Sjedinjene Države Evrope su još vizija budućnosti. Svi se slažu da do toga mora doći, ali kada to neko eksplicitno kaže i zatraži, kao nemački kancelar Šreder, svi uzmiču, naročito Britanci

      Krajem aprila nemački kancelar Gerhard Šreder je vrlo eksplicitno objavio, i objasnio, svoju radikalnu viziju federalne Evrope. U njoj se govori o superdržavi sa svojim neizabranim ministrima indirektno biranom predsedniku u dvodomnom parlamentu koji ima punu kontrolu nad svom državnom potrošnjom. Tom državom bi rukovodio predsednik izabran od oba doma Evropskog parlamenta, koji bi bio različit od sadašnjeg. Donji dom parlamenta predstavljala bi postojeća legislatura, a savet ministara, postojeći forum nacionalnih vlada postao bi gornji dom.
       Nacionalne vlade bi birale svoje predstavnike da ih zastupaju u gornjem domu tako da bi britanski premijer i francuski predsednik bili samo evropski senatori.
       Dok je cela priča o Sjedinjenim Državama Evrope bila na nivou preliminarne diskusije, ili političkih spekulacija, sve je to izgledalo mnogo lepše i lakše i za nacionalne evropske vlade i za njihove političke predstavnike, ali i za stanovnike evropskih zemalja članica Evropske unije. Kada je Šreder ovako direktno pokazao svoju viziju Evrope, mnogi su tek onda shvatili da tako ili nekako slično jednom mora biti - i da im to ne odgovara.
      
       Jagnjeći odresci
       Nemci su proveli više od jedne decenije pažljivo birajući vladu (vlade) od ljudi posvećenih evropskom idealu i neočekivano lako prihvatali sva "evropska" rešenja. Još je bivši nemački kancelar Helmut Kol bio poznat po frazi : "Ujedinjenje Nemačke i ujedinjenje Evrope su dve strane istog novčića". Na to su se najviše zabrinuli tradicionalni nemački "prijatelji" Francuzi (pored mnogih zajedničkih projekata imaju i zajedničke vojne jedinice) i tradicionalno nepoverljivi Britanci koji su konačno shvatili da ih činjenica što su ostrvo i što su tesno vezani sa Sjedinjenim Američkim Državama nikako ne "spasava" od Evrope.
       "Velika briga" o onome što predstoji počela je još krajem godine (decembar) na samitu u Nici kada je u mnogim grlima zapeo zalogaj jagnjetine koji im je francuski predsednik Žak Širak ponudio - pošto su saslušali nemačkog kancelara Šredera. Već tada je bilo jasno da je pitanje dana kada će Nemačka izaći sa predlogom kao što je bio ovaj. Svi su znali, kao što mi znamo i kao što sve male zemlje znaju da se mora dogoditi ono što je neminovno. Evropa se mora ujediniti, bez obzira koliko to nekoga stajalo, koliko se to nekima ne sviđalo i koliko god još "malih" ratova na njenoj teritoriji bilo vođeno.
       Pitanje je, samo: kakvu to Evropu želimo?
       Pored zalaganja za ujedinjenje Evrope glasni su i "evroskeptici". Govori se i o "evrofobiji" i histeriji koja vlada tim povodom, naročito u Britaniji. Naročito u britanskim medijima i među konzervativcima.
      
       Uloga medija
       Šrederov "plan" nailazi na odbijanje i u Francuskoj i Španiji, kao da i one nisu bar malo učestvovale u njegovom kreiranju.
       Ni inače uzdržani iako veoma tvrdi Danci i Šveđani nisu nimalo srećni. Međutim, najteže je u Britaniji. Prema istraživanjima njihovih agencija i pisanju njihovih novina, Britanci su najmanje ponosni što su Evropljani. Oni misle da se tako gubi nacionalni identitet, što im je, inače najveći ponos. U evropske institucije, prema britanskim istraživanjima, veruje samo 17 odsto građana. Iznad njih su samo uvek skeptični Šveđani sa 35 odsto "evropskog" stanovništva.
       I dok 70 odsto Šveđana misli da su tela Evropske unije ipak važna, broj Britanaca je manji od 35 odsto. Mediji navode da je Britanija zemlja u kojoj se ljudi najmanje obaveštavaju o EU, a deca, u školama, skoro da ne čuju ni reči o tome. Takođe je najmanja podrška zajedničkoj valuti - svega 21 odsto, ali zabrinjavajuće je to što čak 73 odsto Britanaca nikada nije ni čulo za tu mogućnost dok je sa time upoznato sto odsto Danaca, koji su na referendumu, prošlog leta, odbili prihvatanje evra.
       Najveći problem građanima evropskih zemalja u vezi s ujedinjavanjem Evrope je slobodan protok "rada i kapitala" (zapravo, rada). Živeći relativno udobno u zemljama kojima uveliko preti ekonomska recesija, koja je već zahvatila SAD i Japan, neprihvatljiva im je pomisao da se za radno mesto bore sa radnicima iz Turske ili bivših istočnoevropskih zemalja, koji bi za isti, najčešće manji novac, radili više i bolje, bar na početku. A njih je toliko mnogo da bi taj početak mogao dugo da traje.
       Realno gledano, ujedinjenje Evrope nikome ne odgovara, čak ni najsiromašnijim zemljama Unije, ali odgovara siromašnim zemljama van EU koje željno očekuju da budu primljene među "uspešni svet", bez obzira koliko ih to koštalo.
       Zapravo, ujedinjenje Evrope najviše ne odgovara Americi, jer bi dobila još jednog konkurenta u ekspanziji svog kapitala.
       Tu joj još više pomaže evropska surevnjivost, naročito surevnjivost među političarima koji su odmah shvatili Šrederov plan kao njegove tantalovske napore da se "postavi" u istoriju kao duhovni vođa ujedinjenog kontinenta.
      
       MILAN DAMNJANOVIĆ