Umesto konvencionalnih buketa cveća sa treće galerije, neznano od koga, pred noge operske dive Cecilie Gasdia doleteo je venčić đurđevdanskog cveća

      Pitao sam se kako to da Italijanski institut za kulturu zakaže konferenciju za štampu šestog, našeg, neradnog dana 2. maja. Setih se da sam se jednog 1. maja zatekao u Rimu. Ni saobraćaj nije radio, ali samo jedan dan. Pomenutom konferencijom u sredu 2. maja počinje priča koja će za nas, odviknute od susreta treće umetničke vrste, trajati kratko kao život vilinskog konjica. Samo do kraja koncerta u petak uveče u Narodnom pozorištu u Beogradu.
       Pravo iznenađenje izaziva pojava primadone. Naviknuti na "pozamašan" izgled operskih diva, mi, mravi majskih praznika zatečeni smo pojavom prelepog cvrčka, Cecilia Gasdia i njenim pratiocem, u bukvalnom smislu, nenametljivim dirigentom Marcello Rota. Potrebno je napomenuti da prisnoj atmosferi prvog susreta, što je veoma važno, doprinosi ambasador Italije gospodin Di Vjetri koji pripada onoj vrsti ljudi koje kada prvi put sretnete, mislite da ih poznajete godinama. Pravoj domaćoj atmosferi doprinose i dva naša italijanska zeta, od kojih se jedan predstavlja kao čarapan (žena mu iz Kruševca) a drugi je Leskovčanin. Pogodite zašto. Ja, ponosan na "diplomatiju" srpskih žena, osetih se kao stranac koji posmatra kako treba da se vodi kulturna diplomatija i kako se zemlja na najbolji način predstavlja. Za takve prilike je normalno da gostovanja takvog ranga budu u prvorazrednoj nacionalnoj instituciji, Narodnom pozorištu, pozorištu u kojem još "boravi" duh Hamleta koji je, neki mesec ranije, boravio u svojstvu Kraljevskog pozorišta iz Londona!
      
       Orkestar na svetlost dana
       Za ovu priliku velika sala Narodnog pozorišta izgledala je gospodski sa svetlom i scenografijom koja je zaslužila aplauz na otvorenoj sceni! Orkestar je izveden iz rupe na "svetlost dana". Mnogi u publici ga prvi put vide, a ja imam sreću da sedim tako da koncert pratim i doživim posmatrajući lica, ogledala duše, prisutne publike. To je prilika koja se ne propušta jer izlišno je da profesionalno komentarišem maestralno pevanje Cecilie Gasdia ili umetnost dirigenta Marcela Rote koji u ruci umesto dirigentske palice drži čarobni štapić. Jedini put sam skrenuo pogled sa publike kako bih se uverio da svira isti orkestar koji sam ranije često slušao. Opšte nadahnuće.
       Cecilia sve prisutne uznosi pevanjem, pojavom i osmehom. Jasna je potvrda njenih reči: "Veliki umetnik se rađa". Godine 1994. Cecilia Gasdia je pevala u Sarajevu kada je Zubin Mehta dirigovao Mocartov Rekvijem. Sada, 2001. u Beogradu će izjaviti i kroz svoju umetnost potvrditi: "I publiku i izvođače je zahvatio entuzijazam i ogromna energija. Umetnost je u tom trenutku pobedila strah." Dodao bih da muzika prevazilazi jezik i nacionalne prepreke tako da se neposredno obraća ljudskom duhu, a to se jasno vidi na licima ljudi u sali. Ona postaju lepa i ozarena. Strah koji nam je nametan ostao je za nama pre nekoliko meseci, a sada nestaje i neprijatnost od velike vrućine u sali. Kao da još gore ostaci neplaćenog mazuta za grajanje!
      
       Veličanstvena YU trojka
       Opet je deo sveta sa nama i neumitno se nameće poređenje sa "vremenom naše razmaženosti" kada nam je "na noge" dolazila sva silesija umetnosti i duha celog sveta kome smo i mi normalno pripadali. Ja, okoreli profesionalac i "naslušani" svedok velike umetnosti, mislio sam da će me retko šta dirnuti.
       Međutim, tri velika kavaljera naše operske scene, Dušan Plezinić, Miodrag-Miša Jovanović i Radivoje Simić nisu izašli na podijum da prave društvo i podare rukoljub velikoj divi, nego su svoju umetnost i izuzetno pevačko umeće utkali u opšti i nezaboravni zajednički nastup sa njom. Bravo! Finale je kao u Borhesovim "Maštarijama".
       Umesto konvencionalnih buketa cveća sa treće galerije, neznano od koga, doleteo je venčić đurđevdanskog cveća. Sa tim venčićem koji je na njenoj glavi izgledao kao oreol, zahvalna publika je veliku pevačicu proglasila za Santa Ceciliu Đurđevdansku.
       Važna napomena: sve je srećno proteklo bez resornih ministara, dva predsednika, nepoznat broj potpredsednika. Naučiće jednog dana, makar u staračkom domu, da se veze između zemalja prvenstveno ostvaruju sportom i kulturom. Hvala ministru Božidaru Đeliću na poseti.
      
       ZORAN HRISTIĆ