Naziv: "Čudesni mandarin" Bele Bartok;
Liberta: M. Lenđel koreograf i reditelj: Dimitrije Parlić
Prenela: Duška Sifnios
Mesto: Narodno pozorište, Beograd
Scenografija i kostimi: Dušan Ristić

      Mirjana Zdravković
      
       Obnovljen "Čudesni mandarin" B. Bartoka (premijerno izveden 1957. na sceni Narodnog pozorišta) dostojan je omaž kako B. Bartoku, tako i D. Parliću i D. Ristiću. Metafora o trijumfu Mandarina i njegove opsesivne želje za ljubavlju i životom potvrđuje i danas aktuelnost ovog ekspresionističkog baleta-pantomime. Maestralna koreografija i isti takav dekor tandema Parlić-Ristić, što ih je tačno prenela primabalerina Duška Sifnios, uz saradnike D. Nikolića (scenografija), LJ. Orlić (kostimografija) i D. Sevića (tehničko-scenski saveti), na halucinantno košmaran način vaskrsavaju oporo saznanje o postojanju jednog banditskog, razbojničkog miljea (prostorno označenog kao donji podzemni svet gangstera, kriminala, prostitucije), protivstavljenog gornjem svetu velegrada.
       Zaglušujući i poražavajući krici Bartokove muzike, tu i tamo razbijeni senzualnošću i melanholičnom žudnjom koja se rasprskava u strasne pasaže nalik provali želje i očajanja, rečito nam pričaju, kroz koreografiju, o večitom suprotstavljanju "čudnovatim i čudesnim strancima", progonjenim poput Jevreja.
       U dvostrukoj premijeri (22. i 23. marta 2001) Mandarina je u obe predstave igrao Denis Kasatkin, "neobično" i "čudnovato", kao da je u početku zbunjen, ne snalazeći se sasvim u ambijentalnom okruženju kupleraja. A to sasvim odgovara liku zamišljenom prema libretu, Bartoku i Parliću. U daljem toku - naročito na reprizi - Kasatkin izvlači sve nijanse lika, u tehničkom usavršavanju uloge, ističući naizmeničnost posrnuća (posle doživljavanja trostrukog ubistva) i trijumfa volje za životom, motivisane strašću i željom. Možda Mandarina i ne bi trebalo šminkati, kako bi se u potpunosti video izraz lica i lika. Maja Veljković kao Devojka (22. mart), tehnički i glumački uverljiva i spretna, tumačila je ovu ulogu kao devojče koje je otprve shvatilo da među razbojnicima može opstati samo ako se - na svoj gamenski način - pokaže većim razbojnikom od njih. Mila Dragićević, pak, u istoj ulozi (23. mart), izvukla je onu neophodnu nijansu zavrbovane osobe, zbunjene u početku, koja pruža otpor banditima, ali - primorana udarcima - prihvata da glumi bezosećajnost. Ženstvena i senzualna (mada nesvesno), pomalo tehnički nespretna u developeima, tokom predstave dala je nekoliko bitnih nijansi preobražaja osobe koja saoseća sa žrtvom, u čitavoj skali naizmeničnih osećanja, od težnje ka nadmoći, preko samilosti, do sapatnje u čežnji i ojađenosti zbog smrti Mandarina.
       Obe Devojke bile su neodoljive u igri sa Starim kavaljerom, komično nadmenog u tumačenju Svetozara Adamovića, a u izvrsnoj interpretaciji Dušana Simića preciznog do grotesknih detalja, kao što je psihološka motivisanost starca koji bi da "čalabrcne dobro parče". Mladić Dejana Kolarova, simpatičan i nevešt u želji za "zabranjenim voćem", bolje je istakao privlačnost nedozvoljenih slasti podzemlja od Aleksandra Ilića koji je uneo mnogo entuzijazma, već samim tim što je za tri dana naučio ulogu namenjenu drugom. U koncepciji po kojoj Maja Veljković shvata život podzemlja kao "deo neminovne igre životnih pravila", a Dragićevićeva - kao "zlo kojeg se gnuša", gangsteri Božina Pavlovskog, Igora Karakasa i Duška Mihajlovića morali bi - kao protivteža "zavrbovanima" - biti daleko ubedljiviji, tehnički i akrobatski žešći, a izražajno eksplicitniji.