Graham henkok:Industrija pomoći 3

      Kako bi se ostvario vrlo jasan i jednostavan cilj povećavanja dohotka zemlje i smanjivanja njenih troškova, strukturno prilagođavanje obično uključuje sve, ili većinu sledećih restriktivnih mera: devalvacija nacionalne valute (u teoriji, ovo obuzdava uvoz čineći ga skupljim i obezbeđuje podsticaj izvozu); drakonsko smanjivanje vladinog trošenja (posebno izdataka za obrazovanje i zdravstvo); radikalno smanjivanje ili potpuna eliminacija subvencija za ishranu i druge oblike potrošnje; mere kao snižavanje plata i restrikcije pri dobijanju kredita kojima je svrha i da smanje nivo potrošnje u društvima koja se "prilagođavaju"; ukidanje kontrole cena udruženo sa privatizacijom komunalnih preduzeća uz istovremeno povećanje cena njihovih usluga (voda, struja i sl.); i, najzad, više takse i više kamatne stope.
       Sa iznenađujuće malim razlikama koje odražavaju lokalne specifičnosti, ovaj paket mera koristi se u svakoj zemlji koja dobija novac od MMF-a ili Svetske banke. Nije potrebno biti vidovit da bi se predvidele posledice koje ove mere imaju na najsiromašnije i najnezaštićenije grupacije u "trećem svetu". Naravno da rezovi u budžetu za primarnu zdravstvenu zaštitu pogađaju siromašne; naravno da rezovi u platama pogađaju siromašne; i naravno veće cene za osnovnu robu i usluge pogađaju siromašne.
      
       PERU: Ovu logiku potkrepljuju činjenice:
       U periodu 1977-85.godine, Peru je dozvolio da njegovim razvojem gotovo u potpunosti upravlja MMF i prihvatio je dva veća programa strukturnog prilagođavanja. U tom periodu, prosečni dohodak po stanovniku u Peruu opao je za 20 odsto. Inflacija je porasla sa 30 odsto na 160 odsto; nezaposlenost i nepotpuna zaposlenost su se dramatično povećale; plate u formalnom sektoru privrede kretale su se ubrzanim tempom prema dnu; na kraju 1985. godine, primanja radnika iznosila su samo 64 odsto primanja koja su imali 1979. godine, a samo 44 odsto onih iz 1973. godine. U međuvremenu, ukupni izdaci vlade za "socijalu" to jest za obrazovanje i zdravstvenu zaštitu spali su sa 26 na 18 odsto u nacionalnom budžetu, subvencije za hranu i gorivo koje su od životnog značaja za siromašne potpuno su ukinute, prosečni dostup hrani po stanovniku opao je za 26 odsto, a neuhranjenost se znatno povećala - sa 42 na 68 odsto u okviru dečije populacije.
      
       FILIPINI: U 1984.godini, vlada Filipina, koju je tada, a i 1985. godine, predvodio predsednik-tiranin Ferdinand Markos, sklopila je ugovor sa MMF-om. U zamenu za podršku Fonda stabilizovanju platnog bilansa ove zemlje, vlada je preuzela obavezu da uvede dalekosežne reforme u tarifnom sistemu, javnim investicijama i energiji, da ograniči vladino trošenje na "socijalu", da poveća takse i da nametne kontrolu kreditnih uslova. Kao rezultat, u samo jednoj godini, bruto nacionalni proizvod po stanovniku toliko je opao da se vratio unazad za celu deceniju i došao na nivo koji je imao 1975. godine. Realne zarade su znatno opale kod svih kategorija radnika i u svim industrijama - za 46 odsto u proseku za sve zaposlene u gradovima od 1982. godine do 1985, i za 48 odsto među zaposlenima koji rade za sopstveni račun. U seoskim područjima, pad je bio za 31 odsto za nadničare i 41 odsto za one koji rade za sebe. Do treće četvrtine 1985. godine, realne nadnice u urbanim sredinama pale su na jednu četvrtinu onoga što Svetska banka naziva "pragom siromaštva" za šestočlano domaćinstvo, dok su nadnice u seoskim područjima pale čak i niže - na samo 22 odsto od minimuma. Vladino trošenje po stanovniku na obrazovanje opalo je za 30 odsto ispod nivoa iz 1979. godine. Strukture primarne zdravstvene zaštite koje su koristili siromašni bile su takođe ozbiljno ugrožene. Do kraja 1985.godine, ukupna vladina trošenja na primarnu zdravstvenu zaštitu bila su pet puta niža od onoga što je utrošeno na davanje subvencija za samo četiri supermoderne privatne bolnice namenjene opsluživanju grupa sa najvišim dohotkom.
      
       SRILANKA: Strukturno prilagođavanje u Sri Lanki, gde su subvencije za hranu radikalno smanjene, značilo je da je 30 odsto najsiromašnijih bilo izloženo neprekidnim smanjivanjima kaloričnog sastava ishrane tokom osamdesetih godina, dok je 50 odsto na vrhu popravilo taj sastav u sopstvenoj ishrani. Troškovi za obrazovanje i zdravstvenu zaštitu po stanovniku znatno su opali.
      
       ČILE: U Čileu, politika prilagođavanja izazvala je ogromno povećanje nezaposlenosti i neku čudnu inflaciju nagnutu na samo jednu stranu koja je učinila da su proizvodi koje kupuju siromašni poskupeli mnogo više od proizvoda koje kupuju bogati. Neuhranjenost među decom školskog uzrasta povećala se u prestonici Santjagu, kao i bolesti siromaštva kao što su tuberkuloza, tifus i žutica.
      
       JAMAJKA: Na Jamajci, ugovor sklopljen 1984. godine sa MMF-om doveo je do uklanjanja vladinih subvencija koje su dotad održavale cene osnovnih proizvoda za siromašne i nezaštićene grupe na niskom nivou, dok su troškovi za obrazovanje i zdravstvo takođe srezani. Procenat dece sa znakovima neuhranjenosti se povećao, dok su realni prihodi po prosečnoj porodici opali.
      
       BRAZIL: U Brazilu je strukturno prilagođavanje pod pokroviteljstvom MMF-a i Svetske banke dovelo do velikih smanjivanja vladinih troškova za socijalu osamdesetih godina, a to se posebno odnosilo na osnovne usluge u zdravstvu i na obrazovanje. Kao rezultat, došlo je do oštrog povećanja dečijeg mortaliteta i zabeleženo je da je veći broj dece pokazao neuspeh u školi ili prestao da ide u školu. Povećao se i broj maloletnih delinkvenata.
      
       VLADE I NAROD: U proseku, svake godine, od 1980. do 1985, bilo je 47 zemalja "trećeg sveta" koje su sledile savete MMF-a u vezi sa strukturnim prilagođavanjem. Prelivanje sredstava iz Fonda tokom ovog perioda dostiglo je 30,3 milijarde dolara a 21 zemlja u razvoju, koja je koristila zajmove Svetske banke za strukturno prilagođavanje, i izvestan broj drugih zemalja, prilagođavale su se na razne načine nalozima moćnih donatora bilateralne pomoći. Tokom istog perioda, bilo je sve više nego slučajno da su tri četvrtine svih zemalja Latinske Amerike i Afrike prolazile kroz naglašeno opadanje dohotka po stanovniku. Deca u siromašnim porodicama bila su najviše pogođena. Opadanje standarda života ove grupacije zabeleženo je širom i diljem sveta u razvoju. Osam zemalja Latinske Amerike, 16 u pod-saharskoj Africi, tri u Severnoj Africi i na Bliskom istoku i četiri u južnoj i istočnoj Aziji suočile su se sa posebno teškim problemima; u gotovo svim slučajevima ovi problemi mogli su se pripisati odricanjima prouzrokovanim strukturnim prilagođavanjem.
       Da su vlade zemalja "trećeg sveta" koje primenjuju reforme politike koje preporučuju MMF i Svetska banka zaista želele da služe, a ne da vladaju svojim narodom, da su zaista želele dobro svojim građanima umesto što su težile privatnom bogaćenju i sticanju moći-strukturno prilagođavanje ne bi moralo da izazove toliko bola.
       Da je ovo opšte kretanje u pravcu prilagođavanja donelo neki rezultat u vidu konkretnog i merljivog ekonomskog napretka, onda bi šteta učinjena siromašnima možda mogla da se prihvati, bar oni koji veruju da cilj opravdava sredstvo. Ali, u stvarnosti, teško je igde naći pozitivan rezultat.
      
       NOVE PRPORUKE: Same agencije ukazuju da je često izvoz znatno povećan u zemljama koje su se prilagođavale. Ali čak i tu se na svakom čistom nebu nađe i oblačak. Očigledno je da ako 20 zemalja izvoze slične poljoprivredne proizvode u isto vreme, svetska tržišta će se zasititi i cene će početi da padaju, što će u krajnjoj liniji prouzrokovati pad, a ne porast izvoznih dohodaka. U situaciji gde sve više i više zemalja pristupa politici prilagođavanja, ova pojava koja je već zabeležena poprimaće sve veće razmere u budućnosti. Suočena s ovim, Svetska banka sada ozbiljno preporučuje da bi trebalo da ona preuzme ulogu ranije kolonijalne sile koja bi tačno određivala šta gde treba da se proizvodi u njenoj imperiji. U jednoj nedavno objavljenoj studiji, na primer, zagovarano je da "SAL programi u raznim zemljama treba da se međusobno usklade kako se ne bi dešavalo da tržišta pojedine robe postanu prezasićena zbog iznenadne pojave prevelikog broja izvora snabdevanja".
       Drugi ključni cilj programa strukturnog prilagođavanja jeste da privatni sektor ostvari veće učešće u nacionalnoj ekonomiji. Svetska banka je to ovako definisala: "Kad odvojimo ekonomske aktivnosti od nezgrapne i neefikasne vladine administracije i vratimo ih tržištu, otklanjanje nepravilnosti i deformacija takođe će postati lakše."
       Ironija je, međutim, u tome što su zajmovi SAL često imali suprotan efekat.
       Tokom četiri godine u kojima se Turska podvrgavala strukturnom prilagođavanju pod pokroviteljstvom Svetske banke, na primer, udeo privatnog investiranja u totalnim investicijama smanjio se sa 48,8 odsto na 40,9 odsto. Na drugim mestima, prema poverljivim internim dokumentima, kao na primer u Obali Slonovače, SAL je iskorišćen za "pokrivanje zaostalih dugova nekoliko državnih poljoprivrednih preduzeća, ili, drugim rečima, za pomaganje neefikasnoj državnoj birokratiji".
       Ni u Keniji SAL nije korišćen za eliminisanje državnog učešća u poludržavnim preduzećima. Senegalski SAL poslužio je "za razvojne troškove poludržavnih preduzeća, uglavnom u poljoprivrednom sektoru", a u slučaju Tajlanda najveći deo zajma SAL upotrebljen je za državnu službu." Slično tome, u Zambiji, pre nego što se razišla sa MMF-om, dešavalo se sledeće, prema rečima jednog službenika Fonda: "Moramo priznati da smo mi Zambiji dozvolili da održava standard života svojih državnih službenika (platni spisak na kome se oni nalaze, troši 20 odsto bruto nacionalnog dohotka ove zemlje) koji je u potpunom neskladu s ostatkom privrede."
       Ovo je problem koji prevazilazi pojedinačne ličnosti i koji utiče na celokupnu industriju pomoći. To je problem otuđenja - u jednom svetu gde posrednici imaju praktično neograničen mandat da se dogovaraju, prikazuju događaje po svom nahođenju i odlučuju o sudbini miliona.
      
       ZAVERA ĆUTANJA: Najjednostavnije, problem se može prikazati ovako:
       Mi, poreski obveznici iz bogatih država, omogućili smo posrednicima da deluju u naše ime da bi pomagali siromašnima u zemljama u razvoju. Posrednici su ljudi zaposleni u raznim institucijama o kojima smo govorili u ovom poglavlju, to jest, u bilateralnim i multilateralnim agencijama za pomoć, u agencijama Ujedinjenih nacija koje pružaju tehničku pomoć, i u raznovrsnim bankama i fondovima za razvoj. Niko, u stvari, ne prati i ne kontroliše ni jednu od ovih institucija. Ako one ikome polažu račune, onda ih polažu samo institucijama istog tipa. NJihova preterana tajnovitost, njihova dokumentacija označena "poverljivom", "ograničene distribucije" i slično, i njihovi sastanci iza zatvorenih vrata - sve je to deo zavere čiji je cilj da se spreči bilo kakav javni nadzor nad onim što rade.
       Čak i Unesko, čijom poveljom se ova organizacija obavezuje da će raditi na "unapređivanju ljudskih prava i fundamentalnih sloboda" (uključujući i slobodu govora), traži od svog osoblja da "nikome ne prenosi informacije do kojih dolazi zahvaljujući svom položaju", a ova obaveza ne prestaje ni kad napuste svoje radno mesto ili se penzionišu. Ista ova zabrana je na snazi i u ostalim agencijama Ujedinjenih nacija, koje, ipak, u poređenju sa Svetskom bankom, deluju vrlo otvoreno, s obzirom na to da je ova institucija birokratsku zatvorenost dovela do perfekcije.
       U Svetskoj banci je čak i guvernerima zabranjen pristup ocenama nekih posebno kontroverznih projekata i programa. Ova dokumentacija smatra se "internim papirima" koji "nisu dostupni vladama ili javnosti". Isto tako, dokumenti, koje priprema Odbor direktora kako bi se omogućilo donošenje odluka o tome da li treba ili ne treba odobriti zajmove, nose oznaku "strogo poverljivo" ili "samo za ograničenu distribuciju". Obični poreski obveznici zemalja članica Svetske banke uopšte nemaju pristup bilo kakvoj vrsti informacije koja se tiče ove institucije, osim kad je reč o bezazlenim materijalima koje ona sama smatra da treba da ih objavi.
       U MMF-u veoma veliki broj informacija je tajne prirode, s tim što se primenjuju posebne mere bezbednosti i restrikcije na izveštaje zaposlenih koji se tiču nacionalnih privreda, na izveštaje sa savetovanja i papire koji predstavljaju zahteve zemalja članica za korišćenje sredstava Fonda. Svi takvi izveštaji su poverljivog karaktera i niko ih ne može objaviti, čak ni ona članica na koju se oni odnose.
      
       RAZLOZI: Bilo bi zgodno verovati da je odluka da se pokrenu veliki programi pomoći proizvod jasnog i jedinstvenog mišljenja industrijalizovanih država u posleratnoj eri, ali istina je drukčija. Od samog početka pojavio se niz vrlo različitih motiva koji su istovremeno dejstvovali. Rezultat je da je danas kolektivna psihologija davanja pomoći šizofrenična, zasnovana na protivrečnim potrebama i racionalizacijama od kojih su neke bezazlene, neke mračne, neke prosto neurotične.
       Navedimo najpre slučaj Sjedinjenih Američkih Država, gde je od početka postojao snažan lobi koji se zalagao za davanje pomoći iz moralnih i humanitarnih razloga. Truman je verovatno bio najznačajniji predstavnik ove škole mišljenja. Drugi je bio Herbert Huver koji je na Trumanov zahtev odmah posle rata obišao 38 zemalja i proputovao 50 000 milja da bi procenio opštu situaciju što se hrane tiče i da bi video kako viškovi iz Severne Amerike mogu najbolje biti raspodeljeni. Po povratku, obratio se američkom narodu sledećim potresnim rečima:
       "Od četiri jahača apokalipse, jedan koji se zove Rat je upravo prošao. Ali, Glad, Epidemija i Smrt još kruže svetom. Glad je tihi posetilac koji dolazi kao senka. Pored svake zabrinute majke ona sedi tri puta dnevno. Ona donosi ne samo patnju i tugu već i strah i užas. Ona nosi haos i paralizu. Ona je destruktivnija nego armije, ne samo u uništavanju ljudskih života nego i u uništavanju morala. Sve vrednosti prava na život tope se pred njenom invazijom i sve što su civilizacije stvorile nestaje. Ali mi možemo spasiti te ljude od najgoreg - ako hoćemo."
      
       POMOĆ BOGATIH: Nedugo pošto je Huver održao ovaj uzvišeni govor, drugi Amerikanci od uticaja počeli su da navode druge razloge za spasavanje siromašnih od najgoreg. Ne samo da je to u moralnom smislu potrebno učiniti, ističu oni, već to bi moglo biti dobro i za biznis. Godine, 1950. tadašnji predsednik Svetske banke g. Judžin Blek putovao je po SAD zagovarajući, najglasnije što je mogao, povećavanje pomoći. NJegova poruka je jednostavna: "Naši programi strane pomoći definitivno predstavljaju podršku američkom biznisu. Tri najznačajnije koristi su:
       1/ strana pomoć obezbeđuje velika i odmah raspoloživa tržišta za američke proizvode i usluge
       2/ strana pomoć podstiče razvoj novih prekomorskih tržišta za američke kompanije
       3/ strana pomoć usmerava nacionalne ekonomije prema sistemu slobodnog preduzetništva, a od toga američke firme mogu imati samo koristi."
       Slično, u 1964. godini, senator Mekgavern je imao ovo da izjavi: "LJudi kojima pomažemo danas, sutra će postati naši klijenti... Ogromno tržište otvoriće se za američke proizvode svih vrsta ako Indija uspe da ostvari polovinu produktivnosti Kanade."
       I ne samo Indija, naravno. Između 1945. i 1950. godine, Pakistan, Cejlon, Burma, Filipini, Indonezija, Jordan, Sirija i Liban takođe su postale nezavisne nacije, otvorene za američki komercijalni prodor. Godine 1954. Kambodža, Laos i podeljeni Vijetnam ostvarili su samoupravu, a 1957.godine Malajski arhipelag je stekao nezavisnost od Britanije. U Africi, Libija je postala nezavisna tokom pedesetih, bivša italijanska kolonija Eritreja se spojila sa Etiopijom, a 1960. godine bivše britanske i italijanske Somali lends ujedinile su se da bi formirale Somalijsku Republiku.
       Otprilike u isto vreme, Sudan, Maroko, Tunis i Egipat izmakli su imperijalnoj kontroli. Zlatna obala pretvorena je u nezavisnu Ganu, a Togolend, Kamerun i Gvineja bile su sledeće zemlje koje su ostvarile nezavisnost. U karipskom području, Portoriko i Holandski Antili stekli su samoupravu novog stila, a Federacija Britanske Zapadne Indije približila se nezavisnosti u okviru Komonvelta.
      
       POLITCILJEVI: Većina ovih novonezavisnih država i mnoge druge koje su im se uskoro pridružile, bile su strahovito osiromašene. Truman i Huver nazvali su ovu situaciju moralnom sramotom. Blek i MekGavern su privlačili pažnju na korist koju američki preduzimači mogu dobiti ukoliko se pomoć pruži ovim zemljama. A i hladni rat je predstavljao novi podsticaj. Po shvatanju donosilaca odluka u Vašingtonu, postojala je ozbiljna opasnost da će ove zemlje, ako budu prepuštene same sebi, pasti pod komunističku dominaciju.
      
       Ovu opasnost je trebalo izbeći po svaku cenu. Uskoro je na pomoć počelo da se gleda kao na sredstvo za ostvarivanje ovog političkog cilja.
       Tako je senator Hubert Hamfri 1957. godine rekao i ovo: "Kažu da narodi mogu postati zavisni od nas u pogledu hrane. Za mene je to dobra vest. Jer, pre nego što učine bilo šta drugo, ljudi moraju da jedu. A ako tražimo način da navedemo ljude da se oslanjaju na nas kako bi sarađivali sa nama, izgleda mi da je zavisnost od hrane divna stvar." Slično je govorio i predsednik Kenedi 1961. godine: "Strana pomoć je metod kojim SAD održavaju svoju poziciju uticaja i kontrole po svetu i izdržavaju veliki broj zemalja koje bi se bez toga definitivno srušile ili prešle u komunistički blok." Sedam godina kasnije predsednik Nikson je dodao: "Podsetimo se da glavni cilj pomoći nije da se pomogne drugim nacijama, nego da mi sami sebi pomognemo."
      
       (Nastaviće se)
      
      

Intonacija knjige Grahama Henkoka "Gospodari siromaštva", posledica je "duboke razočaranosti realnošću u industriji pomoći... posebno njenim najvećim akterima kao što su Svetska banka, Ujedinjene nacije i najznačajniji zapadni donatori", a činjenice, sumorne i daleko od svakog realnog optimizma, koje on navodi rezultat su višedecenijskog rada tih institucija do početka devedesetih.        Knjigu je prevela sa engleskog Vesna DŽuverović. Više izdavača je zainteresovano za njeno objavljivanje na srpskom.        U nekoliko nastavaka, NIN će objaviti delove za koje se pretpostavlja da će najviše zanimati našu javnost u ovom trenutku.        Feljton je priredio               SLOBODAN RELJIĆ