Posle isteka upravničkog mandata Radovan Beli Marković se sprema da dovrši ono što je "u književstvu započeo"

      Povodeći se za jednom činjenično nepotpunom i nespretno sročenom agencijskom informacijom o navodnoj smeni književnika Radovana Belog Markovića sa dužnosti upravnika biblioteke u Lajkovcu, grupa veoma uglednih pisaca najrazličitijih generacija javno je protestovala zbog takvog čina i pozvala lokalne vlasti da svoju odluku preispitaju. Naš list je takođe jednom beleškom podržao takvu njihovu reakciju. Neradni prvomajski dani i skraćeni rokovi za pripremu prošlog broja NIN-a naveli su nas da planirani razgovor sa "smenjenim" upravnikom obavimo kad prođe praznična gužva.
       Pisca Lajkovačke pruge i Limunacije u Ćelijama najzad smo pronašli da bismo iz prve ruke čuli šta se zapravo desilo. I da bismo neočekivano, ali na radost saznali da nije bilo nikakvog smenjivanja već samo piščevog zakonitog napuštanja posla koji je doskora obavljao.
       Ipak, Radovan Beli Marković ističe kako je dirnut pažnjom svojih časnih kolega i napisom u NIN-u: "Pamtiću to, dok živim."
       Ali, "istine radi", odmah dodaje: "Meni je istekao, odavno, mandat upravnika Biblioteke i ja sam se dogovorio s gospodinom Dankom Vasiljevićem, predsednikom Privremenog veća Skupštine opštine Lajkovac, o mom daljem angažovanju u Biblioteci na mestu savetnika."
       Da bi otklonio primisao da možda nešto skriva, Marković još naglašava: "Razgovor s gospodinom Vasiljevićem tekao je u dobrom tonu, uz puno uvažavanje za mene, kao pisca, i za moje književne planove. Želim da se to zna. U Lajkovcu nisu me, gotovo nikada, ni pitali o mojim književnim planovima. Samo su me ucenjivali i naređivali mi."
       Odbacivši i pretpostavke o "političkoj nepodobnosti" zbog izvesne participacije u prethodnoj vlasti, Marković će osetiti potrebu da kaže kako od sebe ipak ne pravi "bečku mustru", jer: "Ko god je s ćumurdžijama spavao, morao se malo ogaraviti, ali tvrdo verujem da je to vreme prošlo. I, tvrdo verujem da me, u Lajkovcu, neće više ponižavati, barem ne u ovim godinama, kad se spremam da dovršim ono što sam u književstvu započeo."
       Posle ove male ispovesti NIN-u, očigledno je da u lajkovačkoj biblioteci nema nikakvog upravničkog slučaja. Reč je samo o jednom odlasku, bez smene, zbog kojeg knjižnica sigurno neće izgubiti onoliko koliko će dobiti savremena srpska književnost. A s obzirom na to, ni nesporazumu koji je izazvao malo uznemirenje i bezrezervnu solidarnost Markovićeve književne sabraće, ne treba pridavati preveliki značaj. Bilo je jedino važno da se ispriča šta se zaista dogodilo.
      
       S. D.