Televizija će 16. maja direktno prenositi pogubljenje Timotija Mekveja, koji je 1995. godine kamionom-bombom usmrtio 168 osoba, među kojima i 19 dece, u Oklahoma Sitiju, što je bio najveći masovni zločin u istoriji terorizma. Taj će prenos biti neka vrsta "čiste forme". Jer će se smrt sigurno dogoditi

      Fotografija ne može da zabeleži smrt; na slici je uvek ili živ čovek ili je to leš. Smrt je nešto što se događa između dve mogućnosti objektiva. Budući neuhvatljiva, smrt se i ne dotiče fotografisanog; on će, ako na slici nije leš, živeti večno. U simboličkom smislu, razume se.
       U istom smislu, ali obrnutim smerom, kaže se da je film pronalazak koji osmatra smrt na poslu. Oni koje vidite na bioskopskom ekranu su mrtvi bez obzira što se kreću, govore, vode ljubav. Film je vampirska umetnost.
       Tek je televizija bila u stanju da registruje smrt. Ona je medij direktnog prenosa umiranja, "deliverdž service" smrti. Srpskom čitaocu nije potrebno podrobnije razlagati ovu tvrdnju. Sećam se da sam smrt na televiziji prvi put video pre dvadesetak godina, kada je, u Monci, stradao vozač bolida čije je ime bilo Roni Peterson. Stradao jeste u Monci, ali je umro u mojoj sobi.
       Ovo snažno osećanje identifikacije sa smrću, takav utisak fizičke prisutnosti njenom događanju, proističe iz same prirode televizije. Nasuprot drugim vizuelnim medijima, čija tehnološka suština ne otklanja faktor distance, kod televizije su pozicije gledaoca i ekrana izjednačene. Danas je ta pozicija opet izmenjena: surfujući po Mreži, vi ste s onu stranu ekrana kompjutera, kao što je Alisa bila s onu stranu ogledala.
       No, bilo kako bilo, televizija smrt smatra svojim (medijskim) vlasništvom. Televizijske vesti već davno ne informišu o dogođenoj smrti. One više služe da indukuju događanje smrti. Znana je anegdota kako je Ted Tarner, osnovavši CNN, izdao nalog da se kupe dva stara hotela u Atlanti. Šta će nam hoteli?, pitale su zabezeknute knjigovođe. Biće dana kada se ništa neće događati, reče im Ted. Onda zapalimo jedan od tih hotela i imamo ekskluzivan izveštaj. LJudi vole da gledaju takve stvari.
       Otuda, sa fenomenološkog stanovišta, nema ničeg čudnog u činjenici da će 16. maja televizija direktno prenositi pogubljenje Timotija Mekveja, koji je 1995. godine kamionom-bombom usmrtio 168 osoba, među kojima i 19 dece, u Oklahoma Sitiju, što je bio najveći masovni zločin u istoriji terorizma. Taj će prenos biti neka vrsta "čiste forme". Jer će se smrt sigurno dogoditi: Mekvej je odbio da zatraži pomilovanje, niti bi mu iko takvu želju uslišio. Kristijan Amanpur odlazi u penziju, ona nije više potrebna kao posrednik između televizije i smrti.
       Ništa ne menja na stvari to što se usmrćenje teroriste Timotija neće emitovati na nekoj javnoj ili komercijalnoj televiziji. Biće to interni prenos u okviru tzv. televizije zatvorenog kruga, koji će moći da prati 250 osoba, uglavnom rodbina nastradalih, bez novinara i drugih radoznalaca. Ali, svejedno, televizija ovim dokazuje kako je spremna da organizuje smrt kao spektakl.
       Sa stanovišta zdravog razuma i ovo malo preostale ljudskosti, to deluje monstruozno. Sa stanovišta same televizije, to je pitanje opstanka. Jer, neke Internet kompanije su se ponudile da prisustvo Mekvejevom smaknuću obezbede svakome za samo dva dolara po minutu: koliko para, toliko umiranja. Bile su odbijene. Ovog puta.
       Makluan je opet ispao u pravu. Delimično. On je jednom rekao da kada bi se javno vešalo, vešanja ubrzo ne bi ni bilo jer bi takav prizor angažovao ljude (valjda protiv smrtne kazne). Stvar je, međutim, u tome da kada bi smrt postala "vlasništvo" Interneta, ne bi bilo više televizije kakvu poznajemo, jer bi angažovanost koju pobuđuje Mreža - kod koje se, da podsetimo, gledalac nalazi s onu stranu ekrana, "unutra" - televizijski faktor "uključenja" učinila prevaziđenim. Opet u simboličkom smislu, na Internetu ste vi Timoti Mekvej, vi ste taj "koji umire" dok gledate kako smrtonosni otrov teče venama. Već raširena praksa "seksa preko Mreže" pokazuje da je i to moguće.
       Zato se ovaj događaj - televizijski prenos jednog pogubljenja - mogao sa sigurnošću predvideti. Već je prilikom streljanja Čaušeskuovih svega toga bilo, osim direktnog uključenja. S druge strane, projektima tipa "Velikog brata" televizija već izvesno vreme pokazuje kako, u borbi za opstanak, želi da predupredi svaku slučajnost. Ona više ne može opstati na ekscesu, ona ne može da čeka da neko ubije američkog predsednika ili da se zamajava navodeći na minska polja putujući teatar nekakvih izbeglica. Kao što je poznato, "Veliki brat" i slične emisije zasnivaju se na tome da televizija u kontinuitetu prati život u izolaciji grupe ljudi, međusobno do tada nepoznatih: ona ih snima dok jedu ili spavaju, uskoro će ih snimati kako vrše nuždu ili dok vode ljubav.
       NJihov život u izolaciji, u nekoj usamljenoj kući, ili u skrivenom studiju, jeste onaj faktor otklanjanja svih slučajnosti, nepredvidljivog, te se tako radikalno smanjuje put do neminovnih konflikata unutar jedne ovakve zajednice. Gledaoci, nakon svake emisije, glasaju ko će biti isključen iz daljih epizoda. Taj, na izvestan način, postaje mrtav, nema ga više. Pobednik celog ciklusa mora ostati sam, jedini preživeli.
       Jednom sam, pišući o fenomenu "Velikog brata", rekao da je ono što se očekuje zapravo smrt, ubistvo. To se, u projekciji razvoja ovih programa, iskazuje kao neminovno. U čemu je, bez toga, smisao zabave? Takav program, otuda, ne može uspeti u Srbiji (gde je jedna televizija već otkupila "licencu"). Ili je Srbija obećana zemlja takvih programa. Ovde bi se ubistvo dogodilo odmah, u prvom nastavku, ili bi se, čak, moglo dogoditi i pre, tako što će neki od izabranih učesnika biti ubijen na putu ka studiju. Umesto da se zove "Veliki brat" ili tako nekako, naša verzija bi se zvala "Mrtvi". Uskoro ćemo biti u prilici da to proverimo.
       Ali se to, bogme, odužilo! Neki su izgubili strpljenje: danas će, sutra će, smrt se stalno odlaže! Politika je pre nekoliko dana iz londonskog Gardijana prenela tekst o jednoj od najpopularnijih emisija ruske televizije - Uličnoj patroli. NJena je specijalnost smrt. Hvata je gde stigne, postavlja joj zasede. Randevu se još nije dogodio. Ali je, svejedno, smrt bez šanse da tom susretu izmakne u najbližoj budućnosti.
       Tokom minule zime Ulična patrola je, primera radi, prikazala sledeće epizode: dve mlade narkomanke obesile se na stepeništu, baba se okliznula na poledici i pala pod tramvaj, žrtva ubistva odsečenih nogu (to oni zovu samovar), onda jedan drugi leš, iseckan na sitno, valjda satarom (lego kocke), etc. Reporter Gardijana je prisustvovao jednom radnom danu ekipe kada se, gotovo do pred samo emitovanje, ništa nije dogodilo; zabrinuti što još nisu snimili nijedan leš, novinari su poskakali od radosti čuvši da je jedan penzionisani inženjer proveo celo veče pijući i pušeći u krevetu, da bi najzad zapalio sebe i svoj stan, a vatra sada besni i guta čitav stambeni blok u centru Moskve. Stojeći iznad leša, reporter saopštava gledalištu: "Pokojnik deluje kao da je umro u snu!" Kamerman, međutim, fiksira u krupnom planu njegova nagorela stopala.
       Ali, za divno čudo rejting emisije opada. "Ponekad nam se gledaoci javljaju telefonom žaleći se da nije bilo dovoljno krvi", kaže urednik. Zato je on u dilemi da li da prekrši sopstveni kodeks; "Možda zvuči cinično, ali i kod nas postoje izvesne granice. Mi, na primer, ne želimo da snimamo mrtvu decu." Ovo nije zabavna emisija, dodaje urednik Ulične patrole. Je li on čuo za Tarnerov plan sa starim hotelima? Možda će jednom biti prinuđen da lično u direktnom prenosu, ubije neku babu. To bi bilo uzbudljivo, a tako ruski!
       U međuvremenu, 16. maja, Timoti Mekvej će sigurno umreti. On će postati veliko ime u istoriji televizije. Na njegovu nesreću, neće ga se pamtiti kako bi on želeo, kao drugog posle Hrista, već će ostati zapamćen kao onaj koji je smrt uveo u sferu televizijske zabave. On je Veliki brat.
      
       BOGDAN TIRNANIĆ