Diskretna ali intenzivna rasprava o najtežoj pravnoj sankciji krivičnih dela je, izgleda, podsetila na ogromnu razliku između onog što hoćemo i onoga što jesmo

      Godinu dana pre raspada druge Jugoslavije, ta država postala je specijalni gost Saveta Evrope zbog čega je pokrenuta reforma krivičnog zakonodavstva, a savezna država ušla u red istočnoevropskih zemalja u kojima je ukinuta smrtna kazna. Ona je, međutim, ostala u zakonodavstvima Srbije i Crne Gore. Na početku trećeg milenijuma, treća jugoslovenska zajednica je ponovo postala specijalni gost Saveta Evrope, a njene članice ponovo usklađuju zakonodavstvo sa evropskim uzorima. Ostaje nejasno gde će se nalaziti za deset godina.
       Nekako s proleća, a koji dan posle hapšenja bivšeg neprikosnovenog vođe Srbije i Jugoslavije Slobodana Miloševića, čitav niz visokih funkcionera podsetilo je javnost da u zemlji postoji smrtna kazna. Najpre je ministar policije Dušan Mihajlović u Beču izjavio da republičko zakonodavstvo sadrži odredbu o smrtnoj kazni, dok Statut Tribunala u Hagu ne predviđa takvu kaznu, zaključujući izjavu procenom da bi Miloševiću bilo bolje da sam zatraži transfer u najpoznatiju holandsku banju.
      
       Put u Evropu
       Ministar pravosuđa Vladan Batić najavio je da će smrtna kazna biti zadržana i u novom krivičnom zakonu Srbije. "Nama je Amerika uzor u pogledu pravosuđa, kad ona bude ukinula smrtnu kaznu i mi ćemo razmisliti o tome", rekao je ministar pravosuđa Vladan Batić, da bi kasnije objasnio kako je društvo toliko ogrezlo u kriminalu da ne može da se odrekne najteže kazne.
       Republički premijer Zoran Đinđić, u intervjuu budimpeštanskim medijima, podsetio je ponovo najtraženijeg osuđenika na planeti da smrtna kazna i dalje stanuje u zemlji Srbiji, napominjući da bi tokom fer i korektnog suđenja Milošević mogao dobiti smrtnu kaznu. Šta bi se dogodilo ako bi, kojim slučajem, nezavisni sudovi imali sluha za političke sugestije novih vladara? Međunarodna zajednica bi mogla da stane u odlučnu odbranu Slobodana Miloševića i njegovih ljudskih prava ili da, pod pretnjom sankcija, zatraži ublažavanje kazne ili njegovo prebacivanje u neki dobroćudniji ambijent.
       Ova pravnička parodija, međutim, samo oslikava politički nadrealizam na Balkanu, ali i upućuje neupućene da je smrtna kazna u međuvremenu postala jedan od indikatora demokratije na Starom kontinentu. Srbija, njena vlada i skupština, mogu da zadrže smrtnu kaznu, ali verovatno neće izazvati oduševljenje potencijalnih evropskih partnera. Naprotiv. U nedeljama i mesecima posle sloma Miloševićevog režima, federalna država je uspela da postane specijalni gost Saveta Evrope, sa ozbiljnim izgledima da već sledeće godine postane punopravni član te organizacije, ali zadržavanje smrtne kazne u zakonu moglo bi da postane glavna prepreka na dugom putovanju ka evropskoj porodici naroda. Pravnici podsećaju na šesti protokol Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda kojim se zabranjuje izricanje smrtne kazne, osim za vreme rata. Političari, opet, podsećaju da nije moguće postati član SE dok se ne potpiše pomenuta konvencija.
      
       Državna odmazda
       Zagovornici najteže kazne uglavnom kao ključne argumente navode suzbijanje ili prevenciju kriminala, načelo elementarne pravednosti koje ne dozvoljava da se počinioci najsvirepijih zločina, ubice dece, nemoćnih staraca ostavljaju u životu i na državnom trošku, iako je svim dobronamernim ljudima belodano da su takve individue neprijemčive za prevaspitavanje, vraćanje u društvo ili bar pokajanje. NJihovi argumenti oslonjeni su na stav da se pravda može održati samo ako se svako nepravo potre pravom, zbog čega je za najteže zločine neophodna pravna retribucija ili državna odmazda.
       Tu negde prisećaju se zakona taliona iz Starog zaveta (oko za oko, zub za zub..), kao i "Ko udari čovjeka te umre, da se pogubi", ali zaboravljaju na delove Novog zaveta koji izgleda kažu nešto drugačije. Protivljenje smrtnoj kazni zvanično su izrazile Rimokatolička crkva (enciklika pape Jovana Pavla Drugog Evangelium vitae), Svetski savet crkava i Ruska pravoslavna crkva (socijalna doktrina usvojena prošle godine), ali je smrtna kazna ostala pitanje po kojem se zemlje dele na "egzekucionističke" i "abolicionističke" i vode ozbiljne pravničke, etičke, sociološke i filozofske rasprave u svim zemljama koje imaju sud, univerzitet i medije.
       U večitoj raspravi o zločinu i kazni već nekoliko vekova i duže nema novih argumenata ali uvek ima novih zapanjujućih, monstruoznih zločina, prema kojima Raskoljnikov postaje uzoran omladinac, zbog čega ta rasprava uvek dobija novu energiju. Pod uticajem teških zločina, neke zemlje, poput Poljske, Mađarske, u kojima je ova kazna ukinuta, nalaze se pod pritiskom javnosti da je vrate, jer sve više ljudi veruje da ima zločina čiji počinioci ne zaslužuju mesto na zemaljskoj kugli. U priču o prevenciji teških zločina izgleda nije verovao Alfred Vels, koji je pre Drugog svetskog rata radio na instaliranju gasnih komora u zatvoru Sent Kventin da bi zatim počinio trostruko ubistvo i skončao život u pomenutim komorama.
       Dobar deo stanovništva izgleda veruje da se strogim kaznama može suzbiti ili redukovati kriminal. "Tu argumentaciju bismo mogli da obrnemo i da kažemo kako smo i do sada imali smrtnu kaznu pa smo ipak postali visokokriminalizovano društvo. Zagovornici smrtne kazne bi mogli da kažu da bi stopa kriminaliteta bila daleko veća da nije bilo smrtne kazne, ali istraživanja pokazuju da u zemljama koje su ukinule tu kaznu stopa kriminaliteta nije ništa veća od zemalja u kojima se ta kazna još izvršava", kaže jedan od najupornijih zagovornika ukidanja smrtne kazne, ugledni advokat Ivan Janković, koji je još 1981. godine sa grupom istomišljenika pokušao da osnuje udruženje za borbu protiv smrtne kazne, ali su vlasti tom udruženju zabranile rad.
      
       DOS - odlučan
       Pored temeljnog hrišćanskog stava o nedodirljivosti ljudskog života, abolicionisti navode da se ubijanjem ubice ili teškog zločinca ukida mogućnost njegovog preobražaja, pokajanja ili resocijalizacije. U raspravama se uvek najčešće ističe opasnost od sudske greške zbog koje je moguće pogubljenje nevinog čoveka. "Stalno se postavlja pitanje da li je bolje da jedan zločinac ostane nekažnjen ili da nevin čovek bude pogubljen. Samo u SAD, do sada je dokazano oko 60 slučajeva u kojima su osuđeni pogrešni ljudi, ali ovo je jedina kazna za koju pravosudni organi nemaju mogućnosti da isprave grešku. Smrtnom kaznom se, takođe, narušava princip srazmernosti krivice i kazne, u kojoj postoji gradacija odgovornosti i kazne, u kojoj kazne možete gradirati u beskonačnost, ali ne i kada imate smrtnu kaznu", kaže Janković.
       Savezni ustav, sastavljen na čuvenoj crnogorskoj planini, navodi da je "život čoveka neprikosnoven" (član 21), ali u republičkim najvišim aktima život se ne ceni toliko. Zbog te neusklađenosti može se desiti da lica optužena za genocid mogu da dobiju blaže kazne od lica koja su optužena za teško razbojništvo. Kako NIN saznaje od pouzdanih izvora u republičkom Ministarstvu pravde, u kazneno-popravnim ustanovama trenutno se nalazi 33 osuđenika na smrtnu kaznu, od kojih šestorica imaju pravosnažne presude, dok ostali zatvorenici čekaju odluku na žalbe višim sudskim instancama. Poslednja smrtna kazna izvršena je 1992. godine. Prema postojećem krivičnom zakonu, ta kazna izriče se za teško ubistvo iz člana 47 stav 2 i za teške slučajeve razbojništva član 69 stav 2.
       Republički ministar pravosuđa Vladan Batić izjavio je za NIN da će smrtna kazna biti ukinuta novim Krivičnim zakonom, ali nije imao vremena da detaljnije objasni novi nacrt zakona i razloge za ukidanje najteže kazne. Ostaje, međutim, nejasno zašto se o kaznama pričalo, jer su se gotovo sve članice DOS-a, bar u periodu pre dolaska na vlast, izjašnjavale protiv smrtne kazne - neke su (Demokratska stranka Srbije) zahtev za ukidanje kazne unele u program, neke su se javno izjašnjavale protiv te kazne (Demokratska stranka, Građanski savez), dok u drugim strankama to nužno proističe iz ključnih programskih opredeljenja koja se odnose na evropske integracije i usaglašavanje domaćeg sa evropskim zakonodavstvom.
      
       Viza za Ševeningen
       Potpredsednik Građanskog saveza Srbije i profesor Pravnog fakulteta Dragor Hiber podseća da se u deklaraciji sa nedavne skupštine GSS u Nišu ukidanje smrtne kazne navodi kao jedan od zadataka nove vlasti. "NJeno ukidanje svakako predstavlja jednu od ulaznica za Evropu i poslanici GSS će, ukoliko smrtna kazna bude ostala u Krivičnom zakonu, podneti amandmane na taj predlog. Posle usvajanja tog zakona, trebalo bi promeniti savezni Krivični zakon jer se njime propisuje sistem kazni."
       Jedno od retkih istraživanja domaćeg javnog mnjenja ukazuje da 42 odsto građana Jugoslavije podržava smrtnu kaznu, dok se 35 odsto njoj protivi, a ostali nemaju stav o tom pitanju. Ogroman broj ovdašnjih smrtnika je veoma spreman da na licu mesta donese tešku presudu za veoma uobičajene prestupe, a jedan od socijalističkih poslanika nedavno je potpisniku ovih redova rekao da ljudi češće pominju vešala i metak u čelo nego što kažu dobar dan. Uz pomoć medija i političara, koji veoma uspešno tuže, sude i vode na vešala, ljudi su verovatno naklonjeniji oštrijim kaznama jer misle da će njihov život biti podnošljiviji ako potencijalni zločinac "visi dovoljno visoko".
       Pored načelne diskusuje o smrtnoj kazni, postavlja se prilično trivijalno, ali ne i neverovatno pitanje: da li je svojevrsna licitacija smrti obavljena samo kao vid ubeđivanja lica sa haške liste da dobrovoljno uzmu "ševeningensku vizu".
      
       BATIĆ BAČEVIĆ
      
      

Juan za metak u potiljak Sudovi većine država na planeti Zemlji ne šalju počinioce teških krivičnih dela na električnu stolicu, vešala ili pred streljački stroj. Svojevrsna statistika etatističkih ubistava kazuje da su Švajcarska i Švedska ukinule smrtne kazne još pre dva veka, dok su krajem prošlog veka ovu kaznu ukinule gotovo sve istočnoevropske zemlje, osim Rusije (1996. godine, pred Savetom Evrope, obavezala se na ukidanje smrtne kazne ali je još nije ukinula), Belorusije, Srbije i Crne Gore. Do ove godine tu kaznu je ukinulo 108 zemalja, dok se u 87 država ta kazna izriče i sprovodi. Od razvijenijih zemalja, smrtnu kaznu zadržali su Japan i 38 država u SAD, ali u izvesnom broju američkih država na snazi je moratorijum na izvršenje ove kazne. U šest zemalja se smrtna kazna izriče licima koja su u trenutku izvršenja zločina imali manje od 18 godina (SAD, Iran, Nigerija, Pakistan, Saudijska Arabija i Jemen).        Najviše ljudi se pogubi u Kini, Demokratskoj Republici Kong i SAD. Prvo mesto po broju egzekucija zauzima Kina, u kojoj je u protekloj deceniji pogubljeno 18 194 osoba, a izrečeno 27 599 smrtnih presuda. Kako javlja Beta, ta kazna je izricana i za dela kao što je posedovanje 450 grama heroina, krađa nekoliko krava, primanja mita od hiljadu dolara ili čak ubistvo pande. Prošle godine je streljan potpredsednik Svekineskog narodnog kongresa, najvišeg zakonodavnog tela, zbog optužbe da je korupcijom stekao veliku ličnu korist. Kada je jedan državljanin Burme zatražio od kineskih vlasti da deportuju telo brata, streljanog zbog proizvodnje droge, stigao mu je brižljivo sastavljen spisak troškova na kojem se našao zahtev da brat plati jedan juan za "ispaljeni metak u potiljak". Statistika, međutim, govori da je kriminal u Kini porastao za 50 odsto.

      
      

Smrt pop Marinka U tekstu, nedavno objavljenom u beogradskom dnevniku Danas, advokat Ivan Janković podseća da je prva inicijativa za ukidanje smrtne kazne u Srbiji pokrenuta još 1881. godine. Dve godine kasnije, inicijator pop Marinko Ivković osuđen je na smrt streljanjem zbog učešća u Timočkoj buni.