Naš tajming je bio: februar - uspostavljanje elementarnih struktura u vladi, policiji, državnoj bezbednosti. Mart - budžet, teški dogovori sa budžetskim korisnicima (zdravstvo, školstvo, policija). April - elementarno zakonodavstvo, poreski zakoni, trebalo je i zakon o privatizaciji, ali ćemo ga preneti u maj. U maju i junu uspostavljamo odnose sa Svetskom bankom i MMF-om, održava se donatorska konferencija, dolazi nešto para za infrastrukturu. Jul-avgust - već strani investitori kupuju fabriku cementa u Beočinu i nekoliko drugih fabrika, osetiće se neki dolazak kapitala. Jesen je vreme kada će početi prvi ozbiljni projekti da se realizuju u Srbiji. Septembar, oktobar, novembar - počinju već da deluju investicije koje smo preko donatorske konferencije dobili, od Evropske komisije, počinju nova radna mesta da se otvaraju, privreda počinje da radi.
      
       Tri najbolja - tri najgora poteza vlade
       Najbolji je što smo očuvali jedinstvo savezne i republičke vlade i DOS-a na svim važnim državnim pitanjima. Drugi dobar potez je uvođenje monopola na naftu. Treći je oštar klinč sa kriminalom: politička ubistva, državna bezbednost, Rade Marković, Milošević...
       Najgori potez je način na koji je vlada pripremila i prezentovala poreske zakone, pri čemu Đelića izuzimam. On je bio odličan, mada se jedini prepoznao i prihvatio kritiku, ali kritika se jedino na njega nije odnosila. Drugi: premalo smo se bavili preduzećima i krizom menadžmenta u preduzećima. Treći, previše smo sporo kao DOS menjali ljude u školstvu, zdravstvu, policiji. U jednom malom mestu isti su načelnik, javni tužilac, sudija, šef policije, lokalna mafija. I ljudi sa pravom kažu: stani, posle tri-četiri meseca šta se promenilo? Želeći da sve bude legalno, mi smo premalo uradili.