Srboljub Bogdanović

      Šešelja su mnogi politički mudraci svih ovih godina titulisali kao "drugog najtalentovanijeg srpskog političara". Koliko su bili u pravu vidi se po tome što je prvi najtalentovaniji upravo ovih dana u Bačvanskoj ulici
       Dug je spisak nepodopština koje su radikali kroz istoriju počinili pre nego što su prouzrokovali ovaj poslednji prekid sednice parlamenta. Moglo bi se reći, u poređenju s onim što je bilo, ovo poslednje - bacanje pod džip, izmotavanje sa žutim trakama i zaposedanje skupštinske govornice i nije bogzna šta. Skupštinska većina ima efikasan način da se tome suprotstavi - da ukine televizijske prenose iz sale parlamenta, ali to bi značilo da popušta pred grupom televizijskih egzibicionista, a skupštinski prenosi su osetljiva demokratska tekovina koju, doduše, sada retko ko prati, ali je za svaki slučaj bolje da su tu.
       Zašto radikali to rade? Imaju li koristi od toga? Donosi li im to birače? Stiču li čije simpatije?
       Ne, reklo bi se. Ni ankete to ne pokazuju. Rejting radikala je manji od onog koji je bio na decembarskim izborima.
       Naravno, kada bi njih pitali - Šešelja, naročito - nema sumnje da bi smislili neki razlog zašto to rade. Upravo poput onog pred decembarske izbore, kad takođe nisu dali da se obave skupštinska zasedanja zato što su televizijski prenosi, kako su govorili, jedini način da izađu iz dosovske medijske blokade. Ako pogledamo šta to oni rade, videćemo da je politički i svakakav drugi egzibicionizam jedina konstanta u radikalskoj politici svih ovih godina; da je to gomila incidenata sa naknadnim učitavanjem smisla u te, za pristojan svet čudne, recimo tako, postupke. Ništa nije toliko glupo da Šešelj to ne bi mogao razložno da objasni: dok je još bio zvezda u usponu, putovao je u Španiju izvesnom knezu Alekseju Anžujskom da od njega ispovrti glavu cara Lazara i Miloša Obilića (!) ispostavilo da taj Anžujski nije knez nego nekakav prevarant. Lider radikala je po povratku objasnio da je ustvari hteo da kompromituje monarhiju i - šta ga briga - pet dana proveo u Španiji, o tuđem trošku. Ili, kada ga Nenad Čanak u TV debati pita zašto je, do poslednjeg dinara, potrošio zemunski opštinski budžet, i to pomoću fiktivnih uplata, onda naš junak, pred očima i ušima pola nacije hladno uzvrati: "Jok, nego ću vama da ostavim."
       Smisao Šešeljevih postupaka, koji se kod njega uvek utvrđuje retroaktivno, razlog je zbog kojeg su ga mnogi politički mudraci svih ovih godina titulisali kao "jednog od jedina dva prava srpska političara", ili kao "drugog najtalentovanijeg". Koliko su bili u pravu, vidi se po tome što je prvi najtalentovaniji upravo ovih dana u Bačvanskoj ulici .
       Šešeljeva slava nema mnogo veze sa njim samim. Ona je deo globalne patologije. Jer, jedno je kad, zato što je na televiziji zaliven sokom od pomorandže, pretuče - to jest, njegov telohranitelj - advokata Nikolu Barovića. To govori o Šešelju. Ali kada se pojavi na sudu sa korom od banane, veselo se smejući, odašiljući poruku: pogledajte, mogu da vas prebijem, mogu posle toga da vas ismejem i ništa mi ne možete, to govori i o okruženju u kojem je tako nešto moguće. To govori: pogledajte me, ja sam klovn, ali klovn je vaš gospodar; koliko ste bedni. Ja sam šarlatan, ali šta ste vi?
       I, dokle će tako moći? To, opet, od Šešelja ne zavisi. Kao što je sve što je smeo i mogao zavisilo od šarlatanske okoline, šarlatanske vlasti, tako će ga samo šarlatanske prilike i dalje držati na površini. Da li, da ne okolišamo, napokon možemo reći da živimo u zemlji u kojoj je postpetooktobarska vlast, kao suprotnost svemu onome što je Šešelj oličavao, ukinula šarlatanstvo u politici, u svemu? Da li živimo u nešarlatanskoj zemlji?
       Da li živimo u zemlji u kojoj ministar policije izađe i kaže da zna sve šefove mafije, al' nam ih ne sme kazat; živimo li u zemlji u kojoj guvernera Narodne banke po tri dana demantuju svaki put kad otvori usta; da li Miloševićeve velikaše istražuju iste one Miloševićeve sudije-specijalci za montirane političke procese, da li, naš, tridesetogodišnji ministar zna da sme da se upotrebljava genetski modifikovana soja iako to na svetu ne zna niko; da li kod nas zdravstvene vlasti znaju da zagađenje nije opasno po zdravlje i kad je pedeset puta veće od dozvoljenog; da li naš najveći bogataš može slavodobitno da izjavi kako se, eto, sada vidi da se nije obogatio o trošku naroda nego sa svojih deset prstiju, i to objavi na svojoj privatnoj televiziji, uzgred, istoj onoj koja je ćutanjem saučestvovala u prebijanju Nikole Barovića?
       U takvoj zemlji šanse za Šešelja su dobre. Dobre, jakako, jer, uprkos konkurenciji, niko ne može biti tako bezočan kao on. Samo njemu može pasti na pamet da veže žutu traku, njemu, koji je tražio da srpske ranjenike leče samo srpski lekari, koji je po spisku prozivao novinare koji nisu Srbi i zbog čega su mnogi nesrbi - među njima i Jevreji - izbegli po Kanadama i Novim Zelandima. NJemu, čije su partijske novine šestogodišnjeg dečaka proglasile za ustašu, samo da bi mogli da otmu stan njegovih roditelja.
       Prosto se čovek upita zar je moguće da nešto tako naopako i može postojati, takva politička antimaterija. Nigde ne može biti tolikog zla da negde ne bude i blagoslova. Vojislav Šešelj, sa svojim obrnutim moralom, kao kakav srpski Mefistofel, odabrao je da bude nepogrešiva hodajuća negacija svega onoga što ljudi smatraju lepim, plemenitim i pristojnim i, takav, podseća nas na to. Pokazuje nam šta bismo mogli biti kada ne bismo bili ovo što smo. Na neki način, čini nas boljima i to mu je, bez sumnje, najveća kazna.