Rusija i Kina su jasno stavile do znanja da se neće uključiti u novu trku u naoružanju. Ali, desilo se još jednom unutar velikog strateškog trougla da se slabljenje odnosa između dve sile odražava na odnose svake od njih s onom trećom. Između Amerikanaca i Kineza nikad gore, a između Rusa i Kineza nikad bolje
       Tvrdeći da Americi danas preti najveća opasnost od nekoliko država koje je Vašington proglasio za otpadničke, predsednik DŽordž Buš je obnarodovao novi američki plan odbrane, poznat kao protivraketni štit. Po tom sistemu odbrane, Amerikanci bi se osposobili da - po ceni od najmanje 60, a neki kažu i do 100 milijardi dolara, za početak - svojim raketama susreću u kosmosu eventualne napadačke rakete pre nego što one padnu na ciljeve na američkoj teritoriji, a potom, podrazumeva se, višestrukom snagom uzvrate drskom agresoru. Projekat liči na nekadašnju Inicijativu za stratešku odbranu Ronalda Regana, poznatu kao "rat zvezda", ali je od nje manje složen i manje skup i dobio je popularni nadimak "sin rata zvezda".
       Bušov plan je odstupanje od Sporazuma o antibalističkim projektilima koji su 1972. godine u Moskvi potpisali Ričard Nikson i Leonid Brežnjev i na kojem se, protekle tri decenije, zasnivala ne samo ravnoteža među nuklearnim silama nego, zajedno sa Sporazumom o neširenju nuklearnog oružja iz 1970, i čitava svetska koncepcija kontrole naoružanja i razoružanja. Ali, za utehu onima koji ga napadaju da novim sistemom odbrane zapravo pokreće novu trku u naoružanju, Buš je najavio postupno smanjenje postojećeg (podrazumeva se vremenski prevaziđenog i tehnički zaostalijeg) nuklearnog arsenala.
       Međutim, SAD svesno odstupaju od starog sporazuma o ravnoteži straha, odnosno o uvažavanju moći uzvraćanja. Po Bušu, taj sporazum je ostatak prošlosti i hladnog rata, "ne priznaje sadašnjost i ne ukazuje na budućnost", a svet se izmenio. Sadašnja Rusija, koja više nema komunističku vladu, nije za Ameriku isto što i nekadašnji Sovjetski Savez. "Današnja Rusija nije naš neprijatelj, nego zemlja u tranziciji sa izgledima da izraste u veliku naciju, mirnu iznutra i miroljubivu prema susedima", kaže on. Time se istovremeno želi reći da Amerika ne pravi protivraketni štit zato što strepi od ruskih raketa. (Kina nije pomenuta, možda ponajviše zato što je plan najavljen u vreme zahladnelih i poremećenih američko-kineskih odnosa, kad je ova zemlja u Vašingtonu tretirana, za razliku od Rusije, pre kao vojni i političko-ideološki suparnik, nego kao partner.)
      
       Poziv na oružje
       Ako više nema Berlinskog zida i gvozdene zavese, to ne znači da je svet bezbedan, jer postoje i druge zemlje sa nuklearnim naoružanjem i nuklearnim ambicijama kojima upravljaju tirani i koje gaje "neutoljivu mržnju" prema Sjedinjenim Državama, njihovim vrednostima i njihovim prijateljima, tvrdi američki predsednik. Za takve "otpadničke" države - a poimence se najviše pominju Severna Koreja, Irak i Iran - nije dovoljna samo nuklearna snaga uzvraćanja, kao u hladnom ratu, nego "nova koncepcija uzvraćanja, zasnovana i na ofanzivnim i na defanzivnim snagama". Drugim rečima, od potencijalnog iracionalnog agresora nužna je sigurna zaštita, jer njega ne odvraća od eventualnog napada strah od surove odmazde.
       Ovakav Bušov "poziv na oružje" - kako londonski "Ekonomist" naziva govor američkog predsednika - naišao je na povlađivanje u SAD, uz neke izuzetke među kongresmenima i novinskim komentatorima, na uzdržanost među evropskim saveznicima, na oprez i protivljenje, ali i izbegavanje konfrontacije, u Rusiji i, najzad, na optužbe za hegemoniju i podsticanje trke u naoružanju u Kini. Projekt, koji nekim analitičarima liči na postavljanje čitavog dosadašnjeg međunarodnog sistema bezbednosti naglavce, nije ni tehnološki savršen ni politički nesporan da bi mogao brzo da bude realizovan.
       Američki raketni stručnjak Majkl O' Hanlon veruje, imajući u vidu niz dosadašnjih ne osobito uspešnih eksperimenata, da bi sistem mogao da bude izgrađen - u kombinaciji sa satelitima u kosmosu i radarima u Britaniji i na Grenlandu, koji bi emitovali upozoravajuće signale o nadolazećim agresorskim raketama - najranije za dve, a možda tek za pet godina. Još se ne zna koliko će biti pouzdan, to jest dovoljno siguran da precizno usmeri američku raketu sa zemlje na napadačku raketu u vasioni. Ali glavna briga, uprkos svemu, ne izgleda tehnička, nego diplomatska, kaže američki stručnjak Kristofer Helman i ističe: "Naši evropski saveznici ostaju veoma zabrinuti zbog razvoja sistema, posebno ako on narušava Sporazum o antibalističkim projektilima iz 1972, koji Evropa smatra kamen-temeljcem svih međunarodnih sporazuma o kontroli naoružanja". Američkoj diplomatiji biće potrebno i mnogo spretnosti da objasni zašto su, među nuklearnim silama, baš one koje se takvima još ne mogu nazvati glavni povod za izgradnju protivraketnog štita koji čitav sistem međunarodne vojne ravnoteže dovodi u pitanje. Američki nuklearni arsenal broji više od 12 000, a ruski više od 28 000 bojevih glava na strateškim projektilima dometa 6 800 do 8 100 milja. Britanija ima oko 400, Francuska 510, Kina 425 bojevih glava na projektilima dometa od 3 300 do 7 500 milja.
       Sa Rusijom, koja više nije neprijatelj nego strateški partner, dogovoreno je - sporazumom START-2 - uzajamno smanjenje arsenala na 3 500 bojevih glava do 2007. godine. Buš i sada obećava da će SAD to svakako učiniti. Ali, kako su SAD prekršile jedan važan međunarodni sporazum (iz 1972), postavlja se pitanje hoće li ovo obećanje ispuniti. I drugo: ako je jedna strana prekršila sporazum, mora li druga - Rusija - da se svoje obaveze pridržava? Pretpostavka je da predsedniku Putinu neće baš biti lako da na to pitanje ubedljivo odgovori svojim maršalima i generalima. Druge dve nuklearne sile - Britanija i Francuska - američke su saveznice i antiraketni štit zbog njih nije, razume se, potreban. Ne veruje se ozbiljno ni da će Kina, peta po snazi nuklaerna sila, napasti Ameriku iako se u Vašingtonu računa na dugoročno koškanje s njom u azijsko-pacifičkom regionu, posebno oko Tajvana.
      
       "Odmetnički" režimi
       Od ostalih zemalja koje sebe smatraju nuklearnim silama - i koje nisu ni potpisnice Međunarodnog sporazuma o neširenju nuklearnog oružja iz 1970. godine - ostale su još Indija i Pakistan. Indijski nuklearni arsenal varira, zavisno od različitih procena, između 60 i 250 bojevih glava na raketama dometa 1 500 do 2 000 milja. Nije poznato koliko bojevih glava ima Pakistan - po jednoj proceni, do 15, a po drugoj, deset puta više, i to na projektilima dometa do
       1 800 milja. Koliki god bio nuklearni arsenal ili potencijal ove dve zemlje, zna se da one rakete imaju zbog nacionalnog političkog prestiža i da ne spadaju u američke neprijatelje.
       Ostale su "otpadničke", po Amerikancima neodgovorne i neuračunljive, zemlje. Veruje se da je Severna Koreja prošle godine imala dve nuklearne bojeve glave na projektilu dometa do 900 milja, a Iran 5 do 10 (dometa 310 milja). Irak je nepoznanica, ali je Americi sumnjiv zato što od 1991. odbija inspekciju UN za kontrolu naoružanja.
       Postoji u Americi neskriveno podozrenje da nuklearno oružje iz Rusije ili Kine može da dođe u ruke neodgovornih državnika koji su neprijateljski raspoloženi prema Amerikancima. Ne misli se da bi Rusi to činili namerno i iz političkih pobuda. Strepi se - sudeći po nalazima nekih američkih istraživačkih instituta - da bi osiromašeni ruski naučnici i atomski stručnjaci mogli da prodaju "odmetničkim" režimima ako ne neophodno državne tajne a onda svoje dragoceno znanje. Za Kinu se pak misli da bi deo svoje nuklearne tehnologije mogla i da unovči.
       I tako, od svih silnih raketa kojima raspolažu prave nuklearne sile, bezbednost SAD najpre, kako proizlazi iz američkih zvaničnih objašnjenja, ugrožava Severna Koreja - pod uslovom da ne umre od gladi pre nego što odluči da krene u napad sa sve svoje dve bojeve glave i pod uslovom da njen projektil dosegne do američke teritorije. Evropska unija je, da ne kaže Amerikancima koliko je povod za izgradnju raketnog štita apsurdan, poslala delegaciju u Pjongjang - da ubeđuje Kim Đong-Ila da ne preteruje sa junačenjem. Ovaj je, koristeći se jedinom ponudom koju ima - navodnim američkim strahom - obećao da će se uzdržati da ne ispaljuje rakete do 2003. godine.
      
       Američka objašnjenja
       Uvodničar "Los Anđeles tajmsa", jedan od retkih američkih analitičara koji na Bušov štit gleda negativno (ostali se slažu da su Irak ili Severna Koreja opasni po američku bezbednost ili se teše da dva odsto vojnog budžeta i nije tako veliki izdatak za sigurniji odbrambeni sistem), o razmerama opasnosti piše: "Već postoji pouzdano sredstvo odvraćanja u uverenju da će bilo koja zemlja koja se usudi da pošalje raketu na Sjedinjene Države odmah biti podvrgnuta teškom razaranju. Vladari Severne Koreje, Irana i Iraka, koji znaju da se rakete ne mogu lansirati u potaji, razumeju to podjednako dobro kao što su u proteklim godinama to razumeli lideri Sovjetskog Saveza ili Kine."
       Rusi, za koje svet veruje da su najpozvaniji da se povodom Bušovog štita oglase, nisu se u svojim reagovanjima upuštali u američka objašnjenja. Očigledno je da ih ne smatraju osobito razložnim i znaju da Amerikance neće mnogo pogoditi, a ponajmanje od namera odvratiti strane neverice u njihov motiv. Međutim, dijapazon ruskih mišljenja je dosta širok - od osuda i optužbi do usredsređivanja samo na one tačke američkih tumačenja plana koje mogu ići u prilog Rusiji. Predsednik Putin se ovog puta zaista može pozvati po ugledu na Zapad - da bi u Vašingtonu bio bolje shvaćen - na hirovito javno mnjenje.
       Još početkom ove godine, kad je tema javno otvorena kao nesumnjiv prioritet u Bušovoj politici bezbednosti, maršal Igor Sergejev, tadašnji ministar odbrane, optužio je SAD da "žele da ostvare stratešku dominaciju u svetu". Maršal Sergejev nije više ministar odbrane, ali prekori Vašingtonu nisu izostali - zbog jednostranog kršenja Sporazuma o antibalističkim projektilima i ugrožavanja svetske bezbednosne ravnoteže.
       Dmitrij Rogozin, predsednik Spoljnopolitičkog odbora Dume, kritikovao je SAD zbog narušavanja sporazuma o naoružanju i podsticanja trke u nuklearnom naoružanju i zapretio da bi i Rusija mogla da preispita svoj stav prema odredbama sporazuma START-2 o smanjenju nuklearnog oružja. Liberalni Vladimir Lukin, nekadašnji ambasador u Vašingtonu, smirivao je duhove: "Nema razloga za usplahirenost. Ima dosta vremena i realnih osnova za strpljenje i pripremu neishitrenih razgovora." Komunistički lider Genadij Zjuganov tražio je od vlasti da se "ponašaju dostojanstveno i aktivno brane nacionalne interese".
      
       Nova poređenja
       Šef diplomatije Igor Ivanov napravio je neku vrstu kompromisnog pristupa: rekao je da Rusija smatra Sporazum o atibalističkim projektilima "neodvojivim" od procesa razoružanja u poslednje tri decenije, ali i da je "izuzetno važno to što SAD ne nameravaju da naprave jednostrane korake, nego nameravaju da se konsultuju sa saveznicima i prijateljima, među kojima je i Rusija". Ivanov se, dakle, ponaša kao da jednostranog narušavanja najvažnijeg sporazuma između dve sile nije ni bilo i poziv Rusima da se ne jede prezentira kao poziv na nastavak partnerske saradnje. Najsmirenije je reagovao predsednik Vladimir Putin. Rekao je ono što se očekivalo -"prvo, da ne treba razarati postojeći međunarodni sistem bezbednosti i, drugo, da treba delovati zajedno" - a onda je dodao da mu je veoma drago što je Buš obećao da će konsultovati saveznike i što Rusija nije tretirana "ni kao protivnik ni kao neprijatelj". Istakao je da to "stvara dobru osnovu za pozitivan dijalog". Tu je i poruka: dva predsednika se od Bušovog dolaska na vlast još nisu srela, pa će mogući pozitivan dijalog biti otvoren tek prilikom njihovog prvog susreta (najverovatnije od 20. do 22.jula u Đenovi, na sastanku industrijski najrazvijenijih zemalja okupljenih u grupi "G-7 plus Rusija").
       Analitičari iz ovoga zaključuju da se američki raketni štit ne mora Rusa previše ticati, ako već ne ide neposredno na njihovu štetu, i da se Rusija neće dati uvući u trku u naoružanju, jer za to svejedno nema sredstava. Nova poređenja mogu da budu šokantna: ruski godišnji vojni budžet iznosi osam, a američki 290 milijardi dolara. Najzad, Amerikanci će verovatno uraditi ono što su naumili, bilo da Rusi ili čak američki saveznici iz NATO-a s tim budu saglasni ili ne. To je nova realnost u jednopolarnom svetu.
       Kinezi su takođe toga svesni, ali su iz taktičkih razloga - u vreme svađe sa Amerikancima - oštriji od Rusa u osudi američkog ponašanja. Prva je, po običaju, reagovala agencija Sinhua: "Analitičari kažu da će američki plan za izgradnju raketnog odbrambenog sistema ne samo kresnuti varnicu za novu trku u naoružanju i podstaći širenje oružja za masivna razaranja nego i da će ugroziti svetski mir i bezbednost u 21.veku."
      
       Jedinstven problem
       Kina je očigledno stavila do znanja da se, kao ni Rusija, neće dati uvući u novu trku u naoružanju. Tako se na početku moguće raketne trke pojavio samo jedan trkač - predsednik Buš. Kina nije potpisnica Sporazuma o antibalističkim raketama iz 1972. godine (u to vreme bila je u velikom neprijateljstvu sa Rusijom, a Nikson je, svojim senzacionalnim susretom sa Maoom, tek bio otvorio put normalizaciji američko-kineskih odnosa). Ona je, međutim, taj sporazum kasnije prihvatila kao politički značajan i za sebe i danas ga - kako je istakao portparol Ministarstva spoljnih poslova DŽu Bangcao - smatra "kamen- temeljcem za očuvanje globalne strateške ravnoteže i stabilnosti". Kad je Vašington, iznerviran neuspehom u pregovorima o izručenju američkog špijunskog aviona, koji već nedeljama stoji zarobljen na kineskom vojnom aerodromu na Hajnanu, najpre najavio da će prekinuti sve vojne kontakte s Pekingom, a onda se korigovao izjavom da će vojnu saradnju temeljno preispitati, od slučaja do slučaja, Kinezi su američku pometnju iskoristili kao dodatan povod za nove kritike i čak napad na predsednika Buša.
       Tako je komunistički dnevnik "Ženmin žibao" spojio tri osetljiva pitanja - izgradnju američkog antiraketnog štita, prodaju oružja Tajvanu i spor oko špijunskog aviona - u jedinstven problem: navodni kompleks inferiornosti DŽordža Buša kao državnika. "Buš se oseća nesigurnim od početka mandata zato što nije izvojevao čistu pobedu na predsedničkim izborima", piše list. NJegovo ponašanje motivišu njegova slabost i želja za publicitetom, kao i njegova uobrazilja, kako misle američki saveznici u Evropi. Sledi zaključak: "NJegova iskrena želja je da iziđe iz senke slabog predsednika."
       Bez obzira na ovakvu uvredljivu retoriku u medijima, zvaničnici su na oprezu: iako se odnosi sa SAD ocenjuju kao najniži za poslednjih pola godine, a u stvari neizglađeni još od bombardovanja kineske ambasade za vreme napada NATO-a na Jugoslaviju pre dve godine, nema poteza koji bi ih dodatno ugrozili ili, ne daj bože, dve zemlje uvukli u direktnu konfrontaciju.
       Ali, kako to obično biva unutar velikog strateškog trougla, slabljenje odnosa između dve sile neizbežno se odražava na odnose svake od njih sa onom trećom. Tako su pogoršanje odnosa između Amerike i Kine pratili - sticajem okolnosti, pre reagovanja na Bušov govor o raketnom štitu - izrazi velikog zadovoljstva zbog razvoja saradnje između Rusije i Kine.
       Između dva velika suseda postoji sličnost gledanja na američku dominaciju u međunarodnim odnosima, ali i uzajamna upućenost na negovanje dobrosusedstva, mirne i protočne granice, saradnju komplementarnih privreda i stvaranje sistema kolektivne azijske bezbednosti, začete u formiranju takozvane šangajske grupacije, zajedno sa Kazahstanom, Kirgizijom i Tadžikistanom. To nije put ka vojnom i političkom savezu, jer ni Kina ni Rusija takve asocijacije ne žele, ni začetak stvaranja nekog novog multipolarnog sveta, ali treba da vodi jačanju međunarodne pozicije svake od njih u izvojevanju ravnopravnijeg statusa u odnosima sa Amerikom. Putin je nedavno, za vreme posete kineskog šefa diplomatije Tang Đijasuana Moskvi, hvalio dinamiku razvoja odnosa između Rusije i Kine. Obostrana je ocena da će ove godine saradnja dostići najviše domete od obnove prijateljstva između dve zemlje u osamdesetim godinama. Kineski predsednik Đijang Cemin će u julu u Moskvi potpisati dugoročni sporazum o dobrosusedstvu i saradnji. Predviđena je i odvojena poseta premijera DŽu Žungđija Rusiji.
       Predsednik Putin treba dva puta da putuje u Kinu - na zasedanje "šangajske grupacije" 15. juna u Šangaju i na samit zemalja azijsko-pacifičkog regiona u oktobru. On će se, dakle, ove godine tri puta sresti sa kineskim predsednikom, što je retkost i u odnosima među savezničkim državama. Istovremeno, Bušova poseta Kini, predviđena za oktobar, ostaje neizvesna.
      
       DRAGOSLAV RANČIĆ