NAZIV IZLOŽBE: Vizanteme
GALERIJA: "Nadežda Petrović" u Čačku
AUTOR: Sava Stepanov

      Đorđe Kadijević
      
       Petog maja prve godine dvadeset i prvog veka, u uglednoj galeriji "Nadežda Petrović" u Čačku otvorena je izložba sa nazivom "Vizanteme" autora istoričara umetnosti Save Stepanova. Izvesno je da u ovom terminu u nas nema originalnije ni značajnije likovne manifestacije. Treba reći da smo godinama i decenijama čekali na izložbu koja će dotaći ovu više nego važnu temu za našu (srpsku) likovnu umetnost.
       Stepanov je, ovom izložbom, potražio odgovor na dugo, predugo odlagano i iz teško razumljivih razloga prenebregavano pitanje: ima li u našem savremenom likovnom stvaralaštvu tragova vizantizma, odnosno istočne evropske kulturne paradigme. Ovo pitanje je, inače, za nas od primarnog značaja iz razloga što je, istorijski posmatrano, srpska kultura izdanak vizantijske kulture. U vizantizmu su njeni koreni, njena geneza. Uzrok prenebregavanja značaja ove činjenice nalazi se u našoj okrenutosti uzorima umetnosti evropskog zapada koja je, u ime potrebe da se kulturno modernizujemo, ispunila gotovo čitav naš prošli vek, a nastavlja se i u ovom veku... Stepanova zanima pitanje koje je ponekad i postavljeno, ali nikad nije dobilo potpun odgovor: može li se jezikom savremene umetnosti izraziti duh našeg genetskog vizantizma? Stepanovu pripada zasluga što je prvi pokušao da nađe odgovor na ovo pitanje. Po njegovom shvatanju, savremeni umetnik može da odgovori na pomenuto pitanje ako pokaže pravo razumevanje za ono što vizantijska umetnost znači, ako shvati njenu poruku. Stepanov nije sklon populističkoj varijanti vizantizma koja se kod nas pojavila u vidu tzv. novog ikonopisa, koji se svodi na prosto repliciranje i kompilaciju stereotipnih motiva vizantijskog crkvenog slikarstva. Savremeni umetnik treba da shvati da je vrednost vizantijske umetnosti koja je aktuelna za naše vreme u njenoj d u h o v-
       n o s t i, tj. u primarnosti idejnog, sadržinskog elementa nad pojavnim i formalnim. To je ono po čemu se vizantijska umetnost razlikuje od iluzionističke i naturalističke umetnosti evropskog zapada.
       Polazeći od ovog kriterijuma, Stepanov je na čačanskoj izložbi predstavio šestoricu naših likovnih stvaralaca u čijim delima se primećuju elementi vizantijskog nasleđa. Miodrag B. Protić u svojim "Sazvežđima" definiše upravo vizantijsko shvatanje prostora, lišeno zapadnjačke ograničenosti prema šemi "odavde-dovde" koja skriva njegovu kosmičku beskrajnost. Milovan de Stil Marković tematizira vizantijsko osećanje sakralnosti čiji je simbolični znak zlatna aura kojom zrače likovi svetitelja. Kosta Bogdanović oblikuje svoje bojene skulpture prema nepravedno odbačenom pravilu vizantijske "obrnute" perspektive. Zaboravljeni izraz osećanja svetosti - nečeg što u duhu čoveka nadilazi iskustvo puke realnosti - glavna je preokupacija monumentalnih kompozicija Božidara Plazinića. Gotovo isto može se reći za konceptualne radove - objekte Dragomira Ugrena. Izuzetak čine radovi Zorana Todovića koji se, izgleda, našao na ovoj izložbi zato što mu radovi imaju sličnosti sa mozaikom, omiljenom tehnikom vizantijskog slikarstva.
       Čačanska izložba svojom idejom i sadržajem ostavlja snažan utisak koji je mogao biti i jači da je Stepanov u svoj izbor autora uključio slike iz kosovskog ciklusa "Zastave" Aleksandra Cvetkovića i radove Jarmile Vešović iz one faze u kojoj je ona suptilno obrađivala motiv istrošenosti, oštećenja i patine kao tragova vremena koje nosi vizantijsko i naše srednjovekovno slikarstvo. Najvažnije je, međutim, što su vizanteme kao tema savremenog slikarstva ovom izložbom najavljene na način koji pokazuje njihovu ozbiljnost i budi osećanja naše obaveznosti prema njima.