Već sedam meseci pada gotovo bez prestanka. Francuzima je definitivno pripala muka

      Lepo je što su novinari primetili da je Žak Širak prošle nedelje - po jakoj kiši - ispratio Zorana Đinđića do kapije Jelisejske palate. Ali, da li je francuski predsednik to uradio za srpskog premijera iz političkih ili, možda, svakodnevnih razloga? Otkud? Otud što u Parizu kiša pada neprestano. A Širak se, možda, pomirio s prirodom shvativši da se neće pokazati dobrim domaćinom, ukoliko - zbog kiše - svakog gosta bude ispraćao samo do zvekira.
       U većem delu Francuske, kiša pada gotovo neprestano već sedam meseci, mada se Parižani od jula žale na vreme. Presedan: od kada su počeli statistički da prate vreme, 1873. godine, toliko dug kišni period nije zabeležen. Poplave su postale gorući problem, Sena je donedavno ljubila pariske mostove. Sever zemlje, naročito oblast zaliva Som, posebno je pogođen, količina padavina trostruko je premašila prosek. Stanovnici nedeljama "plivaju" po ulicama i prizemljima kuća. Žrtava, srećom, nema, materijalna šteta je daleko od procene, vlada šalje novac, stručnjaci tvrde da bi naglo isušivanje zemljišta moglo dovesti do ozbiljnijeg oštećenja temelja i zidova zgrada, dok meteorolozi...
       Ništa od čuvenog proleća u gradu svetlosti. Bez obzira na to što Leticija Kasta uveliko najavljuje leto u režiji uvek-pod-opsadom-kupaca Galerije "Lafajet", ljudima je dozlogrdilo, zimsku garderobu ne skidaju, u metrou se preznojavaju, a krajem prošlog meseca pao je čak i grad veličine zrna pasulja, pa su, recimo u Bulevaru Monmartr, viđeni prolaznici koji se grudvaju. Usred aprila. Iako je zima bila relativno blaga, iako sneg bezmalo nije ni provejao.
       Masni oblaci i željeni zraci sunca smenjuju se neverovatnom brzinom, te se danas u Parizu niko neće prevariti i iz stana izaći bez kišobrana. U supermarketima se odnedavno mogu kupiti i kese za glavu, tek malo ukrojene, da statiraju maramu; u turističkim prodavnicama nude i instant kabanice s neizbežnim motivom Ajfelove kule. Ulični trgovci i ostali radnici čija plata direktno zavisi od turizma (takvih je mnogo, Francuska drži neprikosnoveno prvo mesto na listi turističkih destinacija) stalno ponavljaju na lošem engleskom jeziku da ne pamte kada je bilo ovako grozno vreme i kako im je, eto, krivo što stranci ne mogu da dožive Pariz u punom sjaju.
       Ponavljanje, čini se, preti da pređe u kompleks, zato što se obavezno štrecnu na golicljivu primedbu razočaranih posetilaca da za Pariz važi ono što je nekada važilo za konkurentski London. (S tim u posrednoj vezi: govoreći o bremenitim francusko-nemačkim odnosima, stubu ujedinjene Evrope, neimenovani nemački diplomata rekao je da je problem Francuza taj što morate najmanje dvaput dnevno da ih poljubite, jer će se u suprotnom osećati nevoljenim.) Čekajući pravo prolećno popodne, postaje očigledno da su najžešći borci protiv lošeg vremena - mlade Parižanke. Po njima jedinstvenoj tradiciji, još u februaru počele su da nose sandale (neke ih od jeseni nisu ni skidale, na šta je jedna Beograđanka prokomentarisala da bi "naša" žena pri samoj pomisli na gole noge u februaru momentalno ostala trajno sterilisana), prkoseći pomodrelim, mokrim prstima eventualnim francuskim meteoropatama u začetku, kojima bi kratak kurs na tu temu mogli da održimo bez pripreme.
       Uostalom, u Aveniji Republike gde, ispred agencije "Rada Vodžage", redovno stižu i za Beograd odlaze autobusi, fatalizmu sklon Šumadinac uspeo je, prekrstivši se, da zaključi: "Nek' pada, nek' pada. To im se sve vraća za ono bombardovanje." Inače mu je francuska država omogućila da 20 godina živi i dobro zarađuje u "najlepšem gradu na svetu" i tako izdržava pola familije u Srbiji. Familiju koja, verovatno, i dalje najčešće kuka zbog neprimerenog vazdušnog pritiska.
      
       ANA VUČKOVIĆ