Pokojni predsednik Franjo Tuđman ne samo da je posthumno unapredio demokratiju u Srbiji, nego je i Hrvatskoj omogućio da se približi "genetskom kodu" moderne Evrope

      Otkako su saznali da za 400 maraka dnevno mogu da se leče u bolničkom apartmanu svog pokojnog predsednika, stanovnici Hrvatske počeli su da razmišljaju kako bi živeli da je dr. Franjo Tuđman i dalje na čelu države. Latentnu nostalgiju za "Tuđmanovom erom" prekinula je haška tužiteljica Karla del Ponte. Činjenica da bi prvom predsedniku državno nezavisne Hrvatske, da je živ, bilo suđeno zbog ratnih zločina, suočila je naciju sa neočekivanom dilemom. Da li je bivši predsednik "umro na vrijeme" kako sugerišu njegovi oponenti, ili bi Hrvatima bilo bolje da su posle njegove smrti glasali za "ljude bez brade". Kako Hrvatsku za desetak dana čekaju novi, lokalni, izbori biračko telo imaće priliku za odluku. "Hrvatsku bez brade", nudi im, naime, "Udruga za promicanje hrvatskog identiteta i prosperiteta" koju vodi sin pokojnog predsednika, dr Miroslav Tuđman. Sve što njegovi istomišljenici imaju da poruče aktuelnoj vladajućoj garnituri svodi se na upozorenje "Idite s mirom!" Brade koje treba da odu pripadaju, razume se, premijeru Ivici Račanu i predsedniku Stjepanu Mesiću. Tim pre što je delu stanovništva Hrvatske, barem u Splitu, izgleda prešlo u naviku da predsednika države dočekuju povicima "četnik", "Ciganin", "lopov", "nacionalni izdajnik" i sl.
      
       "Enigma Stipetić"
       Novi desničarski ispadi u Splitu još jednom su upozorili vladu premijera Ivice Račana da ozbiljnije treba da se pozabavi planovima svojih neistomišljenika u vojsci, policiji, crkvi, medijima, političkim strankama. Nedavne smene u splitskoj "Slobodnoj Dalmaciji" i neuspela proslava Dana Četvrte gardijske brigade u Splitu, pokazali su da desničari nemaju namere da odustanu. Poznati splitski dnevnik koji je, uz provereni alibi javne kritike vlasti, otvoreno podsticao ksenofobiju, rasizam i netrpeljivost, poslužio je kao povod da smenjeno uredništvo, deo lokalnog klera i lokalni političari pokažu šta misle o novom kursu kojim Hrvatsku vodi vlast predsednika Stjepana Mesića i premijera Ivice Račana. Provokatori iz vojničkih struktura pokazali su šta splitski vojnici i njihovi nadređeni misle o svom vrhovnom komandantu. Sin pokojnog predsednika dr Miroslav Tuđman u međuvremenu je demonstrativno posetio Mirka Norca u riječkom zatvoru. Mada se radi o penzionisanom generalu Hrvatske vojske koji je jedva prešao tridesetu, a osumnjičen je za ratne zločine nad srpskim civilima, dr Miroslav Tuđman kaže da ne zna šta piše u optužnici protiv Norca, ali zna da je rat u Hrvatskoj ostavio 15 hiljada mrtvih ljudi. Ne tako davno, u Splitu se masovno protestovalo protiv privođenja osumnjičenog generala, a nekoliko stotina ljudi nosilo je transparente koji su čitavom svetu poručivali "Svi smo mi Mirko Norac!"
       Šta ovo treba da znači, prva je shvatila Karla del Ponte. Pošto sadašnji državni vrh Hrvatske nije pokazao dovoljno političke i građanske hrabrosti da svojim biračima objasni kako patriotizam i ksenofobija imaju malo toga zajedničkog, nad Hrvatsku je pušten prvi probni balon sa imenom šefa Glavnog štaba Hrvatske vojske generala Petra Stipetića. Operacije "Bljesak" i "Oluja" kojima se i danas, šest godina posle odlaska 200 hiljada Srba, ponosi svaki prosečni Hrvat, počele su da dobijaju zloslutne političke senke. Isto tako nenadano kao što je osumnjičen, general Petar Stipetić je i oslobođen sumnje za ratne zločine koji su se dogodili u bivšim UN sektorima "Sjever" i "Jug" kada je u njih, 5. avgusta 1995. godine, ušla Hrvatska vojska. Srbi su ovaj rat izgubili za tri dana, ali ni pobednička strana danas nema razloga za veselje kome se prepustila pre šest godina. Trenutne geopolitičke analize u Zagrebu govore da bez hrvatskog osvajanja Kninske krajine ne bi bilo ni Dejtonskog sporazuma ni mira u jugoistočnoj Evropi, ali "enigma Stipetić" još nije skinuta s dnevnog reda.
      
       "Opšte dobro"
       NJegovo oslobađanje od svake odgovornosti za pesimiste je samo signal da se Hag preko Stipetića "u pet do dvanaest" nagodio sa Zagrebom. Umesto glavnokomandujućeg Hrvatske vojske, za ratne zločine optužen je njen pokojni vrhovni komandant koji sada ionako ne može da odgovara za sve što bi moglo da mu bude stavljeno na teret. Oslobađanje generala Petra Stipetića od sumnji za ratne zločine neke je zato navelo na zaključak da je Haški tribunal od profesionalnog vojnika napravio klasičnog "pokajnika" kome je matična država konačno dozvolila da progovori o svemu što je kao "vojnik domovine" do sada morao da prećuti.
       Da se Hrvatska još bori oko definicije proteklog rata sa Srbima, govori i zvanični stav vlade u Zagrebu povodom izjave Karle del Ponte da bi i Tuđman, da je živ, odgovarao za ratne zločine. Mada su premijer Ivica Račan i njegovi ministri odbili da komentarišu izjavu glavne haške tužiteljice, ponovili su da aktuelna vlast smatra da je Hrvatska od 1991. godine vodila pravedan, oslobodilački rat u kome se, kao žrtva, samo branila od agresora. Pošto se zločini događaju u svakom ratu, bilo bi poželjno da ih hrvatsko pravosuđe kazni, ali izjednačavanje pokojnog Franje Tuđmana sa pritvorenim Slobodanom Miloševićem, za današnju vlast u Zagrebu ipak je prevelik zalogaj. Mada zvuči paradoksalno, pa i morbidno, bivši predsednik Hrvatske je zapadne demokratije i mrtav zadužio više od svog svrgnutog pandana u Beogradu. Da prvi predsednik Hrvatske 10. decembra 1999. godine nije umro na sedmom spratu Kliničke bolnice "Dubrava" na istočnoj periferiji Zagreba, pitanje je da li bi srpski premijer Zoran Đinđić svojim poliglotskim šarmom danas osvajao državnike širom Evrope. Ovakve nacionalne bizarnosti imaju i rezervnu varijantu koja je mrtvog predsednika Hrvatske pretvorila u "opšte balkansko dobro". Tako ispada da je dr Franjo Tuđman posthumno unapredio demokratiju u Srbiji, a Hrvatsku je pretvorio u uzornu evropsku zemlju koja brine o pravima svih ljudi koji u njoj žive i visoko ceni svoje susede, ma gde bili...
      
       "Politička biologija"
       Desničarske demonstracije u Splitu i izraženi regionalizam u Istri trebalo bi da budu samo izuzeci koji potvrđuju ovo pravilo. Dok jedan deo Dalmatinaca čezne za ratnim herojima koji odlaze u Hag, Istrani traže dvojezičnost i pravo na regionalnu pripadnost. Ovih dana obelodanjen Statut Istarske županije dočekan je u zvaničnom Zagrebu jednako nespremno kao i rasističke parole iz Splita. Ministar pravosuđa Stjepan Ivanišević brzo je suspendovao odredbe statuta koje podrazumevaju da gradovi i opštine u Istri uz hrvatska nose i italijanska imena, a obustavljena je i dvojezičnost. U Zagrebu, naime, smatraju, da učenje manjinskih jezika u Hrvatskoj nije obaveza, nego pravo svih njenih stanovnika. Analogije sa srpskim jezikom u istočnim delovima Slavonije nameću se same po sebi. U Vukovaru, recimo, u obnovljenu gradsku gimnaziju srpski učenici praktično nemaju pristupa. Ne zato jer im to neko zakonom zabranjuje, nego zato jer nema dovoljno učenika da se formiraju tzv. srpska odeljenja u kojima bi profesori materiju izlagali na srpskom jeziku.
       Bez obzira na geografski položaj i ratnu prošlost, i Slavonija, i Istra, i Dalmacija, i Zagreb čekaju lokalne izbore. Aktuelne statistike govore da će se 20. maja na njima pojaviti jedva trećina od četiri i po miliona stanovnika Hrvatske. To bi otprilike mogao da bude upravo onaj deo građana koji smatra da su novi izbori neophodni, jer zemljom, umesto sadašnjih šest, treba da vlada manje stranaka, sa daleko sposobnijim ministrima. Pitanje brade ovde nije presudno. Mnogo je važnije da to budu ljudi koji su u stanju da se nose kako sa vlastitim, tako i sa tuđim predrasudama. Dok se to ne dogodi, protiv prijema Hrvatske u evropske integracije i dalje će biti više od sedamdeset odsto ljudi koji žive u zemljama Evropske unije i ne mogu da shvate po čemu su to "hrvatske stanice" bolje ili lošije od "srpskih ćelija". Tim pre što su i jedne i druge daleko od poželjnog "genetskog koda" modernog Evropljanina.
      
       ZORICA STANIVUKOVIĆ