Neutralnim posmatračima je sve ovo bio pokazuje se na primeru Španije samo još jedan primer beskompromisne komercijalne i tehnološke borbe između SAD i EU, koja sve češće izlazi iz senke

      (Specijalno za NIN iz Madrida)
      
       Pod ovakvim naslovom i u posebnom dodatku o ekonomiji, "El pais" je nedavno objavio dugačak članak u kojem analizira prodaju španske fabrike oružja "Santa Barbara" američkoj kompaniji "DŽeneral dajnamiks". Ove firma ima četiri hiljade zaposlenih i nagomilane gubitke od oko 700 miliona dolara. Po kupoprodajnom ugovoru, njen novi američki vlasnik će najpre platiti četiri i po miliona dolara, zatim zadržati sve radnike, preuzeti obaveze oko ispunjenja evropskih normi o zaštiti životne sredine, u prve četiri godine obezbediti posao vredan oko 75 miliona dolara, a potom još i uložiti oko 54 miliona dolara za razvoj tehnologije i modernizaciju opreme.
       Španska vlada, dakle, ovom operacijom može da bude zadovoljna i zbog novog dokaza svoje doslednosti u liberalizaciji i privatizaciji privrede i zbog unosne ekonomske dobiti koju je ovom prodajom "gubitaša" - obezbedila. Po svemu sudeći, za mnogo godina unapred. I pri tom joj nije bilo lako, najmanje zbog levičarskih kritika da je ovim otvoreno pokazala svoj "proamerikanizam", a mnogo više zbog neslaganja njenih evropskih partnera, Nemačke posebno i pre svih, s ustupanjem važnog dela buduće evroproizvodnje oružja njenom najvećem rivalu. Otuda, pregovori, i to oni teži, politički, trajali su skoro pune dve godine, mnogo duže od istih takvih, ali sa ekonomskom sadržinom. Ako je, kada se radi o proizvodnji i prodaji oružja, tako nešto moguće razdvojiti.
      
       Nemački argumenti
       Kada je na red za privatizaciju došla i "Santa Barbara", malo je ko slutio da ona neće pripasti nemačkoj firmi "Kraus-Mafei". Dugogodišnja saradnja ove dve kompanije je tako nešto podrazumevala, posebno posle ugovora iz 1993. godine, za vreme vlade socijalista u Španiji, po kojem se španskoj armiji iznajmljuje 1O8 tenkova tipa "leopard", proizvođač i vlasnik patenta "Kraus-Mafei", uz gotovo simboličnu nadoknadu. Kad je nova vlada desnog centra sa nemačkom kompanijom potpisala ugovor vredan oko 1,7 milijarde dolara o proizvodnji 320 "leoparda" u "Santa Barbari" za potrebe španske armije, činilo se da je budućnost španske firme bila određena. Zato je ulazak u kupoprodajnu trku "DŽeneral dajnamiksa" za sve bio veliko iznenađenje.
       Nemački argumenti koje je predsedniku španske vlade predočio nemački kancelar, bili su ti da je ponuda "Kraus-Mafei" ne samo finansijski bolja od američke već i zadržava jedinstvo buduće evropske industrije naoružanja u kojoj bi, uz nemačku pomoć, Španija mogla da ima mnogo veću ulogu nego dosad. Primer za to je i uspešna evropska saradnja u proizvodnji "eurobusa" koji je u svom začetku bio gotovo ignorisan da bi potražnja za njima, danas, čak i jedan "Boing" naterala na odustajanje od proizvodnje "makrobusa". Zainteresovanost Turske za kupovinu čak hiljadu "leoparda" nikako nije za zanemarivanje, a tu su još i Indija i Maroko, zemlje koje i inače kupuju 28 odsto španske proizvodnje vojne opreme i oružja. Kontraargument se našao u tome da trenutno ne postoji projekat za skoru zajedničku evropsku proizvodnju oklopnih vozila. Kad on postane realnost, Španija će na to odgovoriti u skladu sa svojim već dokazanim evropskim uverenjem. Nemačkoj, odnosno "Kraus-Mafei" je ostalo samo da španskoj strani uslovi dosledno poštovanje potpisanih ugovora o zaštiti tehnologije, što je i obećano. I da se povuče iz rečene trke. Neutralnim posmatračima je sve ovo bio pokazuje se na primeru Španije samo još jedan primer beskompromisne komercijalne i tehnološke borbe između SAD i EU, koja sve češće izlazi iz senke.
      
       Tržište tenkova
       "DŽeneral dajnamiks" više nije imao ozbiljnog konkurenta. "Santa Barbara" će uskoro, umesto očekivanog "leoparda", proizvoditi tenk "abrams", koji inače ne upotrebljava nijedna evropska armija. Time je ulazak američkog oružja na evropsko tržište zajamčen. Ali ne samo to. Dobri španski odnosi sa zemljama Južne Amerike i Severne Afrike i jako ekonomsko prisustvo u njima, takođe su izvrsni nagoveštaji budućih poslovnih uspeha "Santa Barbare" na tim tržištima. Klijentela iz ovih zemalja nikada nije oskudevala u porudžbinama ove tako tražene robe.
       Ni dojučerašnji nemački partner nije ostao bez utešne nagrade, samo da bi se popravili odnosi između dve zemlje; na konkursu za proizvodnju super ili brzih vozova, koji bi kroz nekoliko godina trebalo da povežu Madrid i Barselonu za samo dva i po sata vožnje, pobedio je "Simens", kome inače pripada "Kraus-Mafei". A "Rajnmetal", usko vezan sa "Kraus-Mafei", slobodno će moći da nastavi proizvodnju cevi za američka teška oružja, onako kao što je to i dosad činio. To su, razume se, tvrdnje zlih jezika, a ne - zvanične. Jer, konkurent "Simensu" je bila francuska firma a sa susedom treba imati dobre odnose.
       Na izlazu iz ovih zamršenih ekonomskih odnosa, jasno se vidi da će "leoparda" ili "abramsa", sad svejedno, američkih, nemačkih, španskih ili nekih drugih, tek, tenkova će na tržištu biti. Jer, nema nagoveštaja da za njima potražnja opada. Nije reč samo o Turskoj i njenoj mogućoj kupovini hiljadu "leoparda" i budući da nju u stopu slede mnoge zemlje sa zahtevima ograničenim njihovim ekonomskim potencijalom, nažalost (ili na sreću!?) mnogo skromnijim od njihovih želja.
       Puška na zidu u prvom činu - u trećem mora da opali ili nema razloga da postoji, jedno je od svetih pravila pozorišne dramaturgije. Sreća bi bila velika da ovo i dalje ostane samo pozorišno pravilo jer, pređe li u vojnu dramaturgiju, onima koji oružja u trećem činu nemaju, ostaće samo da se svecima mole. Mada se i tu izbor sužava, za šta "Svetu Barbaru" nikako ne treba kriviti.
      
       BRANISLAV ĐORĐEVIĆ