uspostavi direktnu naredbodavnu vezu Radovana Karadžića i Ratka Mladića sa Saveznom Republikom Jugoslavijom, odnosno kontrolu SRJ nad njima.
       Vladimir Đerić, međunarodnopravni ekspert i savetnik Gorana Svilanovića u Saveznom ministarstvu inostranih poslova, kaže za NIN da je poenta u tome da Međunarodni sud pravde svakako nije dobro mesto za utvrđivanje odgovornosti za genocid: "Ako bi se postavilo pitanje odgovornosti za genocid, onda bi se postavilo i pitanje kolektivne krivice, jer pred Međunarodnim sudom rešavaju se pitanja odgovornosti država. Mi smo protiv tog koncepta da ceo narod odgovara za akte nekolicine."
      
       LJILJANA SMAJLOVIĆ